PRONAĐENO 30 MUMIJA U SAKARI

Nebojša Đorđević    Nauka, Vesti

Egipatski arheolozi pronašli su 30 mumija u 4.300 godina staroj grobnici, prilikom iskopavanja na velikom groblju u Sakari, javile su svetske agencije.

Direktor egipatskog Vrhovnog saveta za antikvitete Zahi Havas kazao je da je nova grobnica pronađena u nedelju, u 11 metara dubokoj jami.

Osam mumija nalazilo se u sarkofazima, a ostatak je bio smešten u udubinama u zidu. Havas je mesto opisao kao “skladište za mumije”.

Piramida u kojoj su mumije pronađene izgrađena je oko 2650. godine pre nove ere.

Iskopavanja u Sakari traju poslednjih 150 godina, a tokom njih pronađeno je veliko groblje, većinom iz Starog kraljevstva, ali i sa grobnicama iz rimskog doba.

Izvor: Mondo /(Beta)

NAZAD U ILEGALU, KAD VAS MOLIMO

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

DRUG CRNI U NOB-u - Rade Marković

Krajem januara u srpske bioskope je stigao drug Crni - prevejani hohštapler koji će vam na prevaru iz džepa izvući 250 dinara, namamiti vas u mrak sale, a onda zlostavljati 90 minuta

Scenario: Rade Marković
Uloge: Nenad Jezdić, Boris Milivojević, Marinko Madžgalj, Nikola Kojo, Dragan Jovanović, Dubravko Jovanović
Žanr: valjda komedija
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja: BS Group i Intermedia Network
Web: http://www.drugcrni.com

Srpska kinematografija je već godinama u krizi - dovoljno je pogledati mršavu prošlogodišnju ponudu i zaključiti da je „nešto trulo u državi Danskoj”. Čak i nabolji naslovi iz 2008. (Čarlston za Ognjenku, Turneja, Miloš Branković) ne mogu da se provuku bez ozbiljnih prekora i packi. Nova godina je pokazala da može i mnogo gore. Posle ekstremno nekomunikativne art-house ekstravagance Peščanik, koja se sasvim neprimetno provukla kroz bioskopsku mrežu, pred publiku je stigao Drug Crni u NOB-u, celuloidni užas kakav se u snu ne sniva.

Posle popularnosti koje su požnjele dve sezone TV serije Crni Gruja (2003-2004) i (komercijalnog) uspeha filma Crni Gruja i Kamen mudrosti (2007), bilo je očekivano da će se avanture ovog ugursuza pre ili kasnije nastaviti. Sledeći formulu engleskog uzora (kultna TV serija Crna Guja), Drug Crni u NOB-u donosi potpuno novo okruženje.

Dok su glavni likovi i glumačka podela ostali manje-više nepromenjeni, radnja je iz Karađorđeve Srbije premeštena u vihor Drugog svetskog rata.

U teoriji: odlična ideja, šansa za svež početak i koketiranje s brojnim domaćim filmovima/ serijama koji su obrađivali tematiku NOB-a. U praksi: grozomorna papazjanija koja se teško da izdržati, a kamoli nazvati filmom.

Drug Crni u NOB-u je, nema dileme, trebalo da bude komedija za najšire mase. Ipak, i naslovi koji nemaju umetničke pretenzije podležu određenim pravilima. Dobar repertoarski film zahteva visok stepen promišljenosti i zanatskog umeća. Gledanje filma Drug Crni u NOB-u se može uporediti s pretraživanjem dna kace ustajalog kiselog kupusa. Režiser i scenarista Rade Marković (ne treba ga mešati s legendarnim glumcemm istog imena i prezimena) seriju neduhovitih skečeva nevešto je povezao u devedesetominutnu celinu koja ne pokazuje znake ni najosnovnije filmske pismenosti.

Što je najcrnje od svega, Drug Crni ne dobacuje ni do kategorije „toliko loš da je dobar”. Nemušto citiranje brojnih kud i kamo superiornijih naslova ratno-otporaške tematike (Otpisani, ‘Alo, ‘alo…) ne uspeva da dovede do postmodernog štimunga već ilustruje Markovićevu kreativnu nemoć i nemaštovitost. Partizani, četnici, tajni agenti, kvislinzi i Nemci, svi su oni ubačeni u isti kotao, bez i najmanjeg pokušaja finese i ideološkog nijansiranja.

Drug Crni se tako svodi na besciljno paradiranje gomile nesimpatičnih budala, a gledalac ostaje preneražen stepenom diletantizma i sveopšteg raspada. Komedija koja nije smešna poništava osnovni razlog svog postojanja, a u ovom slučaju čak ni pribegavanja najprizemnijim vidovima humora ne uspevaju da izmame osmeh. Polusatno puštanje gasova i Marinko Madžgalj prerušen u Mariju iz Otpisanih su dva glavna aduta ovog ostvarenja. Premalo, čak i po merilima najbrzopoteznijeg balkanskog gross-outa.

Zaista, začuđuje drskost producenata i distributera da ovakvu sramotu serviraju gledaocima kao bioskopski film. Drug Crni u NOB-u će život uskoro nastaviti kao televizijska serija - što je bio i prvobitni plan - a distribucija „filma” sklepanog od restlova na brzaka urađenog TV projekta jasno govori o nepoštovanju ionako proređene i isprepadane bioskopske publike u Srbiji.

Izvor: Popboks Đorđe Bajić i Zoran Janković

UMRO CAMPO

Nebojša Đorđević    Vesti

Sarajevo

PHOTO: SARAJEVO-X.COM

U nedjelju je u Sarajevu umro Mirsad Zulić Campo, hodajuća povijest jednog vremena javlja portal Sarajevo.co.ba. Riječ je o jednom od najpopularnijih naturščika eksjugoslavenskog filma i veterana sarajevskih ulica.

Campa su ljubitelji filma viđali uglavnom u ranijim filmovima Emira Kusturice poput „Sjećaš li se Doli Bel”, „Otac na službenom putu”, „Dom za vešanje”. Portal navodi još neke od sjajnih uluga u filmovima „Gazija”, „Dvije polovine srca”, „Hamburg - Altona”, „Nafaka”, „Crna hronika”.

Campo je rođen je 1959. na Bistriku, ali je ključne godine odrastanja i mladosti proveo na Marindvoru. Dokazivanje u raji, praćeno čestim tučama i sitnijim kriminalnim deliktima (obijanje trafika ili bunarenje po tramvajima), bili su svakodnevnica mladog Campe.

S početkom agresije na BiH, Campo se odmah uključio u odbranu Sarajeva. Dvije godine bio je u vojnoj policiji, a dvije na radnoj obavezi. Za razliku od nekih sličnih predratnih jalijaša, Campo iz rata nije izašao bogatiji nego što je bio prije.

Campo je do smrti živio povučeno i dalje uživajući poštovanje pravih Sarajlija, kao jedna od rijetkih preostalih gradskih ikona. Poslije rata je glumio u samo jednom filmu „Nafaka”. Igrao je zapaženu ulogu u TV seriji „Crna hronika”.

U jednom od intervuja Campo je rekao: „Lažni mangupi su postali gradski velikani. U naše vrijeme se znalo: ako neko ima neki problem s nekim, njih dvojica izađu, pobiju se, ustanovi se ko je jači i onda, najčešće, odu na piće ili se sutra pomire. Nema pištolja, noževa i ovih današnjih opasnosti… Ovo danas je da Bog sačuva, vremena kaubojska, izbjegavam i da izlazim u kafane u kojima ne znam goste”.

Izvor: e - Novine

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “АУТОМОБИЛИ У КЊАЖЕВЦУ ОД 1920. ДО 1970.” У МУЗЕЈУ АУТОМОБИЛА У БЕОГРАДУ

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

Народна библиотека „Његош” из Књажевца објавила је књигу под називом „Аутомобили у Књажевцу од 1920. до 1970.” Аутори књиге су Александар Видојковић и Никола Вучковић, чланови Удружења љубитеља старовременских возила Књажевац. Књига прати развој аутомобилизма у Књажевцу, од првог „форда педаљаша” који се на улицама вароши појавио почетком двадесетих, преко ретких луксузних аутомобила богатих трговаца и индустријалаца тридесетих и чудних возила „франкенштајна” из послератног периода, па до масовне моторизације шездесетих година прошлог века. Књига садржи и обиље података о књажевачким возачима и љубитељима аутомобила из овог периода, као и документе и фотографије из архиве Удружења.

Књига је објављена под покровитељством Министарства културе Републике Србије и друга је књига у едицији „Времеплов вароши” Народне библиотеке „Његош”.

Прву промоцију ове књиге издавач организује у среду, 11.фебруара 2009. у 19.30 у Музеју аутомобила у Београду, Мајке Јевросиме 30. Поред аутора, о књизи говоре Братислав Петковић, колекционар и директор Музеја аутомобила из Београда, Небојша Ђорђевић, председник Удружења историчара аутомобилизма из Београда, др Иво Савић, познавалац књажевачких прилика у прошлости.

ZA TRI DECENIJE - 1.000 IZLOŽBI

Brana Filipović    Kultura, Vesti

Nova knjiga Boranina Dušana Kabića o likovnoj umetnosti

BOR - Nakon nedavno promovisane knjige „Likovna umetnost u Boru 1900-2000.”, viši kustos borskog Muzeja rudarstva i metalurgije Dušan Kabić završio je ovih dana i izuzetno vredno delo „Likovna događanja u Boru l977-2007″.

- Još od prvih dana zaposlenja u borskom Muzeju 1977. počeo sam da sakupljam pisana dokumenta o likovnim događanjima u Boru, prevashodno o izložbenim postavkama. Najpre sam osnovao hermoteku. Na taj način sačuvao sam sva dokumenta o svakoj likovnoj i izložbi skulptura. Za te tri decenija sakupljeno je više od 1.000 likovnih kritika, približan je i broj kataloga, dok je novinskih informacija i reportaža o slikarima i njihovom radu bar triputa više. Da se latim tog časnog posla najviše mi je pomogla Vera Ristić, istoričar umetnosti iz Beograda koja se zadesila u Boru na početku mog radnog veka savetujući „da sve što se sačuva i objavi o Muzeju i dešavanjima u toj kući uvek nekome dobro dođe” - kaže Kabić dodajući da se prvi likovni stavaralac u gradu bakra pojavio 1934. godine - bio je to Đorđe Andrejević Kun. Njegove grafike u drvetu „Krvavo zlato” najizvronije je i najutentičnije delo o radu i životu borskih rudara.

U Kabićevoj knjizi nalazimo da do 1953. godine ne postoje značajniji zapisi i dokumenti o likovnim zbivanjima u Boru. Prvi tekstovi pojavljuju se o izložbi poznatog slikara Nikole Graovca. Godine 1960. stiže akademski slikar Jaroslav Kandić, a osam godina kasnije „ nastanjuje” se i Radoslav Trkulja. Likovnu kulturu i tradiciju u gradu-rudniku nastavio je od 1974. Likovni klub „Mozaik”.

Danas u Udruženju likovnih stvaralaca „ Vane Živadinović Bor” deluje 70 zaljubljenika u kičicu i platno. U galerijama Muzeja rudarstva i metalurgije, kao i u klubu „Vane” i Narodnoj biblioteci mesečno se prosečno organizuju dve likovne izložbe.

- Posebno je vredno što je Kabić lično, uz pomoć radnika Muzeja, postavio svaku od ovih izložbi. To su hiljade slika i stotine skulptura. Zaista, reč je o velikom entuzijasti i privrženiku likovnoj kulturi- rekla nam je Slađana Đurđekanović, direktor borskog Muzeja.