VRAĆENO VAN DAJKOVOVO REMEK-DELO

Nebojša Đorđević    Kultura, Slikarstvo, Vesti

Posle dva veka

Remek-delo flamanskog majstora Antona van Dajka „Mučeništvo svetog Sebastijana” ponovo se, posle dva veka, nalazi u manastiru Eskorijal, u blizini Madrida, piše dnevnik Pais

Slika flamanskog majstora (1599-1641), Rubensovog učenika i omiljenog portretiste na engleskom dvoru, nalazila se u Eskorijalu od 1656. do 1809, kada je misteriozno nestala u konfuziji izazvanoj francuskom okupacijom.

“Mučeništvu svetog Sebastijana” ušlo se u trag 1930, u jednoj privatnoj zbirci u francuskom gradu Lionu. Godine 2000. slika je prodata na aukciji kod Christie’s u Londonu, a krajem 2008. španska vlada ju je kupila od londonske galerije Weiss, za 2,5 miliona evra, dodaje Pais.

Veoma cenjen u svoje vreme, Van Dajk je za 42 godine, koliko je živeo, naslikao oko 800 slika, od kojih su velika većina portreti. Dnevnik navodi da je Dijego Velaskez, tadašnji španski dvorski slikar, izabrao Mučeništvo svetog Sebastijana da krasi Eskorijal, a slika je vraćena na isto mesto za koje se veruje da je odabrao Velaskez.

Izvor: e - Novine/Beta

ROMAN O POSLEDNJOJ GODINI ŽIVOTA VELIKOG L.N. TOLSTOJA

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

Beogradski Grafički atelje “Dereta” predstavio je ovih dana roman Amerikanca Džeja Parinija (u prevodu Gordane Popović) o poslednjoj godini Tolstojevog života - knjiga nosi naziv Zadnja stanica. Džej Parini je profesor engleske književnosti na Univerzitetu Midlberi. Do sada je napisao šest romana, kao i biografije nekoliko poznatih američkih pisaca - Štajnbek, Fokner (…), plus, uredio je Oksfordsku enciklopediju američke književnosti. A onda je odlučio da romansira biografiju jednog od najvećih pisaca sveta - Lava Nikolajeviča Tolstoja - i to kad je u Napulju pronašao dnevnik Valentina Bulgakova, poslednjeg Tolstojevog ličnog sekretara.

Prevodilac knjige objašnjava, a prenosi Tanjug, da je Džej Parini istražio izuzetno bogatu bibliografiju o Lavu Nikolajeviču Tolstoju, kao i da je koristio sve dnevnike koje su pisali njegova supruga Sofija, kćerke, lični lekar Dušan Makovicki, kao i izdavač Vladimir Čertkov, kome je Tolstoj poverio testament u kome je autorska prava zaveštao ruskom narodu. Radnja romana je smeštena u 1910. godinu, kad je veliki pisac imao 82 godine, i kad su se oko njegovog doma u Jasnoj poljani okupljali njegovi obožavaoci, novinari, turisti, a svetska stampa beležila svaki dan u životu velikana ruske književnosti.

Na osnovu svih saznanja do kojih je došao, pisac je upotrebio formu “rašomonijade”, jer je svako poglavlje ispričao drugi svedok. Parini naglašava da su sve Tolstojeve replike autentične, prepisane iz arhivske građe, dok je ostatak dijaloga, drugih replika i zaplet - plod njegove mašte. U centru priče je bračni nesporazum Tolstojevih, jer se Sofija bori da autorska prava pripadnu Tolstojevim potomcima umesto ruskom narodu, što je, kao što je već rečeno, bila volja pisca. Parini je majstorski i na veoma dramatičan način, kako je navela Popovićeva, opisao stanicu u Astrapovu i kako “okolina nije dozvolila Tolstoju da umre na miru”. Prema proceni kritičara Njujork tajmsa, roman je jedno od retkih književnih dela koja se odlikuju istorijskim činjenicama i istinskom originalnošću izraza.

Grof Lav Nikolajevič Tolstoj (9. septembar 1828 - 20. novembar 1910) bio je izdanak jedne od najznačajnijih ruskih grofovskih porodica, koja je nekoliko vekova Rusiji davala generale, diplomate, pisce… On je jedan od najuticajnijih realista i, po mnogima, najveći pisac romana svih vremena. Njegova najpoznatija dela su romani Rat i mir i Ana Karenjina. Rat i mir je najveći njegov roman, delo u kojem se prikazuje veliki broj likova i događaja u velikom vremenskom periodu. Iako je Tolstoj iskoristio dobro poznavanje Napoleonovih ratova, Rat i mir nije istorijski roman, već delo u kojem su najbitniji društvena analiza ruske tadašnjice i psihoanaliza glavnih likova. S druge strane, Ana Karenjina je roman sa izrazito savremenom temom. Fabula je zasnovana na problemu odnosa braka i ljubavi, a u nju je Tolstoj, putem sporedne priče, ugradio i više tema iz društvene stvarnosti Rusije.

Izvor: Građanski list EGL

PET GRAMMYA ZA ALISON KRAUSS I ROBERTA PLANTA

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Album “Raising Sand” Alison Krauss i Roberta Planta osvojio je u nedjelju navečer pet nagrada Grammy, uključujući i onu za album godine.

- Ja sam zbunjen. Nekad bismo rekli da smo se prodali, ali ja mislim da je ovo dobra nedjeljna zabava - rekao je Plant na dodjeli u Los Angelesu.

Pjesma Roberta Planta i Alison Krauss “Please Read the Letter”, čiji je producent T Bone Burnett, osvojila je nagradu za snimku godine, još jedan od velikih Grammyja.

Grupa Coldplay nagrađena je Grammyjem za pjesmu godine, za “Viva La Vida”.
Istoimeni album “Viva La Vida”, osvojio je nagradu za rock album godine. Coldplay, koji je imao sedam nominacija, nagrađen je i za najbolju pop izvedbu dueta ili skupine s vokalima.

Dodjelu Grammyja pratila je i drama iza pozornice jer su dva predviđena izvođača, Rihanna i Chris Brown, povučena s dodjele. Chris Brown se u nedjelju predao policiji koja ga je tražila zbog optužbe za nasilje u obitelji. Određena mu je jamčevina od 50.000 dolara, izvijestila je u prijenosu TV mreža CBS.

Jennifer Hudson nagrađena je Grammyjem za najbolji R&B album, a nagradu joj je predala Whitney Houston.

- Želim zahvaliti svojoj obitelji u raju i onima koji su danas samnom. Hvala vam svima - rekla je tronutim glasom Hudson, čija su majka, brat i nećak ubijeni u listopadu 2008.

Snažnom, emotivnom izvedbom svoje nove balade “You Pulled Me Through”, Hudson je dirnula publiku na dodjeli.

Zapaženi zajednički nastup imala su četiri slavna repera T.I., Kanye West, Jay-Z i Lil Wayne, a pridružila im se i M.I.A., u visokoj trudnoći ali dajući sve od sebe.

Pokojnom Deanu Martinu dodijeljen je Grammy za životno djelo.

Među izvođačima bio je i Stevie Wonder, koji je nastupio s braćom Jonas, zatim Estelle i Kanye West te Paul McCartney, koji je izveo “I Saw Her Standing There”, s prvog albuma Beatlesa “Please Please Me” iz 1963.

Grammy ima više od 100 kategorija, a većina nagrada predaje se prije svečane dodjele.

Lil Wayne, koji je imao najviše nominacija - osam, osvojio je tri Grammyja, uključujući nagrade za najbolju rap izvedbu i najbolju rap pjesmu.

Među ostalim dobitnicima su pokojni komičar George Carlin, za najbolji album komedija za “It’s Bad for Ya”, snimku njegove posljednje HBO predstave. Carlinu, legendi američke stand-up komičarske scene, to je peti Grammy.

Izvor: Vecernji hr /(Hina)

DOUŠNICI SVOJOM VOLJOM

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Na sceni Teatra „Bojan Stupica” nedavno smo premijerno videli novu inscenaciju drame Dragoslava Mihailovića „Protuve piju čaj”, sa rediteljskim potpisom Juga Radivojevića, u izvođenju ansambla Šabačkog pozorišta. Brojna glumačka ekipa (u predstavi ima četrnaest likova), pokazala je beogradskoj publici da bez treme može da igra u prestonici, i da „provincijsko pozorište” i loš teatar mogu da se dogode svuda, u bilo kojoj svetskoj metropoli. A kao razlog za svoju 83. režiju u karijeri (za 15 sezona), Jug Radivojević izdvaja emotivni momenat - Mihailovićeve „Protuve” opsedale su ga skoro desetak godina.

- To je jedan od komada koje sam vrteo po glavi, i čekao neku zgodnu priliku da ga „uhvatim”. Iako je Mihailović dramu pisao u jednom drugom tranzicionom vremenu, nama se danas opet dešava neka naša tranzicija, i mene je najviše zanimalo šta se događa sa običnim „malim” ljudima i njihovim sudbinama. Jer, mi u pozorištu, uglavnom, tražimo komade koji će govoriti o vlasti, državnicima, velikim temama i idejama, a ovo je priča koja govori o 98 odsto nas koji živimo obične živote, i koji smo ugurani u vreme u kojem se definitivno ne snalazimo - kaže Radivojević.

* Prva rečenica u predstavi je obaveštenje spikera na železničkoj stanici da voz u startu kasni tri sata. Koliko vas je ova simbolika naše zbilje tematski vezala za komad?

- Naši vozovi ili kasne tri sata u startu, ili nikada ne polaze zbog nekih razloga, ili nikada ne stižu tamo gde su krenuli, i to su sigurno one simbolične kategorije koje emotivno diraju, jer odjednom shvatate gde ste u čitavom ovom sistemu. Ono što je, naravno, takođe uzbudljivo, jeste fantastičan raspon Mihailovićevih likova koji žive u staničnoj kafani - od prostitutke, nosača kofera, bivšeg direktora, do umetnika koji iz određenih razloga nije napravio karijeru, iako je imao veliki potencijal. Taj raspon se preslikava na narod, na kolektiv, i postaje priča o nama danas.

*Kako doživljavate tu tradiciju balkanske kafane u srpskoj književnosti i dramaturgiji - da li ona, zbog svoje popularnosti, olakšava rad reditelja?

- Kafana je velika istina, zato je za pisce uvek bila zanimljiva i uzbudljiva. Tu se čovek demaskira u svakom smislu, pozitivnom i negativnom, i pokazuje svoj karakter do kraja. Kafana je, naročito u našoj kulturi, postala mitsko mesto na kojem su se donosile čak i neke važne državničke odluke, i zbog te pozicije koju uživa, bogate „galerije” likova koji kroz nju prolaze, i samog žanra, jeste zahvalna za rad - bez obzira što je priča „Protuva” tužna, kroz nju progovara i naš prepoznatljiv humor. Predstava, međutim, ne može da živi samo na tome. Zato smo se trudili da uspostavimo živost, autentičnost, dokumentarni izraz koji omogućava uverljivost, da od starta „preskočimo rampu” i da se sjedinimo sa publikom.

*Stanična kafana u „Protuvama” takođe je metaforična i neprikladnog naziva - zove se „Gračanica”?

- Meni je bilo važno da pokažem da smo mi danas do te mere devalvirali u svemu, da čak i kafanama dajemo neprikladna imena. „Gračanica”, i to ispisana latinicom, činila mi se kao dobra ilustracija za to.

*Sa druge strane, ako bi se na prvi pogled pravio nekakav „kroki” predstave, moglo bi da se pomisli da su za sve zlo koje nam se dogodilo krivi političari, policajci, doušnici, „pešadija” i Crnogorci?

- Nikada na taj način nisam bio isključiv, verujem da smo svi pomalo krivi za ono što nam se dešava u životu. Lično, pristalica sam Volterove ideje da svako prvo treba da uredi sopstvenu baštu i da se bavi svojim mikroprostorom, a da će puno tih sređenih malih prostora napraviti i onaj veliki koji će izgledati mnogo bolje. U predstavi jeste činjenica da kao negativnost u našem životu stoji policijska presija koju država vrši nad ljudima. Ali, to nije samo kod nas, tako je manje-više svuda u svetu. Pravi problem su, zapravo, ljudi koji pristaju da budu doušnici i da na taj način sarađuju. Dragoslav Mihailović, kao čovek čiju biografiju dobro znamo, sa punim pokrićem je pisao o tome. Uz njegovu dozvolu i minimalnu adaptaciju, doba IB preveo sam u današnje vreme. A ono što nas danas „žulja” je i taj odnos sa Crnom Gorom, i ja sam samo pokušao da pokažem besmisao sukoba na izmišljenoj nacionalnoj osnovi, čije posledice mogu da budu vrlo tragične. U kritičkom smislu, to su neke kategorije koje smo uspostavljali u komadu. Meni je ipak bilo važnije nešto drugo - pravo, ljudsko, emotivno i uzbudljivo prepoznavanje kako nam sopstveni životi ponekad izmiču i prolaze mimo nas, kako „cure”, a ne moraju. Tu je bio naš vapaj - mogli bismo mnogo bolje da živimo ako bi više mislili na sebe i svoje bližnje.

NASLEĐE OD OCA

* VAŠ lični voz, kako vidimo, brzo ide, nikada ne kasni, i uvek stiže tamo gde je naumio?

- Profesor Egon Savin govorio nam je dok smo studirali da je, kad koncipiramo komad koji treba da radimo, najvažnije da ne „uđemo” u pogrešan voz. Jer, ako se to desi, onda stižemo tamo gde nismo želeli da odemo. Za mene je to bilo simbolično naravoučenije, i stalno sam se trudio, i lično i profesionalno, da nekako ne pogrešim voz. Izabrao sam liniju koja ide na „put oko sveta”, jedno vrlo dugačko putovanje, i nikada nisam bio pristalica instant poslova i instant uspeha. Volim voz koji traje, a od oca koji je bio veliki radnik, nasledio sam karakter - i ja stalno imam potrebu da radim. Ne pravim razliku gde i sa kojim glumcima. U svaku režiju ulazim sa istim uzbuđenjem i emocijama, i možda u tom smislu taj voz u koji sam ušao nije kasnio u startu, i danas ide stabilno, ne iskače iz šina, i ne kvari se usput. Gde će da stigne, to nikada ne znamo.

Izvor: Večernje novosti Radmila Radosavljević

NOVI ČLANOVI UO FILMSKOG CENTRA SRBIJE

Mirjana Stanojevi?    Film, Vesti

Vlada Srbije donela je rešenje o imenovanju novih i razrešenju dosadašnjih članova Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, saopštilo Ministarstvo kulture.

Novi predsednik Upravnog odobra Filmskog centra Srbije - Beograd je filmski i pozorišni glumac Predrag Miki Manojlović, dok su članovi filmski i TV producent Filip Đorić, glumac Velimir Bata Živojinović i filmski kritičar dnevnog lista “Večernje novosti”, Borislav Anđelić.

Članovi odbora su i filmski i TV reditelj Ana Maria Rosi i filmski kritičar dnevnog lista “Politika”, Dubravka Lakić. Dužnosti su razrešeni predsednik Odbora Emir Kusturica i članovi Marina Đurašković, Jovan Popović, Ljiljana Todorović, Vuk Pavlović i v. d. Dubravka Lakić.

Filmski centar Srbije je ustanova za obavljanje kulturno obrazovne delatnosti, osnovana da omogući i upravlja procesom strateškog razvoja i rekonstrukcije kinematografije u Srbiji s ciljem da kreativno podstiče i administrira finansijsku podršku kinematografiji u Srbiji, od strane Ministarstva kulture, kroz godišnje konkurse za razvoj scenarija i projekata, filmsku produkciju i post-produkciju, distribuciju i prikazivanje.

Filmskim centrom Srbije upravlja Upravni odbor od devet članova, a rukovodi direktor Centra, koje postavlja Vlada Srbije, na predlog ministra kulture.

Izvor: RTS