ФИЛОЗОФСКО ЧИТАЊЕ “МАТРИКСА”

Nebojša Đorđević    Film, Kultura

Доктор филозофије Предраг Милидраг нуди интересантно виђење чувеног филма браће Ваховски Филозофско читање „Матрикса”

Нео и агент Смит у „Матриксу”

Акциона филмска трилогија „Матрикс”, са Кијану Ривсом у главној улози, која је стекла култни статус због одличног сценарија и ватрометних акционих сцена, у себи крије и дубоко филозофско промишљање и ослања се на три велика мислиоца, Платона, Ренеа Декарта и Хегела. Ово је закључак предавања др Предрага Милидрага, недавно одржаног у Дому омладине у Београду, под називом „Зашто је Нео нов: трилогија Матрикс и историја филозофије”.

Предавач је анализирао примену филозофске мисли као темеља на којем је базирана филмска прича о главном лику Неу и његовој борби против машина које су поробиле људе и затвориле их у виртуелни свет, који је само компјутерски програм, сенка стварног живота.

Према речима Предрага Милидрага, у првом делу „Матрикса” примењена је Платонова идеја о дуалитету света.

- Код Платона постоји свет идеја, који је по њему непроменљив, и променљива, физичка стварност, саздана на основу идејног света. У „Матриксу” постоји свет машина, који управља светом људи, а један од главних ликова, Морфеус, представља оличење платонистичког филозофа. То је филозоф који може показати свет идеја обичним људима, што Морфеус и чини у сцени у којој нуди плаву и црвену пилулу Неу, уз питање: „Хоћеш ли да сазнаш?” - тумачи Милидраг.

Предраг Милидраг се позива и на Платонову алегорију о пећини, по којој су људи само сенке ствари, а такав живот води и Нео, док му Морфеус не покаже истину.

Поред тога, аутори сценарија, браћа Ваховски, у свој филм уводе и пророчиште, које је имало велики значај у античкој Грчкој. У првом делу трилогије, на улазу у пророчиште пише „Спознај себе самог”, што је и натпис на улазу у Аполонов храм у Делфима.

- Платонизам постоји и у виђењу тела и душе, које у античкој Грчкој чине нераздвојну целину. И у „Матриксу”, када тело умре у стварном свету, оно нестаје и у виртуелном, који су створиле машине - објашњава Милидраг.

Када Нео у првом делу трилогије прекрши неки физички закон, он успева да се ослободи условљености „Матрикса”, што је такође у складу са античким идејама, јер код Грка, за разлику од касније, јудеохришћанске културе, није постојала идеја о прогресу, него веровање у цикличност појава. И у „Матриксу” се провлачи идеја циклуса, коју заступају машине, када се каже да ће Зајон, последњи град слободних људи, бити уништен по шести пут.

У другом делу „Матрикса”, под називом „Рилоудид”, аутори одступају од идеје јединства духа и тела, приближавајући се Декартовој филозофији. Тако се може објаснити и појава два брата близанца, који раде против Неа, а представљају чисте духове.

- Декарт је тврдио да онај који сумња долази до оног што је извесно. Нео на основу своје воље почиње да мења виртуелни свет. У другом делу имамо субјективност, Нео постаје слободан човек који прави изборе - објашњава Милидраг.

У трећем делу трилогије долази до потпуног преокрета. Људи на крају не кажу да су победили, они осећају да су се изборили на право да буду једнаки са машинама, а творац „Матрикса”, Архитекта, каже: „Пустићемо их да се буде.”

- У том тренутку почиње историја у „Матриксу”, где је примењено Хегелово виђење Сократове смрти. Хегел каже да је Грчка имала потпуно право што га је осудила, јер се огрешио о законе грчког полиса, тиме што је веровао у друге богове и кварио омладину. Али, и Сократ је имао право на субјективност и право да се искаже. У таквом сукобу увек страда појединац - наводи Милидраг.

Тако и на крају трећег дела „Матрикса”, у сукобу машина, за признањем света људи, страда појединац, главни јунак Нео, објашњава Милидраг.

- Када се говори о „Матриксу”, обично се помиње постмодернизам и утицај источњачке филозофије, међутим, браћа Ваховски су једном рекла да нико неће успети да одгонетне све идеје које су уткане у њихов филм. Моје виђење је само једно од могућих тумачења и није битно да ли су браћа Ваховски читала све те филозофе, они су на тај начин размишљали. А чињеница да су од глумаца тражили да пре него што добију сценарио, прочитају књигу Жана Бодријара „Симулација и симулакрум”, довољно говори о озбиљном приступу теми - закључује доктор филозофије Предраг Милидраг, који је и члан Извршног одбора Српског филозофског друштва.

Извор: Политика С. Стаменковић

ŠTA JE TO U LJUDSKOM BIĆU ŠTO GA TERA PREMA KIČU

Mirjana Stanojevi?    Kultura

BEZGRANIČNA ZABAVA - Kaspar Maze

Kako je SVE OVO počelo? Rokenrolu, stripu i pulp romanima su prethodile vodviljske predstave, vašarske atrakcije i dokolica mladih. Kako su popularne umetnosti postale životna hrana modernog društva orijentisanog ka uspehu?

„Baš me briga šta ćete da napišete, ali uradite to dobro jer samo tako se prodaje”
- masovni ubica Ted Bundy svojim biografima dok je čekao smrtnu presudu

U knjizi Bezgranična zabava: Uspon masovne kulture 1850-1970 (Službeni glasnik, 2008, prevod Nine Petrović) nemački filozof i istoričar umetnosti Kaspar Maze se bavi masovnom kulturom i njenim uticajem na život - isključivo Evropljana. Razlog za ignorisanje ostatka sveta je očigledan: malo je gde svakodnevica bila promenjena pod usponom ne-elitne kulture od kraja 19. do sredine 20. veka kao u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Holandiji…

Kao godinu rođenja masovne kulture Maze uzima 1850, kada u Engleskoj tzv. popularna štampa prelazi tiraže od 100.000 kopija, čime se uveliko prekoračuju granice tzv. građanske čitalačke publike. Sredinom 19. veka su dominirale umetnosti i razonode koje je negovala situirana buržoazija: opera i pozorište, slika i spomenik, poezija i ozbiljna muzika. Ovi slojevi su, reprezentativno ističući „visoku kulturu”, zapravo naglašavali klasnu nadmoć.

Maze tvrdi da je masovna kultura od tada uvek uspevala da sačuva modernost iz jednog ključnog razloga: nikada nije bila vezana za samo jednu klasu. Bila je i ostala simbol zahteva masa za jednakošću. (Kad pominje pojam „masa”, autor upozorava na uslovnost značenja, koji još nije izgubio „prizvuk prezira i osećanja pretećeg u jeziku građanstva i nauke”.)

Popularnoj modernoj kulturi prethodio je proces učenja, iznuđen industrijalizacijom i životom u gradovima. Razdvajanje posla i slobodnog vremena istovremeno je značilo dobitak potpuno nove forme slobode. Nakon prvih sindikalnih uspeha u borbama za prava, radnici su raspolagali vremenom i prostorom koji nisu imali veze s poslovnim obavezama i kontrolom gazda. Uživanje u slobodnom vremenu od tada je moglo da postane samo sebi svrha.

Užitak i senzaciju su pre svega nudili vašari. Čarobnjaci i akrobate prikazivali su neverovatne sposobnosti; pevači su pevali o potresnim i zastrašujućim događajima, a listovi s opisima katastrofa odlično su se prodavali. Putujući trgovci nudili su kalendare i životne savete svih vrsta, religioznu i svetovnu štampu. Medvedi koji plešu potčinjavali su se moći muzike; telad sa dve glave izazivala je čuđenje. Demonstracije magnetizma i elektriciteta dovodile su do zadivljenosti čudima prirode, a pozorišne i vodviljske trupe do uzbuđenja, straha i nesputane veselosti.

Zemaljsko i religiozno strahopoštovanje i čista čulnost, gospodska umišljenost i opiranje kroz igru, moralno poučavanje i spektakularna iznenađenja preplitali su se u popularnim razonodama ranoindustrijskog sveta. Oni su teret posla činili podnošljivim i patnju smislenom, potvrđivali su postojeći poredak vere i običaja, staleža i roda.

Pravo masovno tržište popularnih umetnosti nastalo je posle 1900. Pripremili su ga agilni kulturni preduzimači koji su publici uvek mogli da ponude nove atrakcije. U gostionice se nije išlo samo radi sastajanja uz piće. Tamo su svirali putujući muzičari, pevalo se (posebno u Engleskoj i Irskoj), a vikendom i plesalo.

Preteče tzv. proleterske pomame za zabavom bile su mlade neudate radnice i neoženjeni radnici. Obavezan deo njihovog slobodnog vremena bila je plesna zabava nakon duge radne nedelje. Kaspar Maze kaže da je Groznica subotnje večeri 80-ih godina 19. veka u Dablinu ili Londonu plamsala jačom vrelinom nego u njujorškim diskotekama posthipi ere.

Od 1900. do početka Prvog svetskog rata popularne zabave su nesumnjivo bile povezane s nižim slojevima: filmovane borbe životinja ili bizarna komika. Time se (iako ne uvek svesno!) neretko demonstrativno izazivao vladajući „dobar ukus”.

Do 1914. masovna kultura je, najviše preko radija i filma (u Londonu i Berlinu je 1910. bilo tri puta više bioskopa nego danas), zauzela gotovo sve pozicije u društvu, a posle 1918. ona ulazi u proces amerikanizacije. Posle 1945. hiljade američkih vojnika uz Trumanova jaja unose u Evropu hiperprodukciju američke industrije zabave, koja je postala snažno oruđe i oružje.

I nacisti su preko organizacije Kraft durch Freude - KDF (”Radošću do snage”) stvorili delotvoran instrument s bogatom ponudom za slobodno vreme. Ovo je trebalo da upotpuni kontrolu nad shvatanjima građana, ne ostavljajući im prostora za razmišljanje. Sve pod parolom “oterati dosadu od ljudi”.

Maze kaže da u usponu popularne kulture posle Drugog svetskog rata dolazi do najvećeg izjednačavanja socijalnih grupa: starih i mladih, muških i ženskih, crnih i belih, siromašnih i bogatih… Žene i tinejdžeri mogli su češće biti neka vrsta predvodnika: pomoću popularne kulture proširili su prostor kretanja i jačali svoju poziciju. Način na koji su muškarci-radnici-hranioci provodili slobodno vreme je postajao sve pasivniji: beskorisne igrarije, sentimentalne budalaštine i besmislice škodile bi njihovom autoritarnom ugledu.

Posledica toga bila je da su - kako žene, tako i deca i mladi - sve više prednjačili u isprobavanju i sprovođenju mogućnosti koje pruža slobodno vreme. Njihov ne tako strogo određen dnevni ritam ostavljao je prostora za interesovanja, alternative i zabavljanje. To je, primera radi, uticalo na pop muziku na njenom putu ka ploči i radiju. Mladi su širili i izvodili moderne hitove po dvorištima i ulicama. Ako se izuzme vojna muzika, popularne melodije morale su prvenstveno da pogode ženski ukus: među parovima je najčešće žena bila ta koja je odlučivala gde uveče ići.

Nakon privrednog oporavka zapadne Evrope i pop-arta 60-ih dolazi do najvećeg apsurda u istoriji masovne kulture - njene elitizacije, najpre kroz kretivnu razmenu s visokim umetnostima. Najpoznatiji pop produkti (od romana Žila Verna do Čaplinovih filmova, od vodvilja do rokenrola…) postali su deo opšte kulturne baštine (i obrnuto, poput prizora Rembrantovih i Leonardovih slika na pivskim bocama ili sapunima). Glavni proizvođači masovne kulture od 1970. postaju pripadnici najobrazovanijeg sloja koji za razmenu koristi najsavremenija sredstva komunikacije.

Maze na kraju navodi kako je američka avangarda našla odjeka među evropskim intelektualcima koji su svoje godine duhovnog učenja završili 60-ih. Proučavali su kanon visoke kulture, ali isto tako i mit vezan za „seks, drogu i rokenrol”, špageti vesterne i Frankenštajna, Henrija Milera i Plejboj, poznavali radovanje prvom automobilu i smešnim reklamnim spotovima. Ova generacija bila je izgubljena za uklapanje u model staroevropske elitne kulture, skrojene prema duhovnom obrazovanju na distanci prema svakoj spoljašnjoj svrsi. Njome je započela nova faza za kulturno sporazumevanje postgrađanskog društva, period pokolebanosti i dezorijentacijc, relativizovanja i prividne nemarnosti.

To što je Vorhol 1962. konzervu Kembelove supe uzdigao do predmeta dostojnog umetnosti sadrži posebnu istorijsku ironiju. U prvoj polovini 20. veka autori engleskog govornog područja su odvratnost prema ukusu prostih ljudi često predočavali jednim negativnim simbolom: hranom iz konzervi. A sada su se Vorholove konzerve supe preselile u ekskluzivne galerije, potom i u muzeje, kao ikone bezobrazne masovne kulture.

Selektivna hronologija:

1852: 25.000 posetilaca nedeljno u Casinu – jednom od tri velika muzička salona u Mančesteru

1867: U Parizu se otvara koncertni kafe Aux Ambassadeurs
1859: Pevač kupleta Oto Rojter počinje karijeru u berlinskom pozorištu Apolo; prvo javno prikazivanje filma braće Limijer 28. decembra
1900: Turneja duvačkog orkestra Džona F. Suze, na kojoj upoznaje Evropu sa regtajmom i kejkvokom
1905: Drezdenski izdavač Alvin Ajhler s Bafalo Bilom prvi put na nemačko tržište donosi seriju jeftinih romana
1913: Javno spaljivanje šund književnosti u jednoj hamburškoj osnovnoj školi,
1918/19: Zakonsko uvođenje osmočasovnog radnog vremena u većini zemalja zapadne Evrope
1919: Crna džez grupa Original Dixieland iz Amerike svira u londonskom Hammersmith Palaceu
1929: U Evropi počinje era tonskog filma
1939: U Engleskoj 25.000 televizora
1946: BBC u junu počinje s emitovanjem redovnog TV programa
1947: U oktobru početak francuskog TV programa od 12 sati nedeljno
1948. U Americi počinje masovna proizvodnja LP ploče na 33 obrtaja
1953. Vinil ploča od 17 cm na 45 obrtaja probija se na tržištu
1955. U najavnoj špici američkog filma The Blackboard Jungle čuje se Rock Around The Clock Bila Hejlija počinje pohod rokenrola u Evropi
1956. Osnivanje časopisa Bravo
1957. U Engleskoj 43% svih prodatih ploča kupili tinejdžeri
1958. Evropska turneja Bila Hejlija, neredi i tuče
1959. Avanture Asteriksa i Obeliksa pojavljuju se prvi put
1965. Na tržištu se pojavljuju prve muzičke kasete
1967. Pojava televizora u boji, početak serijske proizvodnje sintisajzera
1969. Televizija 20. jula uživo prenosi šetnju Nila Armstonga po Mesecu
1970. Beatlesi se raspadaju 9. aprila, 18. septembra umire Hendriks u jednom hotelu u Londonu

Izvor: Popboks Goran Tarlać

РАДОСТ ЗБОГ “ЗЛАТНОГ ЋУРАНА”

Mirjana Stanojevi?    Pozorište, Vesti

Нисам ни сањао да могу да добијем ову награду, каже Властимир Ђуза Стојиљковић, овогодишњи добитник престижног позоришног признања

Властимир Ђуза Стојиљковић (Фото Д. Ћирков)

Глумац Властимир Ђуза Стојиљковић је овогодишњи добитник награде „Златни ћуран за животно дело”, признања које додељује позоришни фестивал најбољих комедиографских остварења „Дани комедије” у Јагодини. Одлука да ове године Стојиљковићу припадне „Златни ћуран” била је једногласна, а биће му уручен 27. марта, последњег дана 38. Дана комедије у Јагодини, чији је овогодишњи селектор Ана Тасић, позоришни критичар „Политике”. Стојиљковић тренутно игра у две представе Атељеа 212: „Шума блиста” Милене Марковић и „Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића, обе у режији Томија Јанежича.

Награда „Златни ћуран за животно дело” установљена је 2001. године и до сада су је добили: Миодраг Петровић Чкаља, Данило Бата Стојковић, Мира Бањац, Љубомир Убавкић Пендула, Оливера Марковић, Никола Симић и Бора Тодоровић. Ђуза Стојиљковић је 1979. године награђен статуетом „Ћуран” на „Данима комедије” у Јагодини за улогу инспектора у комаду „Инспекторове сплетке” Ранка Маринковића, у режији Александра Огњановића.

- Затечен сам. Збуњен и радостан. Нисам ни сањао да могу да добијем ову награду. Изненадило ме је и то што су ме људи из Јагодине већ обавестили када треба да дођем и примим свог „Златног ћурана”. У таквој ситуацији се човек и, иначе, нађе када га тако нешто лупи по глави. Ово што ме је сада лупило је свакако добро, поготово што су ту награду добила значајна глумачка имена. Драго ми је што се налазим у таквом друштву, рекао нам је расположени Ђуза Стојиљковић.

Ђуза Стојиљковић је рођен у Ражњу, у учитељској породици. У првом и другом разреду учила га је мајка Лепосава, у трећем и четвртом отац Младен. Гимназију је завршио у Крушевцу где се аматерски бавио глумом. Да је било по Ђузиној вољи, био би професор књижевности, али су га другови из комитета видели као рудара. Тако је и уписао Рударско-геолошки факултет у Београду који је напустио већ у трећем семестру и уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Мате Милошевића.

Професионалну каријеру Стојиљковић је започео 1951. године у Београдском драмском позоришту, а играо је и у Атељеу 212. Током богате позоришне каријере остварио је око 150 улога. Упоредо је градио и филмску каријеру, дебитовао је 1957. године у „Туђој земљи” Јожеа Галеа, а популарност стекао филмом „Љубав и мода” за који је отпевао песму „Девојко мала”. Никада није играо партизане, сељаке, руралне ликове… Избегавао је да размишља о политици. „Овде је незамисливо да човек напусти партију зато што је она напустила његов однос према животу. Као да си венчан са партијом”, знао је да каже Стојиљковић који се, када га изнервира политика, изнова враћао Шекспиру, Достојевском, Чехову… И тако укруг. Телевизијску популарност стекао је улогом Родољуба Петровића у серији „Позориште у кући”. Са Миленом Дравић је био домаћим шоу-програма „Лифт за пети спрат”, а крајем 1980-их је водио радио програм „Забавник”. Свој карактеристични глас позајмио је многим јунацима цртаних филмова - Патку Дачи, Рафаелу ( „Нинџа корњача”) и другима. Знао је лепо да запева, заплеше… Ђуза Стојиљковић је добитник великог броја глумачких награда. „Добричин прстен” уручен му је 2001. Освојио је и награду „Раша Плаовић”, Стеријину награду, Октобарску награду града Београда…

Извор: Политика Б. Требјешанин

KLASIČNA MUZIKA SE VRAĆA SLUŠAOCU

Nebojša Đorđević    Vesti

Intervju: Bojan Suđić


U eri potrošačke civilizacije čovek je zatrpan različitim informacionim smećem kojim je bombardovan svakog minuta, tako da je umetnička muzika postala svojevrsna psihoterapija za mnoge koji u njoj osećaju emociju koja nedostaje savremenom dehumanizovanom svetu - kaže za „Blic nedelje” Bojan Suđić, umetnički direktor i dirigent Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a.

Uprkos naizgled velikom povećanju standarda, duhovna kriza čovečanstva je očita, a najvrednija umetnička muzika ima moć da na pitanja smisla najbolje odgovori, iako te odgovore ne možemo na pravi način pretočiti u reči.

Koliko je važno da se od koncerta klasične muzike napravi kompletan čulni ugođaj za publiku?

- Muzika, koja je dobila taj skoro pejorativni pridev „klasična”, nijednog trenutka nije bila namenjena za muzej u koji dolaze retki poznavaoci, već je oduvek težila buđenju svih emocija koje čovek poseduje. Pre stotinak godina kompozitor Skrjabin je zamislio delo „Misterij” na kraju čijeg izvođenja bi publika doživela potpunu katarzu, što je pojam koji se teško može povezati sa današnjim pogrešnim stereotipom o klasičnoj muzici kao neizmerno dosadnoj i nerazumljivoj umetnosti. Za takav stereotip su krivi sami muzičari koji su komponovali sve nehumaniju muziku, izvodeći je pred sve manjim brojem slušalaca. Poslednjih decenija se taj trend menja, „klasična”

Sezona sa atraktivnim programima

Kakvi su vam profesionalni planovi u 2009. godini?

- Želim da ansambli RTS-a i dalje podižu kvalitet muziciranja kroz izvođenja brojnih zahtevnih dela, a za to je neophodna podrška kuće, kako finansijska, tako i organizaciona, posebno u ovom vremenu ekonomske krize. Sezona koju sam osmislio obiluje atraktivnim programima, slede Bruknerova „romantična” simfonija, Štrausove poeme „iz Italije” i „Smrt i preobraženje”, „Godišnja doba” i „Nelson” misa Hajdna, Šenbergova „Preobražena noć”, ali i „Muzička odiseja” našeg Jugoslava Bošnjaka, kojom ćemo se obratiti i publici naviknutoj više na rok nego na klasični zvuk… Planiramo i izvođenje Stravinskog - „Svadbu” i „Posvećenje proleća”, kompozicije koje će zaista do kraja testirati naše izvođačke mogućnosti. Moji profesionalni planovi uključuju i nastupe sa Orkestrom FMU, kao i moja gostovanja, od kojih je prvo već u februaru u Rimu, sa Rimskim simfonijskim orkestrom…

muzika se vraća slušaocu na mnogo prihvatljiviji način koji neprestano traga za novim, svežim izrazom. Određeni vanmuzički „začini” su u pravoj meri dobrodošli, a tu pre svega mislim na vizuelni sadržaj, koji nije rezervisan samo za operu.

Kakvi su utisci sa turneje Simfonijskog hora i orkestra RTS-a po gradovima u unutrašnjosti Srbije tokom 2008. godine?

- U mnogim gradovima u kojima smo svirali (Zvečane, Leposavić, Kosovska Mitrovica, Prijepolje, Zrenjanin, Knjaževac) ne pamte slična gostovanja i svuda je bilo veliko interesovanje. U nekim salama je stajalo nekoliko stotina ljudi jer su sva mesta bila popunjena. Zbog popularnog programa i zaista visokog kvaliteta naših ansambala, atmosfera je bila bliža navijanju na sportskim borilištima nego uštogljenoj dremki. Eto najboljeg dokaza da je potpuno neodrživ „aksiom” kako Srbija ne voli i ne poznaje umetničku muziku.

Šta nedostaje sceni klasične muzike u Srbiji? Mnogi kažu da ni umetnici ni publika nisu spremni za eksperimente?

- Nedostaje pre svega invencija i znanje. A taj nedostatak se pravda veoma malim novcem koji je u opticaju u „klasičnoj” muzici, tako da dolazimo do začaranog kruga. Na kraju, postalo je popularno da se zaista veliki novac potroši na dovođenje slavnih solista i ansambala u Beograd, što je mnogostruko isplativije i lakše svima koji su u tom procesu od kreiranja muzičke scene u Srbiji i daleko veće pomoći domaćim ansamblima i solistima kako bi, uz pomoć države, postali što konkurentniji strancima u čiji razvoj su utrošena ogromna sredstva država koje su prepoznale značaj ulaganja u sopstvenu kulturu. Srećan sam i ponosan što u mom gradu imam priliku da gledam i slušam najveće svetske zvezde, ali bi novac poreskih obveznika trebalo daleko više da bude usmeren ka jačanju domaćeg izvođaštva i stvaralaštva (tzv. brendiranju), od jednostavne kupovine najskupljeg proizvoda na svetskoj muzičkoj pijaci, pogotovo što nismo u situaciji da se poredimo sa razvijenim zemljama po budžetu za kulturu. Kada napravimo uspešan izvozni proizvod u vidu prepoznatljivog ansambla ili nekoliko pojedinaca u čiji razvoj je novac uložila država, i publika će u daleko većem broju biti zainteresovana za umetničku muziku kod nas, po istom modelu uspeha kao u sportu.

Šta država ili Ministarstvo kulture može da učini za afirmaciju muziciranja Simfonijskog hora i orkestra RTS?

- Čak sedam ansambala RTS u mnogim aspektima i nemaju konkurenciju kod nas, jer najkvalitetnije izvode vokalno-instrumentalnu, horsku, džez i narodnu muziku u Srbiji, a ponosan sam na činjenicu da je i Simfonijski orkestar RTS-a u poslednje tri sezone dobio najlaskavija priznanja i ocene kako od publike, tako i od stručne kritike. Muzički ansambli RTS-a zaslužuju da budu pod posebnom brigom države, kako bi se našao način za popravljanje sadašnjeg veoma teškog finansijskog položaja naših muzičara, koji su plaćeni daleko ispod svakog proseka i standarda. Značajni koncerti koji su iza nas predstavljali su i svojevrstan apel za hitnu akciju koja bi imala za cilj da se naši muzičari barem izjednače po uslovima s ostalim muzičarima u Beogradu i Srbiji.

Pošto se dirigovali orkestrom kada su kao gosti nastupali eminentni umetnici, koje biste delo i čiju umetničku kreaciju od gostiju izdvojili?

- Velika je privilegija naći se na sceni sa velikanima kao što su, između ostalih, Vengerov, Najdžel Kenedi, Šlomo Minc… U meni je i ona crta patriotizma koja me učini naročito radosnim kada sarađujem sa našim umetnicima koji nimalo ne zaostaju za svetskom muzičkom elitom. Mi kao društvo nismo dovoljno učinili da se oni i nađu među svetskom elitom i pored toga što poseduju vrhunski kvalitet.

Kakva su vam iskustva s radom u inostranstvu. S kojim orkestrom je bio najveći izazov sarađivati?

- Do sada sam radio sa preko 20 inostranih orkestara, a nekolicina od njih poseduje vrhunski kvalitet. Izdvojio bih Helsinšku filharmoniju, Novosibirsku filharmoniju, ali i operu u Helsinkiju i ansambl Kraljevske opere u Stokholmu, sa kojom sam nastupao više od 150 puta. Svaka saradnja s novim ansamblom donekle menja i mene kao umetnika, a mnogo puta sam veliku umetničku satisfakciju dobio i posle rada sa svetski manje renomiranim orkestrima koji su do kraja izgarali za što bolji kvalitet. Ponosan sam i na orkestar FMU koji je na poslednjem koncertu demantovao mnoge moje kolege koje nisu verovale u uspeh ambicioznog programa, pokazujući tako da imamo sjajnu perspektivu sa sjajnim mladim muzičarima koje moramo negovati.

Koga biste od mladih dirigenata iz Srbije posebno pomenuli i sta biste mlađim kolegama poručili?

- Kako sam i profesor dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti, ovde ću samo ponoviti ono što svojim studentima savetujem, a to je da pored onoga što mogu da nauče na časovima ništa ne može da zameni aktivan rad s ansamblima i prisustvo na probama gde se zanat uči. Samo ukoliko od sebe traže maksimum, mogu da očekuju da ih i ansambli poštuju, a takav odnos prema sebi i muzici mora da traje dokle god se dirigent aktivno bavi svojim poslom, dakle - često veoma dugo.

U čemu uživate van sveta muzike?

- U tenisu, zimskim sportovima, ali pre svega u svojoj porodici.

Izvor: Blic Online A. Nikolić

FILIP ŠOVAGOVIĆ: BIO SAM LUD ZA SVOJIM OCEM

Nebojša Đorđević    Kultura

Emisija “Nedjeljom u 2″ počela je vrlo neobično, najavom voditelja Aleksandra Stankovića, kako po prvi puta nema gosta u emisiji te je pripremio gledatelje na nešto sasvim drugačije. Voditelj je u čuđenju gledatelje emisije držao oko tri minute, čitajući ni manje ni više, već Ustav Republike Hrvatske. I dok je bio uvjerljiv u najavi kako će sat vremena čitati Ustav, predstavio je gosta u studiju, glumca i redatelja Filipa Šovagovića, sina pokojnog Fabijana Šovagovića, legende hrvatskoga filma.

Filip Šovagović

Razlog Stankovićevom čitanju Ustava RH bila je upravo ideja Filipa Šovagovića i nekolicine ljudi iz Feral Tribunea da se napravi predstava koja će na jedan dokumentarni način prikazati svaki članak Ustava. Ideja nije zaživjela, no Filip je uspio na predstavi “Ilijada 2001.” koja je svoju premijeru doživjela prije nekoliko dana.

Šovagović priznaje da mrzi premijere i da uglavnom bježi s njih.

- Predstave na premijerama su lošije nego one sljedeće. Oko dvadesete izvedbe je najbolje, ili se predstava raspala ili se sastavila.

Za kritike kaže da ih voli jer kritiziraju, a posebno se osvrnuo na kritiku Večernjakovog novinara koji je tekst napisao pod naslovom ‘Šovagovićeve bedastoće za srednjoškolce’.

- Srednjoškolci su gotovo jedina publika u kazalištu. Srednjoškolci su najbolja publika, reagiraju instinktivno. Ista stvar njima je tri puta smješnija nego meni.

S ocem u filmu ‘Sokol ga nije volio’

Priznaje da su ga kritike nekada pogađale i mišljenje drugih no danas je drugačije.

- Prije sam puno više privatno vjerovao ljudima u sugestijama. Ne znam, kaj ja znam, nemam pojma. Dugo sam bio bolesnik iz serije, ljudi po cesti urlaju za vama. Trebao sam se par puta obračunati s pijanim klipanima. Ne možeš se obazirati, a to što ljudi misle o tome, sad sam već prestar.

Šovagović se prisjetio mladosti u kojoj je uvijek težio svojoj buntovničkoj strani.

- Bio sam punker, onda sam bio pacifist, pa anarhist, onda sam bio šminker sa 17 godina, onda sam bio…upisao sam se na akademiju, pao sam svaku godinu, onda gluma pa režija.

Iako tek pred kraj emisije, Filip je progovorio i o svom pokojnom ocu Fabijanu Šovagoviću. - Ponosan sam na oca. Kratko me odgajao, jedna rečenica. Tada sam htio više, a sada vidim da je bolje bilo manje jer se možeš fokusirat na to bitno. Ja sam bio lud za njim! Kada sam bubnjeve doma svirao, tko ne bi poludio, bio sam izvan kontrole. On je puno radio, a posao je bio bijeg od doma, od moje punk faze. Kaj se tiče odgoja ja sam to usvojio, njegovu ogromnu ljubav za ljude. Imao sam sretno djetinjstvo.

‘Ako odbacim jugo-misli iz glave, odbacio sam pola mozga’

Danas, iako se suzdržava iznositi svoje mišljene i smatra da je neke stvari bolje ostaviti za sebe kako se ne bi zamjerio ljudima, priznaje da ne shvaća današnju Hrvatsku, politički gledano, te priznaje kao dan danas od rata ima tikove.

- Glupo je vjerovati non stop u jedno te isto. Sad vjerujem u film koji ću raditi. Meni je bilo neshvatljivo razdvajanje hrvatskog od srpskog, to mi je nejasno, engleski od američkog, hajde to postoji, ali je veća razlika između kajkavskog i čakavskog nego štokavskog i srpskog. To mi je nejasno, taj jezik je od prije podjeljen grafički, ali u principu riječi su gotovo identične.

Ako odbacim jugo-misli iz glave, odbacio sam pola mozga, to je iskustvo koje sam proživio, zašto da ga zaboravim. Vjerujem u budućnost, nekakav kolektiv, naša je sreća kaj smo mi tako mala nacija da nismo teoretski mogli napravit velik zločin. Mislim da hrvatska nacija nema razloga biti pesimistična. Bio sam u euforiji prije nego je počeo rat, a u ratu sam samo molio Boga da ne moram pucat, naoružan sam bio punih 6 mjeseci.

- Imao sam tikove iz rata, najviše od zvuka, top margarita me stresao. Imam tikove, rješavam ih, počeo sam svirati punk, dižem taj akustični nivo da ta globalna buka pomaže.

Na pitanje da li je Hrvatska profitirala od rata, Šovagović odgovara kako oni “emocionalno hendikepirani rat nisu ni osjetili, hipremotivni imali su strašne probleme u ratu, a to generira probleme i prema njihovim familijama.”
- Hrvatima bi bilo genijalno da se smiju, zaborav je najjači lijek i vrijeme, no to je užasno teško, ali to će na kraju biti jedino rješenje. Ljudi nisu shvatili da ih može spasiti jedna ideja.

Alkohol, žene, sapunice…

Iako je dao do znanja da ga crkva ne zanima te o toj temi nije želio previše razgovarati, povukle su se teme alkohola, žena, glume u sapunicama, ali i prozivkama da je izdajica s kojima se Šovagović morao nositi.

- Ustaša, ljevičar, sotona, izdajica, tak su me zvali. Ja ne mogu biti izdajica, ja sam na pola opusa od Krleže. Kada je on napisao Balade Petrice Kerempuha imao je godina kao ja sada. Kad riknem to ostaje, ne ide nikuda. Ako će narod to tretirati kao izdaju, onda sam ja u pravu kad tvrdim da je to sve apsurd.

- Na šanku su pale velike ideje, i za stolom i na ručkovima, velike ideje su slučajne, samo treba ustrajat da do tog slučaja i dođe, rekao je Šovagović na pitanje o alkoholu.
- Mislim da sam umjeren, ljudi bi trebali bit umjereniji u alkoholu, pogotovo ovi kaj voze.

Kada ga je Stanković pitao što je problem kod žena, Šovagović je kao iz topa odgovorio “Sve!”.

- Što nije? One su kao težile emancipaciji, po meni one vladaju. Kazalište, tko su ravnateljice? Već su se probile, a sad već drmaju. Ne vidim da su žene ugrožene, nemate ni jedno društvo za zaštitu maltretiranih muškaraca, frajeri su kreteni, meni je to jasno, agresivni su, neka nesretna generacija koja je nasljedila taj odnos prema ženama, prije to nije bilo nigdje - prava žena. Meni je kćer pametnija od mene, vjerojatno će sljedeće generacije žena biti sretnije nego sada.

Šovagović je jedan od rijetkih glumaca koji u hrvatskim sapunicama ne vidi ništa loše.

- Ja ne želim govoriti o sapunicama na način na koji govori većina, dobro je da proizvodite domaći program. Imat ćete 48 sapunica, neke će biti užasne, neke katastrofa, neke najbolje. I na filmu ima taj zakon, to jedino ne postoji u kazalištu. Meni je ok da je domaće.

Izvor: Vecernji hr I. Vidović