AC/DC NA PROLEĆE U BEOGRADU

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Komuna najavila dolazak australijskih rokera

Australijska grupa AC/DC, jedna od najslavnijih u istoriji rokenrola, nastupiće krajem maja ili početkom juna u Beogradu, na stadionu fudbalskog kluba Partizan, potvrđeno je agenciji Beta u produkcijskoj kući Komuna.

Na zvaničnom sajtu grupe www.acdc.com još nema podataka o gostovanju u Beogradu, ali je uočljivo da između 24. maja i 12. juna nema zakazanih koncerata. Prema rečima predstavnika Komune, konačni ugovor sa bendom je potpisan, a za mesto nastupa izabran je Partizanov stadion, jer je procenjeno da bi izgradnja tunela za unos opreme na stadion Crvene zvezde bila previše zahtevan projekat.

Više detalja o koncertu biće saopšteno na konferenciji za novinare u Beogradu, koja će biti održana u drugoj polovini januara. AC/DC postoji od 1973. godine i najslavniji je bend iz Australije. Svrstava se, takođe, među najvažnije i najuticajnije bendove hard roka i hevi metala, premda njegovi članovi tvrde da sviraju rokenrol. Kako god, AC/DC pesme TNT (1975), Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976), Let There Be Rock, Whole Lotta Rosie (1977), Highway To Hell (1979), You Shook Me All Night Long, Back In Black (1980), For Those About To Rock (1981) i Thunderstruck (1990) postale su deo globalne rok lektire.

AC/DC je peti najprofitabilniji sastav i deseti najprofitabilniji izvođač muzike na teritoriji SAD, sa više prodatih primeraka albuma nego što ih imaju Madona, Maraja Keri i Majkl Džekson.

Grupu su u Sidneju formirali gitaristi, braća Malkolm i Angus Jang, a scensko odevanje potonjeg - školska uniforma i kratke pantalone - postalo je zaštitni znak AC/DC. Grupa je počela da stiče kultni status 1976. godine, kada je njen drugi australijski album TNT objavljen na tržištu SAD i Evrope, pod izmenjenim nazivom High Voltage. Ali, istinski komercijalni uspeh u Americi i svetu je ostvarila s albumom Highway To Hell (1979).

Potom je AC/DC zadesila tragedija kada je njen drugi zaštitni znak, pevač Bon Skot, preminuo sticajem nesrećnih okolnosti. Bend je, međutim, našao srećnu zamenu u Brajanu Džonsonu i s njim snimio bestseler album Back In Black (1980). Danas, posle Trilera Majkla Džeksona, to je drugi najprodavaniji album na planeti, koji je otišao u 45 miliona primeraka.

Ostali albumi grupe AC/DC prodati u više od pet miliona kopija su Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976/1981), Highway To Hell (1979), For Those About To Rock (1981), Who Made Who (1986) i The Razor’s Edge (1990). AC/DC trenutno promovišu novi album Black Ice (2008), koji je uprkos velikoj krizi diskografske industrije postao bestseler - u novembru je, samo dve nedelje nakon objavljivanja, prodat u više od milion primeraka, a u međuvremenu je taj broj upetostručen. Komuna je predlagala da beogradski koncert bude na Hipodromu ili na Ušću, ali je menadžment AC/DC - koji je u decembru bio u Beogradu - rekao da australijski hard rokeri insistiraju na stadionskim svirkama.

Izvor: e - Novine / Beta

ZLATNI ĆURAN ĐUZI STOJILJKOVIĆU

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

Beogradski dramski, pozorišni i filmski glumac Vlastimir - Đuza Stojiljković dobitnik je nagrade Zlatni ćuran za životno delo Pozorišnog festivala najboljih komediografskih ostvarenja Srbije Dani komedije, saopštio je Upravni odbor festivala u Jagodini. Zlatni ćuran, najviše priznanje festivala, sastoji se od diplome, statuete ćuran i novčanog iznosa, a biće uručen Stojiljkoviću 27. marta, poslednjeg dana 38. dana komedije i na Svetski dan pozorišta. Odluka je bila jednoglasna.

Stojiljković je na Danima komedije, koji se u Jagodini tradicionalno održavaju od 1972. godine, od 20. do 27. marta, nagrađen statuetom ćuran 1979. za ulogu inspektora u predstavi Ranka Marinkovića Inspektorove spletke u režiji Aleksandra Ognjanovića i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. Nagrada Zlatni ćuran za životno delo ustanovljena je 2001. godine i dosad su je dobili glumci Miodrag Petrović Čkalja, Danilo - Bata Stojković, Mira Banjac, Ljubomir Ubavkić Pendula, Nikola Simić, Olivera Marković i Bora Todorović.

Izvor: Građanski list

ПРАВОСЛАВЦИ И КАТОЛИЦИ - ХИЉАДУ ГОДИНА РАЗЛИКОВАЊА

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Учење о филиокве, папски примат и догма о папској непогрешивости највеће, али не и једине препреке за поновно уједињење источне и западне цркве. - Патријарх Вартоломеј Први: „Дијалог с католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”

Када ће доћи до поновног духовог јединства Православне и Католичке цркве тешко је прогнозирати. Да се чине напори у том правцу показује чињеница да су се само у прошлој години папа Бенедикт XVI и васељенски патријарх Вартоломеј I састали три пута у Риму. A уочи последњег сусрета поглавар Цариградске патријаршије је поручио: „Дијалог с католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”.

Упркос томе што су цариградски патријарх Атенагора и папа Павле VI још 1965. године формално повукли анатеме, последице Велике шизме из 1054. године још нису превазиђене. Мешовита православно-католичка теолошка комисија деценијама покушава да догматски приближи две цркве. На 10. скупштини у Равени у октобру 2007. усвојен је документ у 46 тачака који су многи медији на западу означили као темељ уједињења источне и западне хришћанске цркве.

Равенски документ о којем православне цркве тек треба да се изјасне дефинисао је положај папе као првог међу патријарсима у целом свету, позивајући се на положај римског бискупа у првих хиљаду година хришћанске цркве. Међутим, и поред сагласности православних и католичких теолога, остале су крупне разлике у схватањима „повластица” које собом носи првенство римског бискупа у хришћанском свету.

Теолог др Радомир В. Поповић каже да су између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. Народ те разлике најчешће види у томе да се католици различито крсте од православаца, да свештеници не носе браду и да се не жене, или пак да олтари у храмовима нису обавезно окренути према истоку.

„Постоје суштинске догматске разлике које за сада онемогућавају јединство Православне са Католичком црквом до којег је свима стало. А то су, пре свега, учење о филиокве, папском првенству и папској непогрешивости”, објашњава овај професор црквене историје.

Символ вере коначно дефинисан на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године, укратко формулисана хришћанска вера у Бога као Свету тројицу, код католика у осмом члану има додатак filioque(превод са латинског: и од Сина) који се односи на догму о Светој тројици. Протојереј-ставрофор Поповић истиче да се ова теолошка новина о начину исхођења Духа светога од Бога Оца на западу појавила у 7. веку и да је то најспорније питање у преговорима са западним хришћанима.

„Ово питање је било предмет озбиљних теолошких анализа већ у 13. веку на Лионској унији, али и у 15. веку на сабору у Ферари и Фиренци, али и у каснијим разговорима. Римокатолици тврде да Црква има право да објашњава нека питања вере, као што је било на саборима и да филиокве није ништа друго до објашњење унутар Тројичног начина постојања. И међу православнима на истоку било је оних који су покушавали да оправдају учење о филиокве и ту треба споменути бившег цариградског патријарха Јована Века који је у прилог овом учењу на сабору у Лиону 1274. године износио озбиљне аргументе”, наглашава Поповић.

Следећа препрека у приближавању две цркве о којој се разговарало у Равени јесте учење о првенству у хришћанској цркви. Радомир Поповић подсећа да се у првих хиљаду година хришћанства поштовао систем пентатархије - пет апостолских катедри од којих је римска била прва, а следе цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска.

Учење о папском првенству свој корен налази и у канонском предању цркве која је следила административни поредак тадашње Римске империје. Римска патријаршија је духовно покривала целу тадашњу западну Европу и добар део северне Африке и разумљиво је да се ништа није могло у Цркви догађати без знања папе.

„Да се на западу Европе догодио полицентризам источне цркве данас бисмо имали патријаршије у Лондону, Паризу и у неким немачким градовима. Али, очувано је првенство части и духовне власти епископа у Риму. Када је источна црква била угрожена од мухамеданаца, римски епископи су показивали жељу да духовно под своју власт ставе остатке православних патријаршија из пентархије полазећи од тога да је Рим, не само духовни, већ и светски центар. Тако је настала теорија о папском првенству која је нарочито после Велике шизме 1054. образлагана и теолошки”, објашњава професор Богословског факултета.

Трећи камен спотицања између православаца и римокатолика јесте догма о папској непогрешивости (infallibilitas) који је утемељена на Првом ватиканском концилу од 1869. до 1870. године. Како објашњава Поповић, у духу западне пирамидалне еклисиологије папа је „Христов заменик на земљи”. Тумачење да је папа непогрешив када говори у име Цркве није прихваћено у православљу.

„Тако образложена непогрешивост је излишна и не постоји. Јер из историје Цркве знамо да је било патријараха расколника који су осуђени, а неки чак постхумно. Други ватикански сабор одржан од 1962 до 1965. ограничио је донекле папску власт увођењем институције бискупског савета”, каже овај теолог.

Иако Православна и Католичка црква поштују исте светитеље до Великог раскола и обе имају седам светих тајни, током векова одвојености појавиле су се и разлике у начину служења литургије, али и у начину обављања крштења. Западна литургија је краћа и упрошћенија, без много молитвених чинова и церемонијалних детаља. „Миса, за разлику од православне литургије, подсећање је на Христову искупитељску жртву и нема призива Светог духа, такозване епиклезе. И, за разлику од православаца, католички верници се не причешћују из путира, телом и крвљу Христовом, већ хостијом која је бесквасни хлеб”, истиче Радомир Поповић објашњавајући да Римокатоличка црква сматра да је Христова Тајна вечера била пасхвална вечера, а Јевреји Песах празнују на бесквасном хлебу. Православна црква сматра да је Тајна вечера била пре јеврејске Пасхе и да је Христос преломио обичан хлеб - артос и благословио чашу.

Цркве се разликују и по начину обављања Свете тајне крштења. Православци га обављају заједно са миропомазањем. Католици прво имају крштење, па после кризмање, али не пре седме године. Такође, у Православној цркви дозвољава се развод брака чак до три пута, док тако нешто не постоји код католика. Једино је могуће да Црква брак под извесним условима поништи. Разлике постоје и у начину поста који је код католика знатно блажи, могу се користити и млечни производи, а пре причешћа довољно је не јести један сат.

Али, упркос разликама у црквеној пракси насталих током хиљадугодишње одвојености, професор Поповић подсећа на писма антиохијског патријарха Петра III из 11. века упућивана папи Лаву IX и патријарху Миахилу Керуларију. Писао је да треба имати добру намеру да се спор превазиђе. „Ако будемо тражили све, изгубићемо све.” Инсистирао је само да Рим одустане од учења о филиокве и папског примата.

———————————————————–

Различито израчунавање датума Васкрса

Нову годину су синоћ, осим Срба, дочекали Руси и Грузини. Јулијански календар у православљу су задржале Српска, Руска, Грузијка црква, Јерусалимска патријаршија и монашка република Света Гора која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије.

Постоји заблуда да би преласком ових цркава на грегоријански календар сви хришћани заједно славили велике празнике. Божић је фиксни празник, који се увек слави 25. децембра и прослављали би сви истога дана, али не и Васкрс. Све православне цркве, без обзира на то да ли су прешле на „нови” календар, Васкрсење Христово славе истог дана (изузев Финске православне цркве). Православни и католици имају различите пасхалије - прорачуне за израчунавање Васкрса. Тако ће ове године католици Ускрс славити 12. априла, а православни недељу дана касније 19. априла.

Према одлукама Првог васељенског сабора 325. године, Васкрс се слави увек после пролећне равнодневице, после пуног месеца, увек у недељу. Православни хришћани не славе Васкрс када и Јевреји свој Песах (14. дан месеца нисан). Преласком на грегоријански календар католици су одступили од већ утврђене пасхалије, тако да у РКЦ Ускрс може да се поклопи са слављењем јеврејског Песаха.

Извор: Политика Миленко Пешић

SEĆANJA NA CUCU SOKIĆ U ZBIRCI BELJANSKOG

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Vesti

NOVI SAD - U znak sećanja na Ljubicu Cucu Sokić koja je preminula 8. januara 2009. godine, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog će prirediti kamernu izložbu posvećenu poznatoj slikarki, a sutra u 19 sati projekciju filma „Ljubica Sokić”.

Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9.12.1914 - Beograd 8.01.2009) umetnica vrhunskog likovnog senzibiliteta, obeležila je nacionalnu umetničku scenu 20. veka.

Kamerna izložba će obuhvatiti četiri slike iz kolekcije Beljanskog, kao i brojna ostvarenja iz fondova Spomen-zbirke od kojih je većina poklon Cuce Sokić: 27 crteža iz Kabineta grafike i 7 radova izvedenih različitim tehnikama iz Likovne zbirke (olovka, ugalj, tuš, pastel, akvarel, tempera).

Biće izložena i dva dela Bogdana Šuputa, koje je autorka čuvala gotovo pola veka da bi ih poklonila Spomen-zbirci, što ujedno ukazuje na njenu blisku vezu sa krugom umetnika značajnih za stvaralaštvo tog perioda, među kojima su brojna imena zastupljena u kolekciji Beljanskog (Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović, Petar Lubarda, Milo Milunović, Leposava Bela Pavlović).

“Kalemila” mnoge generacije

Odabran dokumentarni materijal poput ličnih fotografija, pisama, kataloga izložbi, kao i novinskih članaka, podsetiće na detalje iz privatnog i profesionalnog života umetnice. Učeći na iskustvima najboljih domaćih i svetskih stvaralaca 20. veka (Zora Petrović, Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Ivan Radović, kao i Sezan, Šarden, Kurbe, Koro, Bonar, Vijar, Matis, Brak, Pikaso), Cuca Sokić primenjuje pariska iskustva i usmerava svoje poetsko intimističko slikarstvo naklonjeno eksperimentu, od realnog ka apstraktnom saznanju.

Kao jedna od osnivača grupe „Desetorica”, predavač na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1948-1972), od 1968. godine dopisni, a od 1978. i redovni član SANU, bila je dobitnica brojnih likovnih nagrada, utičući na formiranje generacija mladih umetnika.

Uz izložbu i film

Ova predstavnica zrelog međuratnog modernizma svojim pedagoškim radom i stvaralaštvom specifičnog lirskog likovnog jezika ostavila je neizbrisiv trag, a njena dela su je svrstala u sam vrh nacionalne istorije umetnosti.

Pored izložbe, u znak sećanja na Cucu Sokić, u četvrtak 15. januara u 19 sati u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog će biti emitovan dokumentarni film „Ljubica Sokić” reditelja Gojka Škarića, rađenog u produkciji Televizije Beograd 1986. godine. Ulaz je slobodan.

Radno vreme Spomen-zbirke

Od srede do nedelje Zbirka je otvorena od 10 do 18 časova, a četvrtkom od 13 do 21. Ponedeljkom i utorkom je zatvorena.

Četvrtkom je za individualne posete ulaz besplatan. Uz obaveznu najavu postoji mogućnost postavljanja rampe za hendikepirana lica.

Izvor: Radio Televizija Vojvodine

RATNA TAJNA: ŠPILJA U WALESU ČUVALA NEPROCJENJIVO UMJETNIČKO BLAGO

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Da Vincijevi crteži preživjeli rat u pećini

Desetak crteža genijalnog talijanskog umjetnika i znanstvenika Leonarda da Vincija koji se od početka studenoga mogu pogledati u Nacionalnoj knjižnici Walesa u Aberystwythu u tom je gradu bilo smješteno za Drugog svjetskog rata, otkrili su istraživači.

Riječ je o crtežima iz kraljevske kolekcije dvorca Windsor koji putuju Velikom Britanijom u čast šezdesetog rođendana “vječnog” princa Charlesa, a u Aberystwythu su bili smješteni od 1939. pa do kraja rata u jednoj tajnoj špilji te imali svojevrstan izbjeglički status.

Naravno, pragmatični i oprezni Britanci u Wales su tajnom željezničkom kompozicijom iz ugroženijih industrijskih gradova Velike Britanija preselili najvrednija umjetnička djela i dokumente iz svoje povijesti kako ih ne bi uništili Hitlerovi uporni bombarderi.

Osim Da Vincijevih crteža, bili su tu i radovi Rafaela, Michelangela ili pak Turnera, ali i Shakespearovi rukopisi, pisma Francisa Drakea i Olivera Cromwella, te Bacona i Nelsona, kao i čuvena Magna Carta. Pripreme za preseljenje umjetnina u Wales počele su još 1933. godine.

U akciju preventivnog spašavanja najvećih muzejskih i galerijskih vrijednosti uključile su se brojne institucije, a među njima i kraljevska obitelj koja u svojim kolekcijama ima neke od najvrednijih umjetnina i predmeta.

Crteže Leonarda da Vincija koji prikazuju mladu ženu, biljke, studiju ljudskog tijela, ali i iskeženog starca i koje do početka veljače može pogledati publika u Aberystwythu, kraljevska obitelj vrlo često izlaže u Britaniji, ali i u inozemstvu, pa su ih vidjeli milijuni ljudi.

Prije dvije godine bili su izloženi i u Cardiffu, u čast osamdesetog rođendana kraljice Elizabete II. Smatra se da su u vlasništvu kraljevske obitelji još od Charlesa II, dakle od druge polovice 17. stoljeća. Izložbu u Aberystwythu u Walesu doživljavaju kao veliki privilegij.

Izvor: Večenji hr Denis Derk