POMILOVANJE TURSKOG PESNIKA POSLE POLA VEKA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Vlada je posmrtno vratila državljanstvo Nazimu Hikmetu, najvećem turskom pesniku 20. veka, koji je stradao zbog levičarskih ideja
Istanbul - Trebalo je da prođe više od 50 godina pa da vlasti u Turskoj smognu snage i da povuku toliko željeni potez, da vrate državljanstvo svom najvećem pesniku Nazimu Hikmetu. Pravda je stigla ali sa velikim zakašnjenjem. I na tvrdim anadolijskim prostorima se kaže: Bolje ikad nego nikad.

„Hvala Alahu”, može se čuti u prvim reagovanjima koja ovih dana stižu sa mnogih strana, iz zemlje i inostranstva. Mnoge intelektualce u Turskoj Hikmetova čemerna sudbina je opterećivala kao mora, godinama im nije dala mira. U tome je u poslednje vreme prednjačio Orhan Pamuk koji se i sam jednog trenutka našao na udaru pravosudnih vlasti zbog javno izgovorenih reči. U Hikmetovu odbranu su svojevremeno digli glas Pablo Pikaso, Žan Pol Sartr, kao i mnogi svetski intelektualci. Ali, sve je bilo uzalud.

„Krivično delo koje je prisililo ondašnju vladu da mu (Nazimu Hikmetu) oduzme državljanstvo više se ne smatra kriminalom”, objasnio je potpredsednik vlade Džemil Čiček razloge zbog kojih je skinuta anatema sa imena u Turskoj najpoznatijeg pesnika.

U očevidnom oduševljenju, jedan turski kolega je ovim povodom napisao: „Gledam ga (Hikmeta) kako se uspravlja iz groba i podseća nas na amanet iz svog testamenta: `Hoću da me sahranite ispod velikog hrasta u groblju u Anadoliji`“. Ta želja će mu se sada najverovatnije ispuniti, istina sa zakašnjenjem od 46 godina. Na potezu je njegov sin Mehmet, koji je takođe mnogo propatio. Nazim Hikmet se, bežeći od progona, zauvek skrasio u Moskvi davne 1963. godine.

Čudne su ljudske sudbine, pogotovo kada su tragične. Hikmetovo stradanje počelo je tridesetih godina prošlog veka. On je bio marksista, nepopravljivi levičar. Toga nije mogao da se oslobodi ni u svojim stihovima. U vreme podizanja „gvozdene zavese” to je bio zločin, smrtni greh. Svejedno što je bio najveći pesnik koji je pisao na turskom jeziku. Njegove knjige „Zaboravljeni čovek”, „Ljudski pejzaži” i „Ep o oslobodilačkom ratu” su prevedene na 50 jezika, čime se još ne može pohvaliti ni jedini turski Nobelovac Pamuk koji doduše još nije ispisao svoj poslednji red.

Tadašnje turske vlasti, pa i one koje su se smenjivale kasnije, to mu nikako nisu mogle da oproste, pogotovo što su levičari, pre svih mladi, godinama podizali ulične barikade protiv režima hraneći se njegovim stihovima. Oni zadrigliji dušebrižnici vlasti i danas će reći da je Nazim Hikmet kriv za krvave ulične sukobe između levičara i desničara, možda i bar za dva od četiri vojna udara koji su u Turskoj izvedeni u poslednje četiri decenije!

Životopis velikog pesnika je neviđena drama u režiji moćnika. Zbog levičarskih stihova koji su zapaljivali mase, više od 20 godina je čamio po kazamatima samo zato što je na suđenju priznao: „Jeste, ja sam komunistički pesnik”. Kada je shvatio da za njega više nema mesta pod anadolijskim suncem uspeo je da pobegne iz zemlje 1957. godine. Potucao se od nemila do nedraga po socijalističkim zemljama istočne Evrope, da bi, kao poljski i ruski državljanin, 1963. godine skončao u Moskvi.

Turske vlasti to nisu mogle da mu oproste. Njegove knjige su se našle na lomači, stihovi zabranjeni. I ne samo to: kao izdajniku 1951. godine mu je oduzeto tursko državljanstvo. To ga je urnisalo. Veliki Turčin, što je on, kažu, uistinu i bio, to nije mogao da preboli. Ubrzo je sagoreo kao luč.

Turska se menja, istina sporo, pogotovo otkako je postala kandidat za ulazak u Evropsku uniju. To potvrđuje i ovaj slučaj, iako on, možda, ima i političku pozadinu.

„Sramota je što se ovoliko čekalo. Amnestiju treba prihvatiti iako mnogi misle da je to sračunat politički potez vlade uoči lokalnih izbora”, kaže poznati novinar Refik Erduran.

„Turska je konačno pokazala želju da zaboravlja greške istorije. To, i pored ovolikog zakašnjenja, treba pozdraviti”, smatra akademik Murat Belge.

„Ova odluka (rehabilitacija pesnika Hikmeta) predstavlja simboličan potez države koja je sada pokazala spremnost da se suoči sa kritikama, istina još uvek ograničenim. To potvrđuje da počinju da se prihvataju razlike u stavovima, jeziku i etničkom poreklu, što je neophodno da bi jedna zemlja postala član Evropske unije”, kaže politički analitičar Ankarskog univerziteta Dogu Ergil.

Izvor: Politika Vojislav Lalić

JUBILEJI: PAJA JOVANOVIĆ I MILENA PAVLOVIĆ - BARILI

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Slikarstvo, Vesti

Ovu godinu obeležiće dva velika jubileja, godišnjice rođenja dvoje umetnika koji su značajno obeležili našu likovnu scenu: Paje Jovanovića (1859-1957) i Milene Pavlović-Barili (1909-1945).

Evropejac kao slikar “orijentalnog”

Paja Jovanović je rođen pre 150 godina u Vršcu, u porodici profesionalnog fotografa i veoma rano je ispoljio slikarski talenat. Prvo likovno obrazovanje stekao je u svom gradu, a kao mladić otišao je u Beč gde je diplomirao na Umetičkoj akademiji. Godine 1888. izabran je za člana Srpske kraljevske akademije. Njegova dela dobijaju mnoge nagrade, a izlagana su u Beču i u Berlinu. Jovanović se posle Prvog svetskog rata nastanjuje u Beogradu, odakle povremeno posećuje Beč.

Još kao student bečke akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo je svaki raspust koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit i oružje, zbog kojih će kasnije postati poznat i kao orijentalni slikar. Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: “Ranjeni Crnogorac”, “Mačevanje”, “Guslar”, “Kićenje neveste”, “U zasedi”, “Arbanas”, “Arnaut s čibukom”, “Izdajica”, “Umir krvi” i “Borba petlova”.

Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku “Ranjeni Crnogorac”. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju. Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor s čuvenim galeristom Valisom, za galeriju “Frenč” u Londonu; i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi. Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga, a i omogućilo mu da veoma često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju.

Godine 1895, Jovanović dobija dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu, koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine. Prvu od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima, s patrijarhom Georgijem Brankovićem na čelu, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju na temu seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, a drugu od vršačkog Municipija za sliku “Vršački triptihon”. Zbog slike “Seoba Srba” Paja je odmah otputovao u Sremske Karlovce i tu se sastao s patrijarhom. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore, dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, s kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedaba i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi.

Oko 1900. godine usledila je porudžbina vlade Kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu. Bila je to istorijska kompozicija “Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara”. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega slikara i publike.

Paja Jovanović umro je 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna s pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu, a legat u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja otvoren je 1970. godine.

Valentino

“Prva ljubav” Milene Pavlović-Barili bio je Rudolf Valentino, slavni američki glumac italijanskog porekla. Valentino je, posebno dvadesetih godina, bio obožavan od devojaka i dama u nemim filmovima u ulogama zavodnika, a o toj ljubavi majka je u kazivanju “Milenin život”, koje je objavljivala u požarevačkom “Braničevu” 1983-1984, napisala: “Po jednom sunčanom majskom danu uradila je - ono što je najviše volela - portret Rudolfa Valentina, filmskog glumca, kao šeika. Pomagala se vrlo malo jednom malom crnom fotografijom. Oduševljavali su je filmski glumci i glumice. Pravila je sjajne, majstorske karikature, od kojih je neke poslala Valentinu, na šta je on ljubazno odgovorio i pohvalio ih!”

Seta kao autoportret

Jedan vek ranije je u Požarevcu rođena slikarka i pesnikinja Milena Pavlović-Barili, kao jedino dete u braku Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i putopisca Bruna Barilija. Slikarsko obrazovanje dobila je u beogradskoj Umetničkoj školi, a kasnije je studije nastavila u Minhenu. Najznačajniji deo njenog umetničkog opusa nastao je van granica Jugoslavije, odakle je umetnica otišla 1930. godine. Skoro čitavu deceniju svojim životom i radom ova umetnica bila je vezana za zapadnoevropske metropole - London, Pariz i Rim, gde se družila i izlagala s najistaknutijim predstavnicima evropske umetničke avangarde.

Milena Pavlović-Barili rođena je u osvit novog veka iz veze koju je njena majka Danica označila samo jednom rečju “sudbina”. Bila je “osuđena” na život između Požarevca i Rima, oca i majke, prinuđena da prati njihovu ljubav do smrti, koju je neprestana razdvojenost, suprotno svim očekivanjima, održavala. To bolno dvojstvo stvorilo je breme u njenom svakodnevnom životu, zadržavajući je do kraja života na pola puta, “u nigdini”…

Slikarski simboli su joj između sna i jave, ženski setno ljupki likovi, velovi, krilati mladići na štulama, antički, biste, lepeze, ptice, a kasnije u njenom trećem, prelaznom periodu i simboli diskretnijeg nadrealizma.

Kao najznačajnija predstavnica nadrealističkog slikarstva u Srbiji između dva rata, pored rada na čistoj umetnosti, bila je angažovana i na komercijalnom dizajnu, pre svega kao ilustrator najuglednijih američkih modnih žurnala i časopisa za uređenje enterijera i eksterijera (Vogue, Town & Country, Sharm, Glamour, Harpers Bazar). Sarađivala je i s kompozitorom Đankarlom Menotijem, za čiji je balet “Sebastijan” radila kostime. Izlagala je samostalno u Beogradu, Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Firenci, Njujorku i Vašingtonu.

Preminula je u Njujorku, a urna s njenim pepelom pohranjena je 1949. godine na nekatoličkom groblju u kompleksu parka Testačo u Rimu, gde su joj kasnije sahranjeni i roditelji. A o njenoj smrti piše spisateljica italijanskog porekla Adele Macola u knjizi “Aljuae passeris”: “A Milena, kako je umrla? Prirodnom smrću, naravno. Postoji samo jedan razlog i zbog njega svi umiru. Od prekomernosti, kada srce, ili zovi ga kako god hoćeš, duša, demon ili duh, zbog iznurenosti ne može da iznese do kraja nov zadatak. Kod nekoga ovaj mehanizam traje duže, jer ima otpornije filtre kroz koje se događaji slivaju polako, kap po kap i koji usporavaju ritam i ublažavaju odjeke. U druge, međutim, život ulazi kao kroz kakav levak, bez ikakve zaštite i nema odmeravanja ni vremena ni žestine događaja.”

Lepota

Slikanje žena za Paju Jovanovića uvek je značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke, čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: “Veština je naći lepotu.”

Izvor: Građanski list Dragana Garić

BERLINSKA FILHARMONIJA PREKO INTERNETA

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika

Sa jednog od koncerata Berlinske filharmonije

Koncerti čuvene Berlinske filharmonije mogu se pratiti i preko interneta. Digitalna koncertna dvorana je ideja Olafa Maningera soliste na violončelu u orkestru. Dovoljno je da ukucate www.berliner-philharmoniker.de

„Pitao sam se zašto je potpuno normalno da u koncertnoj dvorani postoji tonski studio, a ne i studio za prenos slike. Odgovor na to pitanje je bio jednostavan - zato što je studio za ton i sliku, dakle za video prenos, tehnički veoma zahtevan. Zato smo pokušali da napravimo studio koji može da se ugradi u koncertnu dvoranu, a da ne ometa publiku u sali”, kaže idejni tvorac Digitalne koncertne dvorane.

Oko podijuma u sali instalirano je pet modernih kamera kojima je dovoljno normalno svetlo. Kamere funkcionišu preko daljinskog upravljača a mikseta i režija se nalaze u posebnom prostoru. To nije uobičajeni „mp3″, već znatno kvalitetniji zvuk koji može da se čuje preko interneta.

„Važno je prenositi poruku, doći do ljudi na razne načine. I, ako publika želi da nas vidi, to sada i može. Pogledajte muzičare - to je ogromna fizička energija i uživanje u sviranju, kao i fizička reakcija na to kad drugi sviraju. Važno je da ljudi mogu doživeti to što se ovde događa”, kaže dirigent Berlinske filharmonije ser Sajmon Ratl.

Dirigent ser Sajmon Ratl

Privući mlade

Cena „onlajn-ulaznice” za koncert u Digitalnoj koncertnoj dvorani koji se može gledati 48 sati, iznosi 9,90 evra. Tolika je inače cena takozvane studentske karte za stajanje. Za 149 evra može da se kupi i pretplata za čitavu sezonu.

Berlinska filharmonija ne želi ovim projektom da seče granu na kojoj sedi - ne želi da odvrate ljude od dolazaka na koncerte, niti od kupovine nosača zvuka. Reč je jednoj potpuno novoj ponudi kojom će, nadaju se, privući novu, pre svega mladu publiku širom sveta.

„Imamo puno prijatelja širom sveta i želimo da oni ne samo čuju orkestar, nego i da nas vide”, kaže dirigent Ratl.

Ako se po jutru dan poznaje, onda je projekat pun pogodak - jer prvi koncert Berinske filharmonije preko interneta je pratilo 2.500 ljudi - od Japana do Kolumbije.

Izvor: Deutche welle Zigrid Hof

NOVI ROMAN ZORANA ŽIVKOVIĆA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Beogradska “Paideia” objaviće u februaru novi roman Zorana Živkovića “Pisac u najam”, najavljeno je iz te izdavačke kuće. Glavni junak Živkovićevog novog romana je ugledni pisac koji jednog jutra dobija elektronsko pismo od anonimnog poštovaoca, s “nedoličnom ponudom”. Poštovalac traži od pisca da napiše roman i prepusti mu autorstvo nad njim, uz prikladnu naknadu. Pisac je preneražen, ali se ipak upušta u dopisivanje s poštovaocem.

Istovremeno, stižu mu elektronska pisma od četvoro prijatelja s kojima je u gotovo svakodnevnoj prepisci. Svi su oni “pisci u pokušaju” koji od njega očekuju različite vidove pomoći kako bi mogli da završe svoja započeta dela. Jedino stvorenje s kojim pisac nije samo u virtuelnoj vezi i koje naizgled nema nikakve prozne ambicije jeste njegov prostodušni i trapavi mačak Feliks.
Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Njegovih 18 proznih knjiga izašlo je u gotovo pedeset izdanja širom sveta - u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Španiji, Portugaliji, Danskoj, Grčkoj, Južnoj Koreji, Turskoj, Rusiji,Češkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj… Živković je jedan od samo trojice stranih dobitnika prestižne američke “Svetske nagrade za fantastiku” za roman-mozaik “Biblioteka” (2003), nagrade “Miloš Crnjanski” za “Četvrti krug” (1994), nagrade “Isidora Sekulić” za “Most” (2007) i brojnih drugih priznanja.
Živkovićeva dela izučavaju se na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerziteta u Torontu (Kanada), uključio je “Četvrti krug” u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači “Sedam dodira muzike” u okviru seminara “Muzičke teme u kratkoj prozi”.

Izvor: Blic Online E.B.

SINOĆ DODELJEN ZLATNI GLOBUS

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Sinoć su Los Anđelesu saopšteni dobitnici Zlatnih globusa, nagrada koje dodeljuje Udruženje stranih novinara akreditovanih u Holivudu, za koje najviše nominacija - po pet - imaju filmovi “Neobični slučaj Bendžamina Batona”, “Frost/Nikson” i “Doubt.

U kategoriji najbolja filmska drama nominovanu su, uz ostvarenja “Neobični slučaj Bendžamina Batona” i “Frost/Nixon”, i “Revolutionary Road”, “Slumdog Millionaire” i “The Reader”. Filmovi koji će se nadmetati za najbolje ostvarenje u kategoriji najbolja komedija ili mjuzikl su “Burn After Reading”, “Happy-Go-Lucky”, “U Brižu”, “Mamma Mia!” i “Ljubav u Barseloni”. Glumci Bred Pit (”Neobični slučaj Bendžamina Batona”), Frenk Langela (”Frost/Nixon”), Leonardo Dikaprio (”Revolutionary Road”), Miki Rork (”Rvač”) i Šon Pen (”Milk”) takmičiće se u kategoriji najbolji glumac u filmskoj drami. Nagrada za najbolju glumicu u filmskoj drami pripašće jednoj od sledećih glumica: Andželini Džoli (”Changeling”), Meril Strip (”Doubt”), Kejt Vinslet (”Revolutionary Road”), En Hatavej (”Rachel Getting Married”) ili Kristin Skot Tomas (”I’ve Loved You So Long”). Za najbolju mušku ulogu u kategoriji filmska komedija ili mjuzikl nominovani Havijer Bardem (”Ljubav u Barseloni”), Kolin Farel (”U Brižu”), Džejms Franko (”Ananas ekspres”), Brendan Glison (”U Brižu”) i Dastin Hofman (”Last Chance Harvey”). Glumice Meril Strip (”Mamma Mia!”), Ema Tompson (”Last Chance Harvey”), Franses Makdormand (”Burn After Reading”), Rebeka Hol (”Ljubav u Barseloni”) i Sali Hokins (”Happy-Go-Lucky”) nominovane su za najbolju žensku ulogu u filmskoj komediji ili mjuziklu. Za Zlatni globus nominovani su i režiseri Deni Bojl (”Slumdog Millionaire”), Stiven Doldri (”The Reader”), Dejvid Finčer (”Neobični slučaj Bendžamina Batona”), Ron Hauard (”Frost/Nixon”) i Sem Mendes (”Revolutionary Road”).

Izvor: Blic Online E.B.