ANTIGLOBALISTIČKI DRIBLING

Nebojša Đorđević    Film

„Maradona”

Scenario i režija: Emir Kusturica, protagonista: Dijego Armando Maradona, trajanje: 90 minuta, proizvodnja: Španija/Francuska, 2008.

I jedan i drugi poseduju ogroman talenat koji nisu uvek najrazboritije koristili i iskoristili. I jedan i drugi, svaki u svom domenu - u svojoj umetnosti, bili su u jednom trenutku najveće svetske zvezde, ali ih je uvek pratio i oreol „partibrejkera” što umeju da uživaju i u vlastitom političkom otpadništvu. U najkraćem,Emir Kusturica i Dijego Maradona imaju toliko sličnosti da su im se putevi kad-tad morali ukrstiti. Konačno i jesu, zahvaljujući dugometražno dokumentarnom, humorno-dramskom filmu „Maradona” koji je svetsku premijeru imao na 61. Kanskom festivalu, a domaću - srpsku, pre dve večeri na Drugom Kustendorf festivalu na Mokroj Gori.

Bez mnogo filozofije i predugih uvoda - „Maradona” je film u kojem scenarista i reditelj Kusturica, o sportskom i životnom putu jednog od najtalentovanijih i najznačajnijih fudbalera 20. veka, govori kroz tri nivoa. Jedan je priča o vozu koji vozi u Mar del Platu gde je 2005. godine održan najveći antiimperijalistički samit i proklamovano jedinstvo i budućnost latinoameričkih zemalja. Drugi je priča o religiji i Maradoninoj crkvi koju finansira vlasnik jednog noćnog bara u Buenos Ajresu, a treći je, takoreći, prava ispovedna proza Dijega Armanda Maradone, čoveka čiji je vokabular iznenađujuće (za fudbalera) bogat i dinamičan.

Upravo u tom delu filma, Maradona otvoreno i bez ikakvog zazora govori o svom sportskom i životnom usponu, a potom i velikom padu do kojeg ga je dovela teška zavisnost od kokaina i alkohola zbog čega je čak dva puta doživeo i kliničku smrt, dok Kusturica prilježno svedoči o tome zašto Maradonu mnogi smatraju bogom i zašto je Maradonu Bog mnogo puta odbio da primi k sebi…

Ta tri nivoa se vešto i dinamično prepliću, ukrštaju, međusobno dopunjavaju i uzročno-posledično uslovljavaju i objašnjavaju, kroz zajedničko putovanje Maradone i Kusturice - dva junaka sa dva različita kraja sveta što ih spaja gotovo istovetna strast za životnom igrom i proganja želja za svetskom i kosmičkom pravdom.

Za razliku od svih prethodnih Kusturičinih filmova, ovaj najnoviji barata opštepriznatim mitom, a glavni junak se svrstava u red planetarnih zvezda- poput Elvisa Prislija, Čea ili Merilin Monro. A takvog junaka je valjalo strpljivo, i ne uvek lako, pratiti, snimati, intervjuisati, zapitkivati pune dve i po godine, u različitim i često neverovatnim situacijama u Latinskoj Americi, Evropi, Srbiji…

Film počinje kadrom koncerta „No Smoking orkestra” u Buenos Ajresu, gde Nele Karajlić najavljujući gitaristu, Kusturicu predstavlja kao „Maradonu filma”. Sledi potom rediteljeva potraga za protagonistom po Argentini, zatim i Maradonin dolazak u Beograd u kojem fudbalska legenda upoznaje Kusturičinu porodicu, posmatra ruševine posle NATO bombardovanja, da bi na Zvezdinom stadionu njih dvojica „pikali” loptu i prisećali se nekih sjajnih trenutaka sa utakmica…

Kusturica Maradonu prikazuje i kao svog idola, brata po talentu, ali i političkog istomišljenika - antiglobalistu, borca za pravdu koji po mnogo čemu liči na antičkog junaka što je pred kamerama otvorio srce i iskreno ispričao pravu ljudsku dramu. Mudro odabrani arhivski snimci svedoče o Maradoninom odrastanju na marginama argentinskog društva, u blatu predgrađa, u kojem je omaleni dečak svoj talenat shvatio kao božji dar, ali Kusturica navodi i na zaključak da je fudbaler zapravo i apostol siromašnih, pravi lider trećeg sveta koji će rado stati uz Čaveza, Kastra, Moralesa, u čvrsti blok protiv Buša. Kusturica ne propušta da podvuče da je Maradona odbio bogataški klub River Platu da bi zaigrao za Boku Juniors i tako napuljskoj sirotinji pomogao da pobedi „imperijalistički italijanski sever”, da bi kruna svega bila kultna utakmica protiv Engleske 1986. godine na Svetskom prvenstvu kada je Maradona rukom dao gol kao „gest osvete za britansku invaziju na Malvile”.

Maradonine golove Engleskoj Kusturica ponavlja više puta dok se iz ofa čuju zvuci pesme „Good Save the Queen” Seks Pistolsa, a kao pravi refren u filmu se pojavljuje i animacija u kojem „crtani” Maradona na fudbalskom terenu nadigrava britanske i američke političare: Margaret Tačer, princa Čarlsa, Elizabetu II, Tonija Blera, Ronalda Regana i Džordža Buša…

Ljubiteljima fudbala film „Maradona” sasvim sigurno će prirediti radost, filmskim fanaticima biće zanimljivi Kusturičini dokumentaristički potezi, dinamizam s kojim je film rađen i melodramska priča o usponu i padu jedne legende, dok poklonici antiglobalizma lako ovaj film mogu svojatati kao sopstveni politički manifest.

Biće, podrazumeva se, i onih koji će dokumentarac „Maradona” doživeti i kao sudar dva snažna ega. Naravno, moguće ga je i tako tumačiti, ali uz jedno malo podsećanje. I Maradonin i Kusturičin ego imaju čvrsto i duboko utemeljenje i pokriće, i pošto je to tako - onda i jesu za pokazivanje.

Izvor: Politika Dubravka Lakić

DŽIM DŽARMUŠ STIGAO NA MOKRU GORU

Mirjana Stanojevi?    Film, Vesti

MEĆAVNIK - Najveća zvezda ovogodišnjeg Kustendorf film festivala, američki reditelj Džim Džarmuš, doputovao je na Mećavnik. Ovo je njegov drugi dolazak u Srbiju. Džarmuš je helikopterom doleteo na Mećavnik gde ga je Kusturica domaćinski dočekao.

Uspešan početak radionice Džarmuša na Kustendorfu

Prvi radni susret američkog reditelja Džima Džarmuša i studenata filmskih akademija iz Srbije i sveta, koji je održan danas na festivalu Kustendorf u Drvengradu na Mećavniku kod Mokre Gore, protekao je u izuzetno konstruktivnoj i prijateljskoj atmosferi.

Mladi autori iz 16 zemalja, učesnici takmičarskog programa festivala, ali i mnogobrojni samoinicijativni gosti okupili su se u bioskopskoj sali “Stenli Kjubrik” u Drvengradu da uživo vide svog idola i čuju neke savete od autora kultnih filmova “Čudnije od raja”, “Odavno mrtav”, “Pod rukom zakona”.

Kao glavni gost ovogodišnjeg festivala na Mećavniku, Džarmuš treba da održi tri master klasa za studente koje je, na osnovu njihovih kratkometražnih filmova, odabrao osnivač, direktor i selektor festivala Emir Kusturica.

Na susret su došli i mladi sineasti iz Beograda, Užica i drugih mesta, pokazujući kako dobra inicijativa lako nailazi na odziv i bez velike reklame i uprkos teškim vremenskim uslovima.

Džarmuš je veoma raspoloženo, duhovito i sa puno strpljenja odgovarao na najraznovrsnija pitanja svojih potencijalnih budućih kolega. Razgovor je vođen na engleskom jeziku, posle uvodnog izlaganja filmskog kritičara i publiciste Gorana Gocića.

Džarmuš je sebe nazvao dinosaurusom zbog ljubavi prema dobroj, staroj filmskoj traci, ali je naglasio da nema predrasuda u odnosu na nove tehnologije.

“Ja sam frik onog mističnog hemijskog procesa kada se na traci pomalja slika, mada znam da je sada moderna digitalna kamera i priznajem da i sa njom mogu da se urade odlične stvari. Svaka tehnologija treba da bude samo alatka, a vi kao autori treba da odlučite šta hoćete da kažete i da, u skladu sa tim, koristite onu tehniku koja će najbolje izraziti tu ideju”, naglasio je on.

Ističući da je više intuitivan nego analitičan tip, Džarmuš je dodao da na pitanje odakle dolaze njegove ideje obično uzvraća pitanjem, a odakle dolazi vazduh?

On je kazao da mu je u filmu najvažnija priča, koja je osnova umetničkog dela još od antičkog teatra, preko klasičnih romana, sve do savremenih medija, ali da voli da radi spontano, bez čvrstog storiborda.

“Pre snimanja puno razgovaram sa glumcima, direktorom fotografije, dizajnerom, ali na samom snimanju puštam da se stvari razvijaju po sebi i iz sebe i onda hvatam određene momente. Ne želim da imam unapred spremljen kalup u koji treba da uguram materijal. To bi bilo kao kada biste pesnika u trenutku kada započinje pesmu pitali koliko će stihova ona imati”, ispričao je Džarmuš.

On je dodao da je u umetničkom smislu veoma tvrdoglav i uporan, da želi da sve elemente i faze nastanka filma ima pod svojom kontrolom, pa na snimanju radi 16 sati dnevno šest dana u nedelji, dok ne dobije ono što je zamislio.

“Jasno mi je da kao takav nisam čovek za Holivud. Nemam ništa protiv tamošnjih filmova, ali ja sledim instinkt, a ne profit i zato radim sa svojom malom producentskom kompanijom. Najvažnije je da čovek tačno zna kakav film hoće da pravi za bioskop ili za muzej ili iz unutrašnje potrebe”, rekao je Džarmuš.

On je naglasio da mu je veoma inspirativan projekat Kustendorfa kao festivala radionice koji spaja mlade i afirmisane autore.

Ovo mesto i ta ideja su kao bašta koju treba gajiti i onda će iz nje nešto dobro da izraste, rekao je Džarmuš.

Izvor: Radio Televizija Vojvodine

ODLIKOVANJE ZA ENIJA MORIKONEA

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika, Vesti

Francuski predsednik Nikola Sarkozi odlikovao je italijanskog kompozitora Enija Morikonea ordenom Legije časti na kraju 2008. godine.

Pred svoj veliki koncert 14. februara u Beogradskoj areni, osamdesetgodišnji maestro Morikone je u 2009. godinu ušao sa još jednim visokom priznanjem nakon što je uvršten u „Grammy” Dvoranu slavnih.

Legiju časti, najviše francusko priznanje dodeljuje predsednik republike za vojne i građanske zasluge, utemeljio je Napoleon Bonaparta 1802. godine. U dvovekovnoj tradiciji, dosada je odlikovano par stotina istaknutih istorijskih ličnosti, a među umetnicima na listi su se našli i Salvador Dali, Viktor Igo, Harold Pinter, kao i Klint Istvud, Stiven Spilberg, Martin Skorseze, Žan Pol Belmondo, Bono i Žan Mišel Žar. Među umetnicima na prestižnoj listi odlikovanih je i Mira Trailović, dramaturg i osnivač pozorišta „Atelje 212″ i jedan od osnivača BITEF-a.

Prilikom odlikovanja velikog kompozitora Enija Morikonea, iz Jelisejske palate je saopšteno da je maestro orden zaslužio kvalitetom svog dugogodišenjeg rada i naklonošću koje je pružio Francuskoj.

Još jedno veliko priznanje za maestra Morikonea na samom kraju 2008. godine stiglo je nedavno iz sedišta „Grammy” akademije, kada je album muzike iz filma „Dobar, loš, zao” trajno uvršten u „Grammy” Dvoranu slavnih koja je odnedavno deo „Grammy” muzeja u Los Anđelesu.

Na ovoj listi najvažnijih izdanja svih vremena se trenutno nalazi 826 naslova koje su birali najugledniji muzički istoričari i eksperti od osnivanja „Grammy” Dvorane slavnih još 1973. godine. Zajedno sa Morikoneom, među poslednjih 28 izdanja našle su se i grupe „The Police” i „The Queen”, kao i Sergej Prokofjev, Džimi Hendriks, Areta Frenklin, Stivi Vonder i drugi.

Zanimljivo je da je u 2008. godini Morikoneova muzika donela i jednu „Grammy” nagradu za Brusa Spingstina, i to za najbolju instrumentalnu rok izvedbu na kompilaciji „We All Love Ennio Morricone”. Među ostalim slavnim muzičarima koji su na ovom albumu obradili Morikoneove numere nalaze se i „Metallica”, Andrea Bočeli, Rodžer Voters, Herbi Henkok, Selin Dion i drugi.

Enio Morikone je već odlikovan prestižnim Ordenom zasluga Italije, a dosad je primio blizu stotinu nagrada među kojima su i Oskar, Zlatni globus, Gremi, Zlatni lav, Evropska filmska nagrada, BAFTA, kao i nekoliko počasnih doktorata i diplomatskih odlikovanja. Proslavljeni italijanski kompozitor je dosad ostvario 27 zlatnih i šest platinstih tiraža, kao i razne druge diskografske nagrade.

Posebno priznanje je usledilo 2007. godine kada je Enio Morikone nastupio sa svojim simfonijskim orkestrom „Roma Sinfonietta” u sali Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Tada se i Ban Ki Mun, prvi čovek najveće međunarodne organizacije, u svom govoru ambasadorima obratio Morikoneu: „Vaša je muzika kao Ujedinjene nacije, dramatična priča o ljudima sa velikim snovima.”

Oskar posle čak pet nominacija

Prvu nominaciju za prestižnu nagradu Američke filmske akademije, Morikone je imao 1979. godine za film oskarovca Terensa Malika „Dani raja” sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi. Iako je Malik osvojio Zlatnu palmu u Kanu, a film dobio Oskara za najbolju fotografiju, Morikone je ostao bez svoje zlatne statue.

Druga prilika je došla 1986. godine za kultni film Rolanda Žofea „Misija” sa Robertom de Nirom, a istorija se ponovila u Kanu sa nagradom za najbolju režiju i još jednim propuštenim Oskarom za slavnog italijanskog kompozitora. Ni treća nije bila sreća, kada je 1988. godine nominovan za film Brajana de Palme „Nedodirljivi”, ali i bez Oskara, Morikone je za to remek delo filmske muzike osvojio „BAFTA”, „Grammy” i „ASCAP” nagrade.

Četvrtu nominaciju donosi muzika za film oskarovca Berija Levinsona „Bagzi” sa Vorenom Bitijem i Anete Bening. Te 1992. godine, od 11 nominacija, film je osvojio dva Oskara, ali ne i za muziku. Film „Malena” proslavio je Moniku Beluči, a po peti put nominovan, ali opet bez osvojenog Oskara, maestro Morikone je već odustao: „Kada nisam dobio Oskara za film ‘Misija’, zašto bih ga ikada dobio” izjavio je kasnije za britanski list „The Guardian”. Isti prestižni dnevni list ga je tada prozvao za „Mocarta filmske muzike”.

Baš kao i veliki režiser Martin Skorseze, posle pet nominacija i sindroma večitog oskarovca bez zlatne statue, i Enio Morikone je konačno 2007. godine dočekao umetničku pravdu i primio svakako najvažnijeg, počasnog Oskara za životno delo. Nagrada je bila utoliko draža jer ju je uručio Klint Istvud, oskarovac kojem je maestro podario večne melodije u filmovima „Dobar, loš, zao” ili „Za šaku dolara”.

Morikone u Areni za Dan zaljubljenih

Enio Morikone će nastupiti u Beogradskoj areni, na Dan zaljubljenih 14. februara, sa svojim simfonijskim orkestrom „Roma Sinfonietta” koji broji 96 članova, kao i sa horom od 120 članova pod dirigentskom palicom Darinke Matić Marović. Za ovaj nesvakidašnje veliki koncert Beogradska arena će ugostiti preko 200 vrhunskih muzičara na sceni koji će skoro dva sata izvoditi neke od najromantičnijih melodija našeg vremena.

Koncert velikana svetske muzike biće u okviru jubilarnog, desetog po redu Gitar art festivala, a cene ulaznica za festival biće snižene i tokom januara, ovaj put za 10 odsto u odnosu na februarske cene. Ulaznice za veliki koncert Enija Morikonea koštaju 1350, 2250, 3150 i 4050 dinara, dok eksluzivna mesta u Areni koštaju 8100 dinara. Ulaznice se prodaju na blagajnama Beogradske arene, Sava centra i Kolarčeve zadužbine, kao i u prodajnoj mreži Bilet servisa, Eventima i Tiketlajna.

Svečano otvaranje Gitar art festivala, u subotu 7. februara u Sava centru, pripašće gitarističkom virtuozu Visente Amigu i njegovoj popularnoj flamenko grupi. Sutradan, 8. februara u Sava centru nastupiti i slavni britanski muzičar Sting u duetu sa Edinom Karamazovim. Na istom mestu će 13. februara nastupiti i popularni etno trio koji čine Vlatko Stefanovski, Miroslav Tadić i Teodosije Spasov.

Programska celina „Četiri večeri u Kolarcu” od 9. do 12. februara sa novim konceptom predstaviće najveće umetnike klasične gitare među kojima su i legendarni Alirio Diaz, kao i Anjelo Deziderio, Kazuhito Jamašita, Pavel Štajdel i drugi velikani gitare iz preko 20 zemalja sveta.

Izvor: B92

STRADIJA PO NAMA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Kokan Mladenović

KAKO bi izgledala Domanovićeva “Stradija” u Srbiji, prve decenije 21. veka? Na ovo pitanje pokušava da odgovori u naše vreme i u svoje ime - Narodno pozorište i Svetislav Basara. Povodom veka od smrti velikog satiričara nacionalni teatar je naručio tekst, Basara napisao „Novu Stradiju”, a Kokan Mladenović se prihvatio režije i počeo probe za Veliku scenu ove kuće.

- Smatrali smo da je Narodno pozorište dužno da obeleži tako značajan jubilej, ali i da ne postoji (u lepom smislu) bolji „nastavljač” Domanovićeve satiričnosti i britkosti od Basare. Dobili smo jedan izuzetan komad koji sjajno korespondira sa današnjim vremenom - objašnjava Kokan Mladenović. - Ni kod jednog ni kod drugog satira nije bazirana na jeftinom, dnevnom politikantstvu. Naprotiv, ona se tiče suštinskih mentalitetskih devijacija našeg naroda koje se, na veliku žalost, nisu promenile za čitav vek…

* Koliko je u „ Novoj Stradiji” ostalo Domanovićevog učinka i dela?

- Reč je o kompletnom autorskom tekstu, u kojem se Domanovićevi motivi prepliću sa izmaštanom Stradijom, kakvom je danas vidi Basara. Za mene je sjajna stvar da je upravo Narodno pozorište odlučilo da smelo progovori o svom narodu i njegovim „ nelepim” osobinama… Sve ono što je Domanović napisao jeste naša ružna politička svakodnevica. Na tom tragu se Basara poigrava fenomenom bahatih i nesposobnih vođa, udvoričkih i koristoljubivih ministara, prostog naroda sklonog raznoraznim euforijama. Takođe, Crkvom i Akademijom nauka, svim onim ozbiljnim sistemima koji su kod nas uspeli da mutiraju u svoje suprotnosti. Tako postoji sjajna ideja o „nadbiepiskopiji” Stradije, fuzionisanju popova i policajaca i oformljenju novog reda „popokapova”. Jer, ionako, i jedni i drugi rade za istu stvar.

* Zašto na našoj današnjoj pozorišnoj sceni nema više satire, kad je toliko „inspirativnih” povoda svuda oko nas?

- Satira treba da razotkrije devijacije jednog društva, da ukaže na njegove često skrivene nedostatke. Mi, nažalost, živimo u vremenu gde su nedostaci toliko vidljivi i dominantni da ih je besmisleno razotkrivati! Nama su te devijacije postale obrazac političkog i javnog ponašanja. Na neki bolestan način, mi se njima ponosimo. U tom smislu scenska satira mora da iznađe novu i atraktivnu formu koja će nadrasti dnevnu banalnost i govoriti o uzroku problema. Ono što je veoma specifično za Domanovićevu satiru je to što se njegove apsurdne situacije grade od potpuno realnih događaja i postupaka. Pogledajte naš život pre petnaestak godina, kad smo svi imali seriju svakodnevnih besmislenih rituala: kupovinu benzina u plastičnim flašama i benzinske pumpe pretvorene u dragstore pića, inflaciju koja je obesmišljavala iz minuta u minut vrednost monete. Stradija predstavlja državu čija je površina jednaka površini naše Velike scene, a 25 učesnika u predstavi nisu predstavnici Stradije već njeno ukupno stanovništvo. Tokom predstave će ta država postati nepodnošljivo mala, dok je obrnuto proporcionalna grandomanija stradijskih vođa i primitivnost njenog stanovništva. A ona će rasti do novog bojnog pokliča.

* Ima li u vašoj predstavi ičega što bi moglo da bude duhovni ili moralni oslonac takvoj državi i društvu?

- U našoj predstavi - ne. Stradija je jedna crna rupa koja guta sve što joj se približi. Najveći problem je što u njoj nema problema! Ljudi su ubeđeni da je njihova država idealno uređena, čak i kad je zasnovana na nakaradnim kompromisima. Ukoliko to čitaocima i gledaocima zaliči na današnju Srbiju, čija je vlast zasnovana na vulgarnom kompromisu između ubica i žrtava - to je isključivo stvar njihove mašte.

* Koliko bi se „Nova Stradija” razlikovala da je nastala i postavljena na scenu u Miloševićevo vreme?

- Strašno je reći, ali vrlo malo. Nadam se da je zauvek prošlo vreme ratova. Ipak, vreme lopova, političkih šićardžija, prostog i zaglupljenog naroda - tek dolazi.

PODELA
ANSAMBL predstave okupio je tridesetak glumaca. U podeli su Miodrag Krivokapić, Aleksandar Srećković, Radmila Živković, Ljiljana Blagojević, Marko Nikolić, Tanasije Uzunović, Boris Pingović, Branko Jerinić, Nela Mihailović… Angažovano je i dvanaest studenata (odabranih na početku sezone) s namerom da im se da prva šansa baš u ovoj kući. Premijerno izvođenje trebalo bi da bude početkom marta.

GLUMA
* JOŠ pamtimo vašeg sjajnog konceptualnog umetnika u filmu „Sedam i po”, a jesenas ste na gostovanju u Omsku bili ništa manje uverljiv Pera Pisar u „Gospođi ministarki”. Uostalom, završili ste i studije glume. Kada ćemo vas ponovo gledati u nekoj ulozi?
- To su samo incidenti! Gluma je moja prva ljubav, a kako kaže Nušić, prve ljubavi su opasne samo kad su i poslednje…

Izvor: Večernje novosti Vukica Strugar

MAGIJA HUANA MIROA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Izložba crteža i grafika španskog slikara Huana Miroa, pod nazivom “Magija Huana Miroa”, biće otvorena 15. januara u Galeriji “Progres” u Beogradu.

U saopštenju organizatora se navodi da će u okviru izložbe prvi put u Beogradu biti predstavljeni originalni crteži i grafike tog poznatog španskog slikara.

“Na izložbi će biti postavljena 63 dela Huana Miroa, koja predstavljaju poetičniji svet tog umetnika, a posetioci će na izložbi imati prilike da saznaju više o radu Miroa, od studenata Akademije lepih umetnosti”, piše u saopštenju.

Izložba “Magija Huana Miroa” bila je izložena 2007. godine u Argentini, a tokom 2008. godine u Urugvaju i Španiji.

Dela su pojedinačno izlagana na brojnim kolektivnim izložbama širom sveta, a prilikom izbora dela, kustos iz Španije Marisa Oropesa, vodila se hronološkim kriterijumom.

Sva dela, koja će biti prikazana na izložbi, potiču iz njegove poslednje epohe i zbog toga imaju posebnu vrednost, s obzirom da se mogu videti nove tehnike koje je primenjivao.

Huan Miro rođen je 20. aprila 1893. godine u Barseloni. Bio je vajar i slikar, jedan od najvećih predstavnika nadrealizma i tokom 20. veka stvorio je opus koji ima značajno mesto u svetskoj istoriji slikarstva.

Školovao se u Barseloni, a u Parizu je stvorio svoja najznačajnija dela i bio je uključen u rad bitnih umetničkih pokreta. Tokom Španskog građanskog rata bio je na strani revolucionara i 1937. godine je uradio seriju plakata sa tom tematikom.

Tokom Drugog svetskog rata vratio se u Barselonu, a potom se nastanio na Majorci gde je umro 1983. godine.

Izložba “Magija Huana Miroa” je u toku decembra 2008. godine, predstavljena u Somboru u Gradskom muzeju gde je privukla veliku pažnju posetilaca iz cele Srbije kao i iz Hrvatske, Mađarske i Rumunije.

Izložba “Magija Huana Miroa” biće otvorena u Galeriji “Progres” do 7. februara.

Izvor: B92