VINI DŽOUNS U ULOZI ARKANA

Jadranka Antić - Stankov    Film, Vesti

Film „Prljavi rat” u pripremi

PHOTO: STOCK

Britanski glumac Vini Džouns igraće Arkana u filmu Prljavi rat, rađenom po memoarima bolivijskog novinara Eduarda Rose Floresa * Novinar je hvaljen u nedeljniku „Nacional”, dok ga je „Feral Tribune” dovodio u vezu sa ubistvom dva novinara i nizom sumnjivih poslova tokom boravka u Hrvatskoj

Poznati velški fudbaler (Vimbldon, Lids, Šefild, Čelzi, Kvins Park Rendžers) koji se proslavio hvatanjem Pola Gaskojna za muda, a zatim ulogama u filmovima Dve čađave dvocevke, Sneč, X-Men: Poslednje uporište, odabran je za ulogu Željka Ražnatovića Arkana u filmu The Filthy War koji njujorška producentska kuća Mozgofilms Inc. (čiji je vlasnik mađarski producent, reditelj i scenarista Laslo Hege) priprema po memoarima bolivijskog novinara čileansko-mađarskog porekla Eduarda Rose Floresa.

Flores je bio dopisnik kubanske pres službe Prensa Latina u Budimpešti osamdesetih godina, zatim BBC-ja iz Tirane početkom devedesetih. Bio je prvi strani branitelj u ratu u Hrvatskoj, dobrovoljno se prijavio i osnovao Prvi Internacionalni Vod. Bio je scenarista i saradnik na dokumentarnim filmovima Sarajevo Walks (1997, režija: Ibolja Fekete), Croatia Syndrome (2001, Kristina Goda) i Hungarian People in the Balkan War (1997, Peter Pal Tot) objavio je knjigu sećanja The Filthy War (Prljavi rat) 1994. godine, po kojoj je Laslo Hege napisao scenario za istoimeni film.

Uspomena iz ratnih dana: Eduardo Flores na hrvatskom ratištu
PHOTO: STOCK

Na vebsajtu kompanije Mozgofilms postavljen je ovaj uvod:

Priča o Eduardovom legendarnom vodu zasnovana je na stvarnim događajima i rata u Jugoslaviji u kom dobrovoljci iz različitih zemalja žive i umiru da bi zaštitili jedno selo od Arkanovih „ethnic-cleansing” trupa.

Zatim sledi sinopsis:

„Glavni lik Eduardo (za kog se još traži glumac), ratni izveštač, dobrovoljno se prijavljuje da pomogne hrvatskoj vojsci i nalazi se na frontu, te postaje i vođa voda. Vod se sastoji od raznih likova, između ostalih Džoni Čikago, američki igrač ragbija, Frenči, Velšanin sumnjive reputacije, Aleks, bivši plaćenik iz Afrike, Babo, kelner iz Bosne, Ogi, hrvatski intelektualac, nekoliko britanskih vojnika, švajcarski novinar… Pod vođstvom Eduarda i Džonija Čikaga, oni privremeno uspevaju da zaustave napredovanje srpske vojske. Uprkos glupim i okrutnim potezima obe strane, jedinica postepeno stiče iskustvo i njihova uspešnost jača, kao i borbeni duh. Srbi počinju kampanju dezinformacija da bi ih diskreditovali u međunarodnim medijima. Vod im odgovara sopstvenom medijskom kampanjom. Eduardo postaje harizmatični vođa, ali srpska vojna mašina i nezainteresovanost zapadnog javnog mnjenja dovodi njihov opstanak u pitanje. Oni počinju da se povlače, imaju sve više ranjenika i gubitaka i kada izgube poslednji grad, pripremaju ‘poslednje uporište’.

Izveštavajući o ratu preko satelita i trudeći se da ostane neutralna uprkos užasnim ratnim zločinima, američka novinarka Virdžinija Blejds pokušava da izveštava podjednako sa obe strane fronta. Srpski komandant Arkan, mračna, zločinačka figura, sukobljava se sa Virdžinijom zbog svoje želje za ratnom propagandom i njene potrebe da tačno izveštava o ovom zbunjujućem ratu.

Vod ne može da zadrži opkoljeno selo i poslednji preživeli moraju da beže kroz neprijateljske linije. Gubici na obe strane su ogromni. Srbi dobijaju bitku za selo ali gube rat kada se svetsko javno mnjenje probudi i Hrvatska biva priznata. Kada se ponovo uspostavi mir, Eduardo se vraća u Laslovo da bi sahranio svoje mrtve prijatelje i da bi prisustvovao seoskom venčanju Džonija Čikaga i Mire, lokalne srpske lepotice”.

Pored ovog sinopsisa, na sajtu stoji i sledeći tekst na engleskom, francuskom, mađarskom, nemačkom, italijanskom, španskom, portugalskom i hrvatskom jeziku. Prenosimo hrvatsku verziju:

Rat u Hrvatskoj (1991-1992)

„Prljavi rat je priča o reporteru koji izvještava na mađarskom i španjolskom jeziku i koji je formirao međunarodnu dragovoljačku brigadu koja se suprostavila nacionalističkoj agresiji srpskih napadača.

Članovi brigade preživjeli su tešku opsadu višenacionalnog naselja Laslova gdje su Hrvati, Mađari i Srbi kroz stoljeća živjeli u miru. Nakana Srbije da brzo osvoji Hrvatsku nije donijela onu brzo i laganu pobjedu koji su srbi očekivali od svojih vođa. U početku su brzo napredovali. Jugoslavenska Narodna Armija, takozvane savezne snage i srpski nacionalistički ustanici, četnici, do prosinca 1991. okupirali trećinu Hrvatske i prisvojili su se kao dio „Velike Srbije”.

Jedinica stranih dobrovoljaca koji su ratovali u Hrvatskoj, među kojima je i Flores
PHOTO: STOCK

Cijena rata je bila vrlo visoka. Ubijeno oko 20.000 ljudi a 400.000 ih je izgubilo svoj dom. Hrvatska i ako djelomično okupirana i raskomadana, branila se protiv nadmoćnog neprijatelja. Branitelji su imali samopouzdanje a i visok moral je su se borili za svoje domove i domovinu.

U Prljavom ratu vidi se praksa najsuvremenijeg ratovanja zajedno za svim grijehovima i greškama koji su počinjeni na obje strane. Pojavljuju se prave i krive informacije i dezinformacije, špijuni, doušnici, ubijanje nevinih i etničko čišćenje. Cilj je bio zastrašivanje ljudi da bi pripremili teren za okupaciju.

Priča filma se zasniva na istinitim događajima ali se gledateljima predstavlja u obliku fikcije. Nadahnuće za film dala je Eduardova prava, legendarna postrojba, samo smo imena promijenili. U Prljavom ratu ti ljudi bili su toliko hrabri da su stali na stranu pobijeđenih i slabih i borivši se za njih postali pravi junaci”.

To je njihova priča…

Film će režirati poznati engleski reditelj Džon Irvin (The Garden of Eden, Hamburger Hil, The Next of Kin, Šampioni, Psi rata).

Inače, priča o Eduardu Rosi Floresu bila je predmet i filma Chico rediteljke Ibolje Fekete, mađarsko-čileansko-nemačko-hrvatske koprodukcije iz 2001. godine koji je osvojio nagradu za najbolju režiju i Nagradu ekumenskog žirija u Karlovim Varima, kao i Grand prix na Nedelji mađarskog filma. U tom filmu je Flores igrao samog sebe, međutim, po pojavi filma optužen je u nekoliko novinskih članaka za ubistva saborca Kristijana Virtemberga i novinara Pola Dženkinsa dok je bio zapovednik voda u odbrani sela Lastova. U broju 331 Nacionala objavljeno je i da je poznati hrvatski filmski kritičar Jurica Pavičić ocenio ovaj film kao „najpatriotskiji i najbolji dosad snimljeni film s temom Domovinskog rata, dok su istodobno članci objavljeni u tjedniku Feral Tribune Floresa, osim za ubojstvo dvojice novinara, optužili i za šverc drogom i oružjem, povezanost s profašističkom klerikalnom organizacijom Opus Dei i za niz manjih zlodjela.”

Nakon fijaska The Hunting Party Ričarda Šeparda iz 2007. o potrazi američkih novinara za Radovanom Karadžićem, sa Ričardom Girom i Terensom Hauardom u glavnim ulogama, koji je sniman u Sarajevu i u okolini Zagreba, po sinopsisu i pojednostavljenom shvatanju rata u Hrvatskoj (doduše, za potrebe filmske dramatizacije se najčešće pojednostavljuju i u startu mnogo jednostavnije teme), vrlo je moguće da nas čeka nešto još gore.

Izvor: e - Novine Vladan Petković

ŠTA REČE HUGO KLAJN

Jadranka Antić - Stankov    Kultura

Spremno smo dočekali novu američku administraciju. U inat Hilari (u emancipovanoj Srbiji poznatija kao supruga Bila Klintona), doveli smo prpošnog košarkaša Kovačevića u republičku Skupštinu. S tim u vezi, predsednica parlamenta označila je kao ekstremistički stav liberala, koji su se jedini uzbudili povodom ovog incidenta. Boris se nije uzbudio. Održ’o je očinsku bukvicu građaninu Kovačeviću, apostrofirajući činjenicu da Srbija ne izručuje svoje građane, jer ima kapaciteta da im sama sudi. Divna predstava u kojoj akteri smatraju da je sve logično.

A, da vidimo kako na ovaj performans, poštujući Aristotelovo uzročno-posledično stanovište, gleda publika sa strane: u srpskom parlamentu, u kome jedna trećina poslanika šeta Šešeljeve majice, a Ratkovu sliku nosi u novčaniku, u Skupštini u kojoj deo vladajuće većine, sa Slobom k’o ikonom na zidu kabineta, parlamentarizam posmatra sa pozicije predsedavajućeg, u toj demokratskoj Srbijici ubogo momče, ko od stene odvaljeno, onomad optuženo da je komiralo školskog pajtaša, i onomad optuženo da je falsifikovalo dokumenta, i onomad optuženo da je lagalo na sudu da neće napuštati mesto boravka, šetka se, ruku pod ruku sa narodnim tribunima, hodnicima zgrade zakonodavne vlasti, dok predsednik države, u kojoj profesori Pravnog fakulteta javno pozivaju na nepoštovanje zakona, uverava svet da smo mi zreli za Evropu. Zreli smo, bre, mi za ludnicu! Odavno… Što reče svojevremeno Hugo Klajn za jednu lošu pozorišnu predstavu - to je vrlo smelo i ne bi smelo!

U nezavisnom i efikasnom srpskom sudu, gleda publika kako bivši ministar policije optužuje bivšeg šefa bivšeg Biroa Vlade Srbije za informisanje da je srpski Al Kapone, jer je, veli Mihajlović, Beba samo sa te pozicije mogao da ugovori Đinđiću sastanak sa Legijom i Čumetom. Ako ovoj maglovitoj izjavi dodamo sabrana dela književnika Ulemeka, Šešeljevo oglašavanje iz Haga posredstvom Javnog servisa moderne Srbije i neodgovorno blebetanje poveće gomile narcisa koji se iz geačkog utilitarizma pozivaju na tobožnje prijateljovanje sa bivšim premijerom, Zoranu Đinđiću ne preostaje ništa drugo nego da u ime budućnosti nebeske Srbijice ustane iz mrtvih i prizna kako je sam sebe ubio trećim metkom. Što reče Hugo Klajn…

Na pozornici pravno-nebeske državice Srbijice, gde naša policija pod čvrstom rukom Ivice bez Marice (da se izrazimo evropejski - Hensel bez Grete) tehnološki svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje, pa pasoše izrađuje dok trepneš (a život je treptaj oka, rekoše mudraci), gleda publika kako neko uporno i nekažnjeno obara sajt Peščanika i ometa frekvenciju nacionalnog emitera. Vidno uznemiren tim informacijama, Hensel Dačić danonoćno hakerima iz odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala lično izdaje direktive kako da pretražuju Matrix i zbog vešto izvedene akcije stiče nadimak Neo. Koga još zanima šta je rekao Hugo Klajn…

Izvor: Danas Željko Hubač

TESLA, GREŠNIK SA ETIKOM IZ BUKVARA

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

Pisac Vladimir Pištalo o svojoj inspiraciji velikim naučnikom

Juče je u Skupštini Beograda svečano uručena Ninova nagrada za roman godine, Vladimiru Pištalu kome je ovo prestižno priznanje pripalo za roman „Tesla, portret među maskama” („Agora”). „Još u gimnazijskim danima s puno žara sam razmišljao i govorio o tome kako bi bilo lepo pisati knjigu o Tesli, uistinu fascinantnoj ličnosti. I to mi je ostalo poput zaveta”, rekao je laureat za „Blic” govoreći o svojim motivima da se bavi velikim naučnikom.

„Bilo mi je 18 godina, dakle 1978, kada me ponela ideja da pišem knjigu o Tesli. A kada sam došao u Ameriku, otvorile su se mogućnosti da se temeljno i iz raznih uglova bavim čovekom koji je uistinu fascinantan”, rekao je Vladimir Pištalo, inače profesor američke i svetske istorije na Univerzitetu Vuster u Masačusetsu.
Odjeknulo je ovim prostorom da je Pištalu Ninova nagrada stigla i kao prijatno buđenje u ranu zoru, a on je tog dana o romanu rekao i da je kroz Teslu napravio sliku epohe: „Knjiga je takođe priča o velikoj istorijskoj promeni 1856-1943, šta se sve tada događalo, pokrenulo, otvorilo… Istorija se više promenila u vreme Teslinog života nego od Platona do rođenja velikog naučnika. I ta promena je verovanje u Boga zamenila verom u progres.”

U svom obrazloženju žiri je, između ostalog, napomenuo da Pištalov roman prati život Nikole Tesle na „neobičan i za našu kulturu potpuno nov način, izbegavši tradicionalnu vizuru sukoba našeg naučnika sa avetima američkog merkantilizma”. Govoreći o svom radu, pisanju, proučavanju faktografije Teslinog života i o onome što je njemu lično bilo najmarkantnije, kaže: „Kad čovek malo začeprka, ispostavi se da se zna manje nego što se misli da se zna. U svakom slučaju, nisam sebi dodelio ulogu stručnjaka za Teslu, njih ionako ima previše za moj ukus. Ja sam, prosto, pisao oslanjajući se i na emociju. Ne tumačim Tesline izume i ne pratim njegove ugovore, pokušao sam da stvari osvetlim iznutra, šta se u njemu dešavalo dok je radio sve što je radio. A lično najuzbudljiviji momenat u biografiji Nikole Tesle, mi je, možda, trenutak kada je stvarao munje i gromove. To je, kao što znamo, bilo u Kolorado Springsu, a otkada je sveta i veka, verovalo se da to rade samo bogovi. Dakle, sem Tesle, munje su stvarali samo bogovi”.

Pištalo je prvobitno svoje bavljenje Teslom zamislio kao trilogiju. Prvi deo „Tesla, mladost” („Narodna knjiga”) objavio je 2007. godine, a potom odlučio da, zbog različitih razloga, objedini svoje dugogodišnje spisateljske napore, te je druga dva dela, kako ih on naziva, „Amerika” i „Novo doba”, u dogovoru sa izdavačem „Agora”, objedinio (zajedno sa prvim) u „Tesla, portret među maskama”. Još kad je napisao „Tesla, mladost”, pretapajući i tada faktografiju i fikciju, fokusirao je Teslinu ranu spoznaju povezanosti čoveka i prirode, odnos prema pitanju (fenomenu) sudbine: „Ljudi koji kažu da je Tesla bio religiozan negde su u pravu. Bio je i pod uticajem budizma (neki kažu da je imao dva pogrebna obreda, pravoslavni i budistički). Ima tu niz stvari. No, u svakom slučaju, verovao je da ljudi nemaju identitet u kartezijanskom smislu, nego da postoji jedan veliki centar (koristi Aristotelovu reč entelehija) iz kog mi dobijamo svoje misli i iz kog se čitava energija emituje. Slično ideji boga. Pri tom nije mislio da je to loše, nego da su biljke i kamen i sve drugo živo. Dakle, ceo svet je živ, ali ima jedan pulsirajući centar. Duboko spiritualna preokupacija”, kaže Pištalo, a na pitanje o svom viđenju mesta i uloge žena u životu Nikole Tesle, napominje: „Tesla je imao elemente dinarskog i epskog. Bio je zaista dobar, imao je moralnost iz bukvara, ali u svakodnevnom životu umeo je da bude, recimo, grešan; dve decenije nije pisao sestrama. No, on je čovek koji je čitavog veka radio više od 14 sati dnevno…. Po sopstvenom priznanju, svoju seksualnost zauzdao je pre tridesete. Interesantno, prilikom razgovora sa srpskom univerzitetskom omladinom tokom posete Beogradu 1892. čak je i razočarao neke momke koji su, puni divljenja, došli da čuju kakvu pouku, kad im je rekao: ‘Čuvaj te se žena kao žive vatre’. Priču o njegovoj (a)seksualnosti možemo posmatrati kao čistu sublimaciju. Kako god bilo, njegov veliki, fascinantni genije uvek budi pažnju, inspiriše, izaziva divljenje”.

Ninova nagrada

O ovogodišnjoj Ninovoj nagradi za roman godine odlučivao je žiri u sastavu Milan Vlajčić (predsednik), Stevan Tontić, Milo Lompar, Aleksandra Jovanović i Slobodan Vladušić. Trojica (Vlajčić, Lompar, Tontić) su glasala za roman V. Pištala, dok su preostala dva glasa pripala Radoslavu Petkoviću za „Savršeno sećanje na smrt”. Na početku trke za nagradu bilo je 128 romana, a u najuži izbor su, podsetimo se, bili i romani „Hamam Balkanija” Vladislava Bajca, „Moja poslednja glavobolja” Laure Barne, „Nevidljivi” Aleksandra Gatalice, „Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića i „Denevnik Marte Koen” Svetislava Basare.

Ninova nagrada podrazumeva i 900.000 dinara, a ekskluzivni sponzor ovog prestižnog priznanja je „Telekom Srbija”.

Izvor: Blic Online Tatjana Nježić

КО ПЕВА ЗЛО НЕ МИСЛИ

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika

Националиста сам ако је мера за то да не једем хамбургер већ пљескавицу, каже за „Политику” Емир Кустурица

Емир Кустурица (Фото Л. Вулетић)

„Ја не знам Радована Караџића, а што се тиче стиха ‘Ко не воли Дабић Рашу, попушио к… нашу’ да је тај човек из Парагваја, мени би он био једнако занимљив”. Ово је реакција славног редитеља и члана групе „Но смоукинг оркестра” Емира Кустурице на писање хрватског „Јутарњег листа”. Новинари тог листа недавно су „оптужили” групу „Но смоукинг оркестра” да је на концерту у Немачкој глорификовала хашког оптуженика Радована Караџића, али ово није први пут да медији са простора бивше Југославије оптужују Нелета Карајлића, Емира Кустурицу и остале чланове бившег „Забрањеног пушења”. Слична ствар десила се и после њиховог концерта у Београдској арени за некадашњи Дан Републике.

Кустурица је јуче у интервјуу за „Политику” истакао да је хрватска сложеница „Тко пјева зло не мисли”, бар у тој земљи, данас изгубила на смислу.

- Ја не мислим зло, али такође не мислим ни да јавност земље која је протерала 300.000 Срба са своје територије, нити је раскрстила са НДХ, може да прича о фашизму. Шта год да урадим, „Јутарњи лист” и „Индекс хр” то преводе на језик национализма. Тајна је у томе што ја нисам националиста. Као што ни Харолд Пинтер није био националиста. У Вашем листу изашао је његов говор са свечаности поводом примања Нобелове награде. Све што у њему стоји, ја бих потписао. Они подстичу обрнуту причу од њихове „Тко пјева зло не мисли”, а то је у овом случају депласирано. Сетили су се стиха који је отпеван пре три године у Буенос Ајресу и постављен на Ју-тјуб. Група „Но смоукинг оркестра” не гаји никакав однос према наводним ратним злочинцима. Радован Караџић је ухапшен и требало би да се изнесе доказ о његовој кривици у Хагу. Сребреница неспорно јесте злочин, али шта је Олуја? Прича о Радовану Караџићу је зато депласирана, али и зато што ми не припадамо нити опцији оптужбе, нити одбране тог човека.

- Ми смо започели своју причу 1981. године када је Неле Карајлић рекао „Црк’о маршал” и до краја свог живота бићемо они који побуђују. Национализам је одлика коју стављају сваком ко не једе хамбургер јер има проблема са стомачном киселином. Ако не пијеш кока-колу и не једеш хамбургер ти си националиста, а то изгледа утврђују невладине организације. Свет је моја ливада и на тој ливади ми успостављамо своју поезију - објашњава Кустурица.

Зашто се јавност, не само хрватска, „хвата” баш за тај стих?

Када се пева неки стих о Радовану Караџићу или Каламити Џејн, неко умонтира њихове слике на Ју-тјуб, уз слику Нелета са шајкачом и ствара се лажна слика. Не негирам ништа од онога што у животу радим, али прича је нетачна јер је њена теза да сам националиста. Националиста сам ако је мера за то да не једем хамбургер већ пљескавицу. Комуницирам са читавим светом већ 30 година својом уметношћу.

Шта је циљ тог стиха и које дејство треба да има на публику?

Ми свирамо углавном на Западу, они не разумеју српски, па ни ту реченицу.

Чему онда, ако не разумеју?

Фасциниран сам човеком кога је тражио цео свет, а он се скривао под промењеним идентитетом толике године и тако се успешно поистоветио са својом улогом. То може да буде фантастичан филм. Ако су постојали ратни злочини, та реченица га не амнестира. То је уметничка фасцинација. „Лајбах” кокетира са нацистичким знацима и свима је то фантастично, али када је неко фасциниран двоструким животом једне личности, онда је то за хрватску јавност фашизам.

Коме је то у Србији упућено и како то овдашња публика треба да схвати?

Они који мисле да је само Сребреница злочин, а Братунац не, вероватно негодују, али мислим да већина, ипак, остаје фасцинирана чињеницом да се Дабић преселио у фикцију. То је најуспешнији холивудски трилер. Нама нико не може да каже шта ћемо да певамо, нити киме ћемо да будемо фасцинирани.

Али, зашто и овде постоји контроверза око „Но смоукинг оркестра”, (гађали су вас флашама на концерту на Ушћу, расправљало се чије је име „Забрањено пушење”, цитирали стихови „Ко не волео Радована, не видео Ђурђевдана” или „Ко не воли чика Рашу…”)?

Зато што је Београд постао поприште деловања обавештајних служби које онемогућују нормалан рад свих чија су база корени. „Но смоукинг оркестра” није погодан за оне који желе да само слушамо „Стонсе”, против којих ја немам ништа. Али, идеја да немамо шта да понудимо свету је лажна, ми се трудимо да заштитимо свој културни идентитет. Дакле, ко пева, зло не мисли!

Извор: Политика Јелена Копривица

 

SAMO PAR TEKSTOVA ZA NAS

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Retro: Sećanje na EKV

PHOTO: www.domomladine.org

Masovna panika koju je izazvao tekst našeg saradnika Uroša Smiljanića, Dabogda crko rokenrol, još uvek drma čitavu planetu. Redakciji e-Novina stizala su opominjuća, zapomažuća pa i preteća pisma, sa svih strana sveta. Štaviše, i sama se redakcija podelila na ostrašćene protivnike i ostrašćene protivnike, uz svega nekoliko ravnodušnih, koji još proveravaju šta je to EKV. Kad je već izgledalo da će sukob paralisati našu plemenitu misiju, u nama se probudio novinarsko-istraživački duh i u ne tako davnoj prošlosti otkrio neke naučno-objektivne činjenice. Tekstove objavljujemo bez znanja i dozvole autora.

Pisao: Petar Luković


Live ‘88 (Global Music)
X-Zabava, maj 1997.

Koncerti u Novom Sadu i zagrebačkom Kulušiću 1988. godine stigli su na disk misterijom koju nimalo nerazrešava znak distributera (Global Music); odnosno, količina nelegalnog/piratskog EKV-materijala poslednjih godina sasvim prirodno nagoni na sumnju, čak i kad je u pitanju profesionalno urađen disk (informativan booklet, ali bez imena izdavača…), za nekoliko klasa bolji od već poznatih bugarsko-srpskih izdanja koja igraju na sigurnu kartu: Milan Mladenović je mrtav i nikom nije stalo do EKV-arhiva. Greška: postoje oni koji su spremni da EKV-nasleđe legalno i legitimno predstave ovdašnjoj publici (o tome, uskoro), a valja se nadati da su to makar ljudi iz kompanije Global Music, koji su svoj ugled založili iza - hajde da otkrijem - savršene live kolekcije čiji emocionalni naboj nadmašuje sve ono što se obično vezuje za EKV. Live ‘88 - sa svojih 14 pesama - nije samo Tek Još Jedan Koncert, već dokument vremena koji su Beograđani predstavili Zagrečanima, prethodno ugodivši Novosađanima; makar iz te (ondašnje) republičko-pokrajinske zbrke, bilo je jasno da su EKV fenomen za sebe, neka vrsta urbane (YU) transmisije kojoj je dozvoljeno da bude patetična, drska, melodramatična, ali tragična u svojoj biti, doslovna mračna u Milanovom glasu i klavijaturama za kojima je sedela Magi, perfektno inspirisana valjda najboljom ritam sekcijom srpskog rock’n'rolla (Firči/bubnjevi - Bojan/bas).

Sve to, a i nešto više, zabeleženo je na albumu Live ‘88 koji svojim tamnim zvučnim bojama, nonšalantnom depresijom i tek lakim nagoveštajem tragedije - bolje od mnogih dokumenata svedoči da je rock’n'roll 1988. znao šta radi; Milan u najboljoj formi, zlokobno raspoložen, potpomognut mističnim Magi-akordima, svoje je tekstove pretvarao u Himne/Opomene, EKV su zvučali kao Joy Division-senka (proverite: Ti si sav moj bol), bilo je u svemu neke latentne tragedije koju mnogi zbog cupkanja u ritmu za… nisu ni primećivali; slušam iznova i iznova i iznova - EKV su umeli da budu pokretači, inicijatori, umeli su da ponesu Zagrepčane snagom Beograđana koji su to naučili od Sarajlija, Live ‘88 je ključni dokaz teze da Sve Nije Moralo Da Bude Ovako, jer je u pitanju potpuno vanvremenska muzika (check it out: Sedam dana) koja ove noći 26. aprila 1997. (u četiri ujutru) ima još veći uticaj nego devet (glupih) godina ranije.

Šta god stajalo iza ovog albuma (pirati, lova, pohlepa, nostalgija), nikom ništa ne zameram; Live ‘88 je najbolji retro-aktuel koji smo na ovim prostorima sreli poslednjih godina; nije u pitanju sentimentalnost, nikako; nije u pitanju puko poštovanje mrtvih, daleko bilo - Milan je, bar, za života, umeo da bude ciničan glede takvih referenci; u pitanju je, da se razumemo, Samo Koncert iz neke davne, možda i nepostojeće 1988. kad nismo imali pojma ko će i kako preživeti. Ili, rečnikom antiratnih aktivista: da li je vredelo preživeti? Nemam pojma. Znam samo da je Live ‘88 možda najbolje sećanje na Milana i na sve nas Koji Se Nismo Mirili. Milana više nema; ostaje ovaj disk da nas nahrani snagom, rečima, stavom koji glasi - sve nije bilo samo muzika. Live ‘88 to potvrđuje, nenasilno, uzgredno, sofisticirano i mudro. Za Dead ‘97 - više nego dovoljno…

******

Ljubav (EKV Records)
X-Zabava, mart 1998.

Tri i po godine nakon smrti Milana Mladenovića, dobili smo, konačno - originalni (dakle, ne piratski: čitaj - bugarski) disk jednog od najboljih albuma iz Enciklopedije nečega što se iz političke inercije zvalo YU-rock; danas, kad Milana više nema, kad nema ni sintagme YU-rock, koja je umrla davno pre njega, u ovom retro-osvrtu album Ljubav ima mnogo veći značaj nego što nam se ikad činilo. Naprosto, reč je o ploči koja svoja Vanvremenska Svojstva plasira na nivou najdirektnije emocije - kroz veličanstvenu seriju briljantnih pesama (Ljubav, Voda), čiju sentimentalnu persiflažu osećate očajem oseta i skoro besmislenom utopijom za vremenima kad je krik „Ti si moj brat” mogao da ima smisla. Valjda tek sad, toliko mnogo godina kasnije, album Ljubav primer je borbe Pojedinca protiv Sistema; u svakom od stihova lako je prepoznati ne samo površinski nivo ljubavnih zagonetki, nego tragediju koja se iza brda valja i koju niko ne može zaustaviti, najmanje sablasnim zvukom gitare i glasom iz kojeg progovara Opomena. Album Ljubav sav je u Opomenama; to je neka vrsta rock-proviđenja, vrlo često opsesivno tragičnog, katastrofičnog, mračnog, utopljenog u frustracije opšteg i posebnog; to jeste ploča generacije koja ništa nije razumela - generacije koja je lakonski prihvatila Opštenarodno Ludilo i učestvovala u njemu, ali, istovremeno i album koji je - daleko pre svih - imao Viziju onoga što nam se danas dešava. I sam naslov ploče Ljubav bio je (možda) poslednji Milanov pokušaj da zaustavi Zlo: nažalost, ne samo da u tome nije uspeo nego je u čitavom procesu masovnog rastakanja svih moralnih vrednosti i sam izgubio život.

Posle toliko godina, album Ljubav (ovde s dragocenim bonus pesmama snimljenim na koncertima u Novom Sadu i Beogradu) više je od ploče ili dokumenta; ovo je Iskaz čoveka koji je znao šta će nam se desiti, ovo je muzika koja ubija raspoloženjem, ovo je mrak na putu ka tami, ovo je kraj Ljubavi kao takve, ovo je, konačno, jedan od najboljih albuma ikad snimljenih na Balkanu, aktuelan danas kao i nekad, morbidno istinit kao uvek, živa slika i prilika Ludila kojim smo tek danas okruženi. Veličanstvena ploča…

*****

Samo Par Godina Za Nas (EKV Records)
X-Zabava, april/maj 1998.

Drugi CD u reissues-seriji EKV izdanja etikete EKV Records govori ono što se već moglo naslutiti: da je reč o diskografskoj kući koja savršeno zna šta radi - i koja to radi na apsolutno svetski način. Opremljen kao što se očekuje kad je EKV u pitanju, ovaj CD svojim raskošnim i inteligentnim bookletom postavlja standarde o kojima PGP RTS može samo da sanja; ne samo da imamo priliku da dobijemo sve informacije (ko, gde, šta, kako) povodom albuma Samo par godina za nas - nego, već po gostoljubivoj tradiciji EKV Records, uz studijski LP dobijamo bonus od šest pesama (Iznad grada, Srce, Par godina za nas, Nisam mislio na to, Ona i on i on i ja, Sinhro - uživo sa Avala festa 1990. godine), čime je utisak kompletiran do poslednjeg udarnog detalja. Naročito kad na red dođe album koji je (možda) početkom 1989. izgledao kao Frustrirana Lična Depresija, da bi se - logično - ispostavilo kako je Mladenović bio mnogo sofisticiraniji nego što se mnogima činilo u tako benignoj beogradskoj sredini osetljivoj na Uspeh; hoću da kažem da ploča Samo par godina za nas, posle svih ovih tragičnih sezona, ima ne samo kolekcionarsku vrednost (jebeš kolekcionare!) već - pre svega, duhovni alibi za svoje postojanje, raison d’etre Personalne Hermetike koja se marta/aprila 1998. raspomamljuje u tisuće cvetova Višeznačnosti, kroz pesme Iznad grada, Krug, Amerika, Ona mi je rekla ili Srce. Posebno Krug (iz strogo privatnih razloga): slušati nakon toliko godina kako Milan u nekoliko refrena s frapantnom preciznošću opisuje Vaš Lični Život („Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio, u vetar rasuo… Vetar misli, vetar zna sve što znamo ti i ja, on me voli, on me nosi, on me razbija… Kao da sam umoran i kao da sam star, kao da je dosadno i suviše da znam… Ovaj krug sam skupio i opet sklopio, on me voli, on me nosi, on mi oprašta…”) spooky je iskustvo u Krugu Zvezdare, naročito kad, posle svega, čujem kako Todorović razbija bubnjeve, kako Margita oblikuje Emociju i nežnim, gotovo anđeoskim keyboard-pasažima atmosferu pretvara u košmarnu pop-sliku, kako Pečar tuče po basu i, razume se, kako Milan peva - kao niko pre i posle njega, kao da je Krug pitanje života ili smrti, ljubav ili totalni fade-out, hrabrost ili kukavičluk, poslednja šansa da se, konačno, život skrene u pravi smer, tamo gde sve počinje & završava, od njenog glasa, pogleda, pokreta, napisane i neizgovorene reči, tvrdoglavosti, osmeha koji se ne može sakriti u jednom od beogradskih taksija, negde oko ponoći, po kišnim ulicama obasjanim jevtinim ćiriličnim neonskim reklamama - taman toliko mentalnih odbljesaka da se noć pretvori u Njen Obris & Milanov glas & Kosmičku Poruku da i te kako vredi stvoriti sopstveni Krug izvan kojeg ništa, really, ne postoji.

Naravno, to nije sve: Milan je imao retki talenat da lično pretvori u javno a javno u univerzalno, iz čega čitav album Samo par godina za nas izgleda kao nepotkupljivo remek-delo, eventualno i nažalost neshvaćeno u vreme kad se pojavilo; danas, gotovo deceniju kasnije - ovo je ploča koja je snagom pesama i snagom poruke izdržala test vremena, dovoljno drska da nas dirne tamo gde smo najosetljiviji, modernija od mnogih dela devedesetih godina, otmena u svojoj sofisticiranosti, brutalna u feelingu, direktna u logici, muzički besprekorna, dovoljno intrigantna da me obuzima celinom i delovima, da mi daje hrabrosti da izdržim i nastavim i nadam se - ovo je, ukratko, album koji objedinjuje Prošlost & Budućnost na način da je i Sadašnjost zadovoljena, što se, koliko me pamćenje služi, ne dešava previše često. Iz čega, razume se, proizilazi samo jedna ocena…

*****

Dum Dum (EKV Records)
X-Zabava, septembar/oktobar 1998.

Treći u reissue-seriji EKV izdanja, album Dum dum (originalno objavljen 1991) iznova insistira na iščitavanju poruka koje su pre sedam godina imale svoj život u ondašnjem mirnodopskom političko-ekonomskom okolišu; danas, toliko godina kasnije, Mladenovićeve poruke o „spaljenim selima”, „krvavoj vodi”, „čistoj vatri” i tvrdnji da je „kocka bačena”, izgledaju kao neprijatno proročanstvo glede svega onoga što nam se poslednjih sezona dešavalo; povrh svega - muzika s ove ploče, s razlogom histerična, na trenutke besprekorno aritmična i anti-pop usmerena (Siguran, Idemo, Zabranjujem), sva u sanjivim, (pred)ratnim zastrašujućim akordima i hermetičkim refrenima, naravno da se nije mogla dopasti potrošačima koji su 1991. poslednji put imali priliku da osete ukus Pravog Života.

Možda je zato Dum dum u ono vreme bila ploča van svih trendova, suviše ozbiljna i mračna da se s njom slušalac uhvati u koštac, irealno stvorena da zatalasa i upozori… ali, sad znamo, niko nije bio tu da sluša i obrati pažnju. Milan Mladenović, tad razapet između realnog osećanja da se država raspada i da nije vreme za intimne ispovesti, okrenuo se očajničkim vizijama (Glad), utopistički verujući da se sve ono što je već video u pesmama - neće dogoditi. Ali, dogodilo se: još gore, strašnije i mučnije nego što je Milan (i svako od nas) mogao da pretpostavi. Zato je ponovno slušanje albuma Dum dum neka vrsta naknadne psihoanalize, putovanja u mrak, tamo gde je Milan opominjao da ćemo završiti (preslušati demo verziju pesme Glad)… o čemu ćete se na najpakleniji način uveriti kroz live verziju numere Idemo.

Kombinovan s osam bonus snimaka, ovaj reissue album mnogo je više od pukog reizdanja; ovo je završni deo EKV istorije, u vreme kad je rat već počeo, kad su sve maske pale i kad se znalo šta sledi - sankcije, izbeglice, inflacija, bekstvo u inostranstvo, smrt i oproštaj. Ovaj se album ne može ocenjivati; njega valja ponovo proživeti - pesmu po pesmu, iznova i opet - kao Upozorenje i Proročanstvo aktuelno i danas, pred novim ratovima, spaljenim selima, krvavim vatrama i srušenim mostovima. Dum dum, de facto, nije ploča već istorijsko svedočanstvo. Testament. Opomena za budućnost. Autentični dokument života koji je ubijen. Definitivno. Amin.

*****

Kao nada, kao govor, kao more… (PGP RTS)
X-Zabava, april/maj 1998.

Čim je (napokon) dobila CD-tehnologiju, Produkcija ploča RTB započela je sa štancovanjem u najbolnijem smislu te srpske reči; prvo smo dobili nekoliko nesuvislih „koktel” kompilacija pervertirano-ekstremnih izvođača (u blaženom rasponu od Familije do Partibrejkersa) a onda su ispod presa počeli da izlaze CD komadi čiji je jedini cilj da se zadovolje gladni RTS kapaciteti - razume se, bez ikakve logike, ali sukladni najnovijem životu pod večito spoljnim zidom ničim zasluženih i nepravednih sankcija. Recimo: kompilacija EKV - smućkana od materijala nad kojim PGP ima legitimna autorska prava; moglo bi se, ali samo teoretski, pomisliti kako je ovo savršena prilika da se napravi spektakularna The Best Of kolekcija, nešto što bi učinilo da PGP RTS ne bude leglo mentalne zaraze za larve virusa tipa Fen-X ili Galija, ali - avaj! Čim optimista od kupca pogleda omot - kristalno mu je jasno da je reč o In Memoriam kešu: dozvoliti da Nešto što se definiše kao „urednik dizajna” (Zdenka Morina - možda rođaka na Bubu?) stvori „booklet” kreiran po roštiljskim standardima bugarske piratske industrije iz prvog kvartala 1993. godine (a sve posvećeno, ironije li, Milanu Mladenoviću!) znači odvesti čitav Projekat u septičku jamu i utopiti se u mirišljave sastojke po strogim ukusima tradicionalne SPS folk-kulture.

Ukratko, Milan & Comp. ovu kolekciju nisu zaslužili; objaviti ovakav disk (gde sadržaj, samo relativno, nije sporan: pesme Zemlja, Pored mene, Ljubav, Iznad grada, Krug, Idemo, Dum-dum, Glad, Anestezija, Par godina za nas… ukupno 17 pesama = 73:27 minuta muzike), bez ikakve propratne/dodatne informacije, bez podatka o pesmama ili makar o članovima grupe, bez ikakvog poštovanja prema nečemu što je ime EKV predstavljalo, a sa snimcima čiji tehnički kvalitet baš ne uliva poverenje (kao da nije reč o master-originalima), u klasičnom PGP-RTS (srednjem opsegu) gde ni basovi ni histerični visoki tonovi ne liče na sebe, izobličeni u svoju uniformnu RTS-jednakost za Sve Gluve Folk Ljude Ovog Sveta… objaviti, dakle, takvu Pompezno Državnu ko-vas-jebe-ploču znači ponovo sahraniti Milana Mladenovića u ime RTS Profiterstva evidentiranog ovim potcenjivačkim kompakt-diskom za kompaniju koja pojma nema o čemu se tu, u stvari, radi… i kojoj su sve mušterije iste: zvali se oni Dragana Sa Dve Zvezdice ili Milan Mladenović.

Izvor: e - Novine