NADMETANJE LEGENDI NA POZORNCI

Nebojša Đorđević    Kultura

Redateljica ‘Posjetitelja’ Ljiljana Todorović u prvi je plan stavila Dragana Nikolića i Voju Brajovića

ZAGREB - Beogradski Atelje 212 gostovao je u Gavelli s “Posjetiteljem” suvremenoga francuskog dramatičara Erica-Emmanuela Schmitta, predstavom koja na lagan, duhovit i popularan način propituje mogućnost vjerovanja u Boga.

Komad je građen na zgodnoj dosjetki - ostarjelom Sigmundu Freudu u bečku radnu sobu kroz prozor uskače posjetitelj koji je možda Bog, možda odbjegli psihijatrijski bolesnik, a možda samo halucinacija. Jer, vremena su teška, Freudovu kći upravo je priveo Gestapo, a odluka o bijegu visi u zraku.

Nadahnuto nadigravanje

Razgovor programatskog ateista Freuda s posjetiteljem kruži tako oko mučne svakodnevice, ali zapada i u “filozofsku zapitanost” o vječnim temema. Koketiranje s filozofijom nema osobite dubine, ali je dovoljno vješto skrojeno i dosjetljivo napisano da ni u jednom trenutku nije dosadno. A budući da ipak blago “drži stranu” poziciji “ima Boga”, idealan je blagdanski naslov.

“Nevidljiva” realistička režija Ljiljane Todorović stavlja u prvi plan odlične glumce. Posjetitelja i Freuda igraju legende beogradskoga glumišta Dragan Nikolić i Vojislav Brajović, obojica dobro poznati i našoj publici. Njihova međuigra i nadigravanje nadahnuto je i precizno. Oni nose predstavu, oživljavaju povremeno isuviše vidljivu “konstrukciju” komada, tako da ih je pravi užitak gledati.

Na isti način pridonose i mlađi članovi ansambla. Anđelka Simić igra nepomirljivu i nepokornu Freudovu kći, a Branislav Trifunović oficira Gestapa, od početne brutalnosti do slomljene sluganske pokornosti.

Miljenici Zagreba

Zagrebačka publika, uvijek brojna na beogradskim gostovanjima, ponekad čak i nekritično zadovoljna jedva osrednjim predstavama, ovaj je put imala priliku vidjeti vrlo solidnu, zabavnu, populistički pojednostavljenu, ali zato odlično odigranu predstavu.

Izvor: Jutarnji hr Iva Gruić

DOBITNIK KAO KIR JANJA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

PRSTEN Dobrice Milutinovića - jedan od najvrednijih na ovim prostorima, a svakako najvredniji za sve pripadnike glumačkog staleža, od nedelje, sasvim zasluženo, blista na ruci Predraga Ejdusa.

Na bezbrojne Ejdusove nezaboravne role i decenije karijere velikog glumca podsetili su nas u nedelju inserti iz njegovih filmova i predstava, ali i Pecini prijatelji i kolege: Svetlana Bojković, Jelisaveta Sablić, Josif Tatić, Anita Mančić, Jagoš Marković, Miki Manojlović, Egon Savin, Gordan Kičić, Nebojša Dugalić, Branko Cvejić, Boris Isaković, Alisa Stojanović, Branislav - Žaga Mićunović, Tatjana Mandić-Rigonat. Partnerka u „Faustu” a u „stvarnom” životu ćerka, Vanja Ejdus pročitala je pismo Vide Ognjenović o ovom jedinstvenom „glumcu visoke voltaže”, a predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije Ljiljana Đurić podsetila nas je na sedamdeset godina dugu istoriju Dobričinog prstena.

Prethodna dobitnica Ksenija Jovanović obrazložila je zbog čega prsten „dolazi u pravi čas, na pravu ruku”, a sam Peca se neočekivano pojavio i pozdravio prisutne u maniru „svog” Kir Janje. Potom je legao na scenu, pokazujući prisutnima kutak u kom je započeo karijeru „velikog glumca” u ulozi usnulog stražara u „Knjaževom sekretaru”. Iako je do suza zasmejao sve prisutne, nisu izostale ni njegove suze radosnice zbog veličine priznanja svemu onome što je postigao.

Izvor: Večernje novosti M.N.M.

BALKANSKA RAPSODIJA, 78 STAVOVA RATA

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Premijera filma Džefa Silve u REX-u

PHOTO: STOCK

Inspirisan muzičkim oblikom rapsodije, koristeći 78 dana NATO bombardovanja kao oslonac za strukturu, ovaj film upliće Silvine snimke skupljene u Srbiji i SAD između 1999. i 2005, arhivske materijale i neformalne razgovore sa čuvenim američkim intelektualcima Noamom Čomskim i Hauardom Zinom.

Premijera dokumentarnog filma „Balkanske rapsodije: 78 stavova rata” autora Džefa Daniela Silve biće održana u bioskopu REX 29. decembra u 19 sati.

Balkanske rapsodije je, prema rečima autora, dokumentarna poema sastavljena od epizoda, isprepletan mozaik susreta, opservacija i refleksija sa putovanja između 1999. i 2005. kroz Srbiju i Kosovo uništene ratom.

„Bio sam prvi civil iz SAD kojem je dozvoljen ulaz u opustošenu Srbiju 1999, svega nekoliko dana po završetku bombardovanja od strane NATO. Uronivši u živote traumatizovanih ljudi koje sam upoznao, film se hvata u koštac sa neshvatljivim kontradikcijama na koje sam naišao tragajući duboko za razumevanjem. Koristeći 78 dana NATO bombardovanja kao tačku oslonca strukture, ovaj dokumentarac unosi fragmentaciju, kulturni nesklad i konačni raspad bivše Jugoslavije u sam način montaže, kroz poetično sastavljanje 78 epizodnih stavova (mera). Inspirisan muzičkim oblikom rapsodije, kao i sklonošću ka žestokom srpskom nacionalnom piću (šljivovici), film upliće moje snimke skupljene tokom osam godina, spajajući ih sa slikama kulture, arhivskim materijalom i neformalnim razgovorima sa Noamom Čomskim i Hauardom Zinom”, objasnio je Silva, koji je inače kustos i predavač na Harvardu.

Film je do sada prikazan u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku i na velikom broju filmskih festivala, a posle projekcije biće upriličen razgovor sa autorom. Ulaz je besplatan.

***

O autoru: Džef Daniel Silva je umetnik, kustos i predavač koji trenutno živi u SAD. Studirao film i fotografiju na Itaka koledžu u Njujorku, a master studije vizuelne umetnosti završio na Vermont koledžu za lepe umetnosti u Monpeljeu. Trenutno predaje produkciju i teoriju eksperimentalnog, dokumentarnog i etnografskog medijskog sadržaja na Harvardu i u Školi Muzeja za lepe umetnosti u Bostonu. Silva je takođe jedan od osnivača i selektora poznatog Balagan ciklusa eksperimentalnog filma. Tokom poslednjih deset godina razvio je raznovrstan opus, od višekanalnih instalacija do kratkih filmova na 16 mm i eksperimentalnih dokumentarnih filmova koji su prikazivani na festivalima i izlagani u galerijama širom sveta. Njegov najnoviji završeni projekat Balkanske rapsodije: 78 mera rata dobitnik je više nagrada i prikazivan je u Evropi, Južnoj Americi i SAD: u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, Filmskom arhivu Harvarda, na festivalu DokumentART u Nemačkoj i na Međunarodnom filmskom festivalu u Valdiviji u Čileu, između ostalih. Silvin rad, bilo da je instalacija, film na 16 mm ili projekat koji koristi više medija, ispituje granice i konvencije njihove forme. Bilo da ispituje kulturne ili lingvističke prostore, prostornu ili vremensku logiku, ili da istražuje etičke i političke probleme, upotreba pokretnih slika igra glavnu ulogu u njegovom izrazu istorijskih, političkih i moralnih spojeva i nejasnoća kojima je ispunjeno savremeno društvo.

Izvor: e - Novine

DIGITALNE USPOMENE

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Vesti

Snimak prvog osmeha bebe i fotografije sa egzotičnog putovanja jesu prave porodične dragocenosti, a ipak često rizikujemo da zauvek izgubimo uspomene zabeležene digitalnim aparatom, jer fotografije na novim medijima nemaju dug vek trajanja.

Foto buk - ilustrovana knjiga fotografija

“Ljudi sve manje rade fotografije sa filma, ali se u poslednje vreme se sve više opredeljuju za foto bukove”, kaže Radmila Miloradović iz “Foto Holivuda”.

Foto buk je ilustrovana knjiga fotografija u koju se, pomoću softvera koji može da dobije u foto radnji, ređaju slike.

Svako može da kreira svoj foto buk na računaru, a zatim ga internetom šalje na štampanje i svoju knjigu fotografija pruzima u foto radnji.

Fotoaparat se nekada koristio samo u posebnim prilikama, film je imao ograničen broj minuta, vodilo se računa šta ćemo ovekovečiti.

Savremeni fotoaparati su manji, izgledaju lepše, lakše se njima rukuje i umesto da škljocamo kao nekada, klikćemo.

Filma nema, sve se snima na memorijske kartice tako da možemo da slikamo sve na šta naiđemo znajući da ćemo nepotrebne ili neuspele slike bez ikakvog troška obrisati.

Majstor fotografije Tomislav Peternek beležio je istoriju analognim aparatom, slikao je čak i ono čega više nema, poput Berlinskog zida.

Za Peterneka je digitalna fotografija napredak, ali ne bez mane, jer se “žurilo jako mnogo da prozvođači naprave kameru sa što više megapiksela, da slika bude što kvalitetnija, briljantnija”.

Istovremeno nije se razmišljalo koliko dugo fotografija može da živi na digitalnom mediju i, prema Peternekovim rečima, smatralo se da na “zlatnom kompakt disku” fotografije može da se sačuva sto godina, a ispostavilo se da nestaje posle svega pet godina.

Da bi se uspomene sačuvale neophodno je digitalni zapis stalno presnimavati na novi kompakt disk.

Modernizacija foto radnji

U vreme filmova, u foto radnjama smo tražili da nam naprave svaku sliku, sem onih koje baš nisu uspele.

U eri digitalizacije, od stotina snimaka sa memorijske kartice tražimo da nam naprave tek nekoliko, dok ostali čame na kompakt ili hard disku, a da ih možda nikada ni ne pogledamo.

Vlasnici fotografskih radnji sa pojavom digitalnih aparata morali su da se prilagođavaju novim tehnologijama u borbi za opstanak na tržištu.

Predsednik Udruženja fotografa Žura Viorel kaže da se obim rada u foto radnjama u Evropi smanjio za 30 odsto, a u Srbiji za čak 50 odsto pojavom digitalne fotografije.

“Vlasnici foto radnji morali su da nabave nove digitalne mašine, koje su skupe kao nekad analogne, a nema dovoljno posla da bi se isplatile. Ko se snašao i nabavio digitalnu mašinu, taj je opstao, oni koji imaju analogne životare još neko vreme i moraće da zatvore radnje,” navodi Viorel.

Digitalni zapisi mogu da nestanu

Fotograf Nebojša Babić upozorava na opasnost da se izgube digitalni zapisi.

“Jako je važno da te fotografije, bar one važnije pravimo i stavljamo te neke foto albume,” kaže Babić i dodaje da je digitalna fotografija ipak unapredila fotografiju i da će tek unaprediti rad fotografa.

Fotografije najdražih više nećemo ređati u foto albume, već ćemo ih pomoću kompjutera slagatu u foto buk ili čuvati na novim medijima.

Nekome to možda više nije podjednako romantično, ali nove tehnologije zahtevaju da prespitamo odnos prema uspomenama.

Izvor: RTS

I HRVATSKA I BEČ U ZNAKU STRAUSSA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti


Osim u Zagrebu, novogodišnji koncerti postali su tradicija i u Rijeci i u Splitu gdje su također obavezni bečki valceri

ZAGREB - Orkestar Opere riječkog HNK pod ravnanjem Nade Matošević u ponedjeljak i utorak izvodi preostala dva od četiri novogodišnja koncerta. Solist je sjajni riječki pijanist Goran Filipec koji svira Mađarsku rapsodiju br. 2 Franza Liszta, a na programu su i popularne skladbe Brahmsa, Hačaturjana i Offenbacha. No, premda nije u središtu pažnje, neizostavno mjesto u programu dobio je i Johann Strauss sa svojim valcerima i polkama.

Shlomo Mintz u Lisinskom

Novogodišnji koncert postaje omiljena tradicija i za Splićane kojima će Orkestar Opere splitskog HNK sutra i prekosutra svirati pod ravnanjem maestra Ivana Repušića. Gost je mladi ruski virtuoz Ivan Počekin koji koncert otvara slavnim Koncertom za violinu i orkestar P. I. Čajkovskog, nakon čega slijede skladbe Dvoraka, Brahmsa, Paganinija te, naravno, Johanna Straussa. Njegovi valceri i polke, uz pokoju skladbu strica Josefa ili oca Johanna Straussa starijeg te šlagere Fritza Kreislera, činit će glavninu programa i tradicionalnog Filharmonijskog bala kojim 30. siječnja u 20.30 u Lisinskom godinu zaključuje Zagrebačka filharmonije. Dirigent i solist na violini bit će Shlomo Mintz.

Bečani će svirati i Haydna

Valceri, koračnice i polke koje će, pak, na samu Novu godinu slušati najviše ljudi širom svijeta i ovaj će put u izravnom prijenosu doći iz bečkog Musikvereina. Slavni maestro pred Bečkom filharmonijom ovaj će put biti Daniel Barenboim. Program je više-manje uobičajen niz skladbi Johanna Straussa mlađeg i starijeg, ali će jedan simfonijski stavak na kraju najaviti i godinu posvećenu Josephu Haydnu.

Izvor: Jutarnji hr Branimir Profuk