BONO VOX ČOVEK MIRA

Nebojša Đorđević    Vesti

Dobitnici Nobelove nagrade biraju

PHOTO: EPA/PETER KNEFFEL

Dobitnici Nobelove nagrade za mir, koji su se sastali u Parizu, izabrali su irskog rok muzičara Bonoa za čoveka mira 2008, zbog njegove borbe za suzbijanje siromaštva i bolesti i smanjenje duga Afrike.

Bono, frontmen grupe U2, dobio je kao nagradu jednu sliku koju mu je, u prisustvu pet dobitnika Nobelove nagrade za mir, uručio domaćin godišnjeg sastanka, gradonačelnik Pariza Bertran Delanoe.

„Ovo je za mene veoma značajno priznanje zato što, budimo iskreni, za jednu rok zvezdu poput mene, ovo je nešto najbliže Nobelovoj nagradi”, izjavio je 48-godišnji Bono.

Među nobelovcima su bili Južnoafrikanac Frederik de Klerk, Poljak Leh Valensa i Irac Džon Hjum. Organizatori ceremonije objasnili su da su pevača izabrali za čoveka mira 2008. zbog njegove kampanje u kojoj od bogatih zemalja traži da smanje dugove Afrike, i njegovih napora u borbi protiv siromaštva i za promovisanje ujednačenije međunarodne trgovinske razmene.

Bono se zalaže i za veću finansijsku podršku suzbijanju side i malarije. Prošle godine nobelovci su za čoveka godine izabrali američke glumce Džordža Klunija i Dona Čidla, zbog angažovanja u korist mira u Sudanu. Dobitnici Nobelove nagrade za mir učestvovali su na trodnevnom sastanku u Parizu, povodom 60. godišnjice Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Izvor: e - Novine

STO GODINA OD PRVOG STALNOG BIOSKOPA U BEOGRADU

Nebojša Đorđević    Film, Vesti


Prvi stalni bioskop u Srbiji počeo je da radi pre tačno sto godina, u decembru 1908. na mestu sadašnjeg Bezistana u centru Beograda. Precizan datum nije utvrđen, jer nisu sačuvana izdanja dnevnih novina iz tog perioda ali, sudeći prema podacima istoričarke filma Bose Slijepčević, to je najverovatnije bio 13. decembar.

Bioskop se zvao “Grand” i radio je u hotelu “Pariz” vlasnika Svetozara Botorića, koji je nešto kasnije postao i prvi srpski producent. Beograđani su prvi put videli pokretne slike samo pola godine nakon što je u Parizu održana svetska premijera novog čuda tehnike.

U kafani “Zlatan krst” na Terazijama 6. juna 1896. gostovao je Kinematograf braće Limijer, što je bila i prva projekcija na Balkanu, a taj datum se obeležava kao Dan Jugoslovenske kinoteke. Nastupio je period putujućih bioskopa kada su se projekcije organizovale pod šatrama na nekoliko dana ili meseci, u zavisnosti od interesovanja publike. U Beogradu su, prema podacima koje navodi upravnik Arhiva kinoteke Aleksandar Erdeljanović, filmove prikazivali Edisonov vitaskop, Prvi srpski kinematograf (krajem 1900), Lifka bioskop, Kinematograf Franca Prohaske, Mađarsko naučno pozorište Uranija, Nartenov bioskop, Rojal bioskop Bore Jelkića, Bahmajerov Grand elektro bioskop.

Hotel “Pariz” bio je moderan i otmen po standardima s početka 20. veka, imao je parno grejanje, električno osvetljenje, ventilaciju i telefon. Bioskop je smešten u kafanu u parteru, sa 120 stolova, za kojima se tokom projekcije posluživala hrana i piće. Kako je prostorija bila duga, platno je postavljeno po sredini, a publika je sedela sa obe strane.

Erdeljanović ukazuje da je zbog toga polovina publike gledala dobru sliku, a ostala nešto bleđu i morala je da iščitava naopako slova sa natpisa između scena. Da bi platno bilo što više providno, pred svaku projekciju polivano je vodom.

U prvo vreme međunatpisi nisu prevođeni na platnu, nego ih je na srpskom izvikivao ovlašćeni tumač. Izgleda da zaljubljenicima u novu atrakciju sve to nije puno smetalo i da je posao cvetao, sudeći po tome što se Botorić već 1911. godine upustio i u producentske vode, snimivši prvi srpski igrani film “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”. Do tada je prikazivao uglavnom filmove najveće svetske kuće “Braća Pate”, kao ekskluzivni zastupnik te francuske firme za Srbiju i Bugarsku.

Projekcije je pratila raznovrsna živa muzika, od pijanista do pleh orkestra, a ostalo je zabeleženo da su u “Grandu” svirali i tamburaši. Za kratko vreme, do 1914. godine, Beograd je dobio čak 14 pravih bioskopa.
Botorić je stradao u Prvom svetskom ratu, kao talac u logoru. Njegov filmski fond je razvučen na razne strane i pronađen tek pre nekoliko godina u arhivu u Beču.

Bioskop “Pariz” radio je i između dva svetska rata, a srušen je 1948. godine. Ostalo je sećanje na pionirsko doba srpske kinematografije. Tim povodom u Muzeju kinoteke juče od 16 časova  prikazan je izbor starih filmova, iz 1908. i 1909. godine.

Izvor: Blic Online / Tanjug

SAMURAJSKI EROS

Nebojša Đorđević    Vesti

Neviđeni Japan: Šunga grafike

PHOTO: WIKIMEDIA
Izložba japanskih šunga grafika, japanskih drvoreza erotske sadržine iz kasnog Edo perioda (1830 - 1880), biće otvorena u četvrtak 18. decembra u Kući legata u Beogradu (Knez Mihailova 46). Na otvaranju izložbe u organizaciji Anonymous said: i Kuće legata, od 19 sati, nastupa i beogradski impro gitarista WoO

Postavka u Kući legata obuhvata 25 šunga grafika, i predstavlja široki spektar žanrovskih i tematskih karakteristika ovog umetničkog medija. U njima se mogu prepoznati najrasprostaranjeniji elementi reprezentativni za period procvata šunga grafika (1780 - 1820) - karakteristična kombinacija slike i teksta, uloga odeće u formiranju vizuelne naracije, prisustvo „treće strane”, ali i odlike nastale u specifičnim okolnostima vremena njihovog nastanka: izmeštanje u eksterijer, uvođenje zapadne perspektive, kao i upotreba senki.

Intenzitet „otvorenosti” i „direktnosti” prikazivanja erotskog materijala postignuti kroz ovaj medij nemaju adekvatne paralele u likovnom nasleđu bilo koje druge kulture i utoliko predstavljaju autentični umetnički izraz. U isto vreme, s obzirom na bezvremenu aktuelnost i kao večiti izvor fascinacije, nemoguće je zanemariti ili osporiti i čisto umetničku vrednost koju šunga grafike nose - mogućnost da se u ovom stilu uživa na čisto grafičkom i vizuelnom nivou, bez ikakvog bližeg poznavanja žanra ili posedovanja dodatnih informacija.

Kustos izložbe i autor teksta kataloga je Jelena Stojković, a izložbu prati i posebno koncipirana kampanja Neviđeni Japan, autora Stefana Arsenijevića.

Šunga grafike (shunga, proleće, što je u carskom Japanu eufemizam za seks) najveću popularnost stiču u vreme procvata žanra Ukiyo-e, prikazivanja gradske svakodnevice u duborezu i slikama (17-19 vek), koji je zbog jeftinije proizvodnje bio široko dostupan. Pizori odslikavaju specifičan odnos japanske kulture srednjeg veka prema telu i seksualnosti, često prikazuju popularne gejše ili kabuki glumce, hetero i homoseksualne odnose, dok su polni organi („drugo lice”) nesrazmerno veliki.
Samuraji su šunge nosili kao srećnu amajliju, dok su ih trgovci smatrali zaštitom protiv požara.

Izvor: e - Novine

ZDENKO KOLAR

Nebojša Đorđević    Kultura

Bivši Idol, tramvajdžija i popularno reklamno lice, danas član Zone B i NeVladine Organizacije, o domaćem fudbalu i domaćim filmovima, bluesu pre i posle Beatlesa, mirisu lipa, parama, Jovanki Broz…

Omiljena pesma?

Moji roditelji su mnogo voleli filmsku muziku, tako da se iz najranije mladosti sećam tema iz Mama Huanite i Bala na vodi. Ali prva pesma koje me je stvarno snažno udarila je bila Yellow Submarine od Beatlesa. Shvatio sam da je to nešto sasvim novo. Do tada je, barem za mene, muzika bila pevanje a u pozadini je bio neki bend koji svira, bez obzira da li je to bio orkestar sa duvačima ili gudačima, ili rock grupa. U toj pesmi se čuju glasovi ispod, uzvuci i zvuci podmornice. Imao sam tada oko 10 godina, i ti trikovi su me navukli na Beatlese. Dakle, prvo su bili Beatlesi, pa sve ono što sledi, ali i što im je prethodilo…

Album?

Bilo je i biće uvek dobrih i odličnih ploča, ali Sgt. Pepper će ostati neprevaziđen. Od muzike uz koju sam odrastao, izdvojio bih i debi album grupe War Eric Burdon Declares “War” (1970). Taj zvuk mi strašno prija, mešavina soula, bluesa i latino muzike.

Album koji bi preporučio nekome ko nikad nije slušao blues?

Blues ploča broj jedan svih vremena za mene je Hoodoo Man Blues Juniora Wellsa iz 1965. Chicago-blues više nije bio isti posle ove ploče. Ovde je počelo sve.

Omiljeni filmovi?

Nisam neki filmofil. Pošto sam strastveni pušač, ne mogu da izdržim da odem u bioskop i da sedim dva sata a da ne mogu da zapalim cigaru. Kod kuće gledam filmove ne rate. Jednostavno me ne drži mesto. Tako, često sebe uhvatim kako gledam prvo kraj filma, pa nakon nekog vremena pogledam početak. Jedan od retkih novijih filmova koji sam odgledao bez daha je Forest Gamp. Od starijih filmova bih izdvojio M.A.S.H. zato što ističe humanu ljudsku crtu. Što se tiče domaćeg filma, cenim trud i ne sumnjam da tu ima umetničkih vrednosti, ali mi uvek smeta velika doza diletantizma i zaostajanja kad je u pitanju tehnika, što utiče na kvalitet. Ili je zvuk kriminalan, ili slika, ili nešto treće… Mi jednostavno ne možemo, ili to uspevamo veoma retko, da ispratimo tehnički nivo koji postoji u svetu. Ako si nešto loše snimio, najviše što možeš je da to dovedeš do granice podnošljivosti.

Knjiga?

Može i bez kavijara Žorža Simeona. On je triler pisac, i ovo jeste triler, priča o špijunaži tokom Drugog svetskog rata, ali na svakoj drugoj-trećoj strani imaš recept i iz perspektive različitih likova dat način pripreme. Tako da je priča ispunjena najnormalnijim životom. Trenutno čitam i Cukićev prevod biografije Erica Claptona. To je odlična knjiga, napisana nepretenciozno i jasno, barem meni kao muzičaru. I zaista mogu da uđem u razmišljanje kako bih ja postupio da sam bio on, da sam živeo 60-ih u Londonu.

Emisija?

Isključivo prenosi Premier lige. Špance mogu da gledam, Italijane slabije, a ove naše ne mogu da gledam uopšte.

Za koga navijaš?

Za Mančester Junajted. Nekada sam voleo Zvezdu, ranih 70-ih kada su igrali Džajić, Karasi… To je bila interesantna Zvezda, I tada se totalno drugačije igrao fudbal. Ti danas definitivno vidiš da oni čuvaju noge da bi se što bolje prodali. Zato mnogo bolji fudbal možeš da vidiš kad igra Palilulac ili kad odeš dole na Dorćol, nego u Prvoj ligi.

Sportista?

Bob Beamon, junak Olimpijade u Meksiku 1968. Njegov skok od 8.90 metara je više od dve decenije ostao netaknut. On je bio genijalac. Raspitajte se kako je završio čovek takvog kalibra.

Sajt?

To je sajt firme Carvin koja je počela kad i Fender, ali je uspela da ostane svoja. Instrumenti nisu jeftini, ali je kvalitet zagarantovan.

Hobi?

Već 15-20 godina se bavim pravljenjem muzičkih instrumenata. Počeo sam sa sitnim popravkama - prvo sebi, a onda i drugarima. Ali nedostaje mi vremena. Jer (to je neko već rekao) drvo je živo, čak i kad je odsečeno ono nastavlja da živi i zato ta viliona ili gitara sviraju tako kako sviraju. Ne znam da li je to reinkarnacija, ali je tako.

Ko je tvoj alter-ego?

To bi bio Đepeto - čikica koji sedi u svojoj radionici i nešto pravi od drveta.

Da li i kada psuješ?

Uglavnom kad sam pod stresom, i tada mi psovka predstavlja ventil. Mislim da sam to preuzeo od pokojne majke. Ona je. bez obzira na situaciju, slala u tri lepe. Nije mislila ozbiljno, volela je ljude, ali je to bio način da izbaci ono negativno iz sebe.

U koga ili šta veruješ?

Verujem da je glupost konačna. Za ovo kroz šta prolazimo bi moglo da se kaže kako glupost nema kraja. Ja ipak verujem da nije tako. Verujem da će ljudi u jednom trenutku reći: “Čekaj, bre, prijatelju, razmisli malo”.

Šta bi promenio u kraju u kom živiš?

Stara Palilula je jedan divan kraj, na potezu između Tašmajdana i Cvijićeve. Dosta je pitomo, iako je tu odrastao Arkan. Palilula je karakteristična po lipama koje u junu zamirišu. Tog mirisa danas više nema, i to mi nedostaje, a u međuvremenu je niklo i puno novih zgrada.

Istorijska ličnost koju bi pozvao na večeru?

Vrlo rado bih seo i popričao sa Jovankom Broz. Mislim da bih sa njom mogao da večeram natenane. Moguće je i da smo neki daleki rod, pošto je moja majka Ličanka, kao i ona. I stvarno ne bih ulazio u to kako joj je bilo u braku sa Titom, već bih voleo da iz njenog ugla čujem o prelomnim trenucima, o godinama od 1948. do 1960.

Da li se zbog nečega kaješ?

Zbog mnogih stvari. Neke od tih stvari je trebalo da razbijem, neke da prebijem, neke nisam uopšte trebao da upoznam, trebalo je da se okrenem i da odem. Međutim, na kraju uvek ostaju one lepe uspomene u sećanju. Jer, tako kažu i stari, zdravlje pre svega. Pare - pa nikad ih nije ni bilo, a i kad ih imaš puno, uvek ti je malo. S druge strane, novac prave ljudi. Zato je mnogo važnija dobra atmosfera, u familiji, u bendu, tamo gde radiš. U principu, to je nešto čega sam se držao, gde god sam mogao pravio sam kompromis i popuštao najčešće na moju štetu. Naravno, dok sam mogao. Kad ne ide, kažeš: “Hvala i doviđenja”.

Izvor: Popboks

IATINA O (KNJIŽEVNOJ) GOLOTINJI?

Nebojša Đorđević    Vesti


Don Anđelko Kaćunko bio je jedan od predstavljača “Gole istine”, koja već danima u Hrvatskoj diže medijsku prašinu

Foto: Marko Lukunić

Medijski odjek o nagradi “Kiklop” knjizi “Gola istina - autobiografija s grupnim iskustvom” doista iznenađuje. Budući da sam na određen način kumovao tome fenomenu, podsjetit ću na ono što sam htio reći u nastupu tijekom predstavljanja te knjige.

“Hoću da se podsjetim na prošle svoje sramote i putene pokvarenosti duše svoje, ne zato što bih ih ljubio… činim to, dozivajući u pamet svoje preopake putove u gorčini svoga sjećanja… Raspaljivao sam se nekoć u mladosti da se nasitim pakla. Osmjelih se i podivljah u prevrtljivim i mračnim ljubavima; nestade moje ljepote i postadoh trulež u očima tvojim, dok sam se sviđao sebi i želio se sviđati očima ljudskim.”

Tih sam se riječi sv. Augustina, filozofa i biskupa iz IV. st., sjetio čitajući knjigu “Gola istina”. I taj je veliki obraćenik imao svoja “grupna iskustva” i sve je opisao u poznatom djelu “Ispovijesti”. U “osvrtu na opaku mladost” Augustin, ujedno i dubinski psiholog, nastavlja s opisima svojih iskustava, ali ističe: “A što me je drugo veselilo doli da ljubim i da budem ljubljen?”

Može izgledati pretencioznom ili čak blasfemičnom usporedba “Ispovijesti” i “Gole istine”, odnosno Nives Celzijus i sv. Augustina, ali ona nije bez temelja, unatoč dijametralno suprotnim nakanama samih autora, kao i drugim neusporedivim razlikama. Augustin se od početka zahvalno obraća izravno Bogu, jer je nakon svih životnih lutanja iskusio da je nemirno srce naše dok se ne smiri u Njemu! Ipak napominje da svoju pripovijest upućuje “rodu ljudskome, ma kako malen bio broj onih koji će čitati njegovu knjigu”. A Nives, sa željom da nitko ne ponovi njezin “križni put”, u medijski potpuno drukčijim prilikama svjesna je da “će svoju šokantnu ispovijest podijeliti s prijateljima i neprijateljima, onima koji je vole i onima koji su brojniji i mrze je, s potpunim strancima i sa svima koji požele pročitati njenu knjigu…”, što je globalizirano “grupno iskustvo”, o kojemu Augustin nije mogao ni sanjati.

Dakle, bez obzira na različite motive medijskoga ili pojedinačnoga interesa za ovu knjigu, bez obzira na razne aspekte s kojih se ona može promatrati u sadašnjoj hrvatskoj zbilji, kao teolog želio sam istaknuti da je središte te knjige SRCE, odnosno LJUBAV - kao i kod Augustina! A to je vrlo uočljivo gotovo na svakoj stranici te knjige, ako se bit “ogoli” od površinske pljeve skandalâ, glamura i svega što prati tzv. celebrityje. Štoviše, kod Nives čežnja za ljubavlju nezaustavljivo izbija čak i kroz eksplicitnu erotiku (koja na trenutke odvratno podsjeća na Suzanu Rog ili - po mijenjanju partnerâ - na “Berlinski ručnik”).

Međutim, i to je pokazatelj dubinske čovjekove čežnje i težnje za ljubavlju koja ispunja do temelja, što se ne može postići trenutnom ugodom ili putenom nasladom. Teologija, a čak i neki smjerovi psihologije, u toj ljudskoj čežnji vide čovjekovu težnju za Uzvišenim, Onostranim, Transcendentnim (pa i kad toga čovjek nije svjestan), potragu za Onim koji jedini čovjeka ispunja do dna, kojeg je Augustin upoznao kao Boga.

Sve to na poseban način potvrđuje posljednje poglavlje Nivesine knjige nazvano Happy end, koje, kao kulminacija životne drame i svih ljudskih težnji, pokazuje sretnu mladu ženu u obiteljskom ozračju, s njezinim vlastitim zaključkom da je “princeza napokon zaslužila svoju bajku”. A upravo je to dokaz da se svaki čovjek potpuno ostvaruje u roditeljstvu, odnosno majčinstvu ili očinstvu, tjelesnom ili duhovnom, što je također potvrda biblijske tvrdnje da “se žena spašava rađanjem djece” (usp. 1 Tim 2,15). Dakle, razlog mojega ondašnjeg “golog predstavljanja”, kao i ovog uključivanja u nastavak priče, jest želja da podržim jednu “bajku”, da podijelim radost s jednom obitelji, s nadom da njihov happy and bude početak neograničena trajanja!

Sada, pak, kada se mnogi pitaju “tko je ubio Kiklopa u Puli”, a oštećena autorica želi pravdu istjerati do kraja, nameće se misao može li se parafraza poznate izreke primijeniti na jednu granu hrvatskoga kulturnog močvarišta: Ne pada uvijek snijeg zato da pokrije brijeg, nego da svaki vrag - pokaže vlastiti trag! Koje se, dakle, “rogate zvjerke” mogu prepoznati po “pulskim (kik)lopovskim tragovima? Je li riječ o očitovanju one Njegoševe: “Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom”?

O čijoj je u ovome slučaju (ljudskoj, profesionalnoj, književnoj, moralnoj…) golotinji riječ? Je li na djelu “pedagogija” koja ne da “ocjenu više učeniku koji se trudi” ili je riječ o odlučnoj “bukvici” da takva “domaća zadaća” ne zaslužuje nagradu jer spada u kategoriju neknjiževne trivijalnosti? Ako je to stav književnih “polifema”, da smeće ne treba nagradom reklamirati, zašto se jednako ne ponašaju prema brdima “shit-arta” i medijskog otrova kojim se svakodnevno narod šopa, nego se povlače u pećinu vlastita licemjerja?

Zato bi i tvrdnja da je takvom odlukom Sajma “obranjena knjiga, literatura i kultura” bila uvjerljiva tek u slučaju da je pulski knjiški “politbiro” cijele godine uvjerljivo javno kritizirao bigbrotherizaciju, excluzivizaciju, eksplozivizaciju i svaku drugu pornografizaciju hrvatske javnosti! Ili se njihov književni “trenutak istine” tek u bratskoj zdravici “in camera (obscura) caritatis kod Suzane Rog”? Je li onda potrebno, ako se od njih ne traži priznanje poraza, da javnosti to pokazuju i da vlastitu nedosljednost prokazuju?

Konačno, budući da su i pisac i Kiklop imenice isključivo (i ekskluzivno!) muškog roda, bez “žemske” varijante - ispada kako muški elitisti smatraju da autorici ostaje jedino (i isključivo) imenica i činjenica njezina roda - tužba! Ako su, pak, Oni podsvjesnom osvetničkom zavisti zaključili da Njezine inicijale treba čitati kao “Nego Cyclopem!” (lat.: Ne dam Kiklopa!), hoće li npr. dr Gruden otkriti da tu možda ima posla i za Freuda? Ispovjednici, nažalost, neće se slomiti od posla.

Izvor: Večernji.hr Autor DON ANĐELKO KAĆUNKO