ZVEZDA ZA ŽIVOJINA PAVLOVIĆA

Nebojša Đorđević    Kultura

Zvezda sa imenom proslavljenog reditelja i pisca Živojina Pavlovića zasijala je u subotu uveče na pločniku ispred bioskopa Balkan, na desetogodišnjicu Pavlovićeve smrti.

Tako je beogradska ulica zvezda, pored prve zvezde sa imenom glumca Bate Stojkovića, dobila još jednu - posvetu jednom od najvećih filmskih autora, i to u okviru ovogodišnjeg Festivala autorskog filma. Istog dana, u popodnevnim satima, u biskopu Balkan održan je i okrugli sto na temu „Sećanje na Živojina Pavlovića“, uz učešće prijatelja, saradnika, glumaca, književnika, reditelja, studenata. Kao jedan od pratećih programa Festivala odvija se i retrospektiva Pavlovićevih filmova, nazvana prema njegovoj knjizi scenarija „Tavni talas”. Četrnaest njegovih igranih filmova, uključujući i dva omnibusa, paralelno se prikazuju u biskopu Balkan i Muzeju jugoslovenske kinoteke.

Izvor: Danas I.M.

VELIKI DRUG/BRAT

Nebojša Đorđević    Film, Kultura

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ - Priča o magli i đubrivu 1933-1998 (2)

U zasedama i dezerterima, knjigama i mrtvim državama, o slobodnom filmu

I deo: Država mrtvih

Zaseda (1969), Pavlovićev zvanično najzabranjeniji film, govori o preinforbiroovskom stanju u srpskoj unutrašnjosti, previranjima, konfuziji i rasulu. Iako je na jednom nivou osuda svega pobedničkog u narodno-oslobodilačkoj borbi, to je takođe rokenrol film, koji govori o alternativnoj kulturi, mladalačkoj energiji, idealizmu.

To je naš jedini film koji staljinizmu pristupa sa stanovišta kosmoplitizma, a stvar dobija još ležerniju mondensku konotaciju ako se ima u vidu francusko levo rusofilstvo 60-ih. I pored prljavštine, blata, nasilja i siromaštva, ulice su velike, pokreti brzi, ima puno muzike, seksa, akcije. Takvu unutrašnju slobodu je mogao da ima samo čovek koga baš briga za Staljina, za njegove protivnike i pristalice.

Pavlović kao da se suprotstavlja svojim scenarijima (čak i kada ih sam piše), tražeći stilsku figuru u analizi onoga čega u sadržini nema, i obrnuto. Ova elipsoidna vizuelnost (sličnu strategiju je preuzeo Kusturica), donosi anarhoidno potiranje suprotnih motiva, večno nas vraćajući na novi početak, na šinu avangardne avanture, njenu istraživačku, detinju, eksperimentalnu radoznalost.

Partizan bez partije

Pozna faza Pavlovićeve karijere počinje sa njegovim najslabijim i najpovršnijim filmom Na putu za Katangu (1987), a nastavlja se misterioznim, tabletomanski usporenim Dezerterom (1992) koji na momente poprima atmosferu ruske naučno-fantastične apokaliptičnosti.

Negde krajem 80-ih i početkom 90-ih njegova prozno-narativna književna karijera doživljava krešendo, tako da će poslednju deceniju svog života proživeti poznatiji kao pisac nego kao reditelj. Na prvi pogled, u pitanju je očekivan largo, jesen renesansne ličnosti, prožeta sve tragičnijim društvenim okolnostima, na koji njegov temperament nije više imao refleksnu reakciju, pa su mu filmovi, kao i knjige, postajali sve rigidniji i sve tmurniji. Ali, deduktivniji (ili urokljiviji) pogled može da uoči drugačiju strukturu stvari.

U navedinim filmovima, a pogotovo u Državi mrtvih, igra karakterima i njihovom očekivanom recepcijom toliko je velika da niko nije primetio njenu očiglednost! Niko nije primetio Dezerterovu stripovsku izmeštenost, kao ni joneskoovsku, poremećenu farsičnost u Državi mrtvih. Oba filma su satirične predstave, maniristički vodvilji, koji Serđu Leoneu svojstvenom psihodelijom koriste duhove heroja iz drugih filmova.

Pošto se oba filma bave izgubljenim duhovima partizana bez države, on je shvatio da jedino što treba da uradi jeste da svojoj pesmi poveća dilej i mikrofiniju, u nadi će zaglušiti smeh sopstvenog autorskog hedonizma. Dok se Makavajev pretvarao da je neozbiljan, Pavlović se uvek pretvarao da je ozbiljan, tako da je sa dolaskom nove težine, njegovoj zabavi trebala nova kamuflaža, novi cover. Otud i književnost kao uspešan alibi dekorativnog likovnjaka skrivenog u dramskim umetnostima i epikurejca skrivenog iza asketske ogoljenosti socijalnih tragedija.

Bezbednost

Možemo samo još da postavimo pitanje: čemu uopšte potreba za skrivanjem?

Sa dolaskom 90-ih strah od cenzure, kontrole i bunkera je nestao, posebno kad se ima u vidu da se Pavlović nikad toga nije ni plašio.

Prvi odgovor je taj da nije pristojno smejati se na sahranama i da je građanska kočnica, koja je uvek u sprezi sa građanskim nestašlukom (opet viktorijanstvo, kao i De Sad!), uticala na Pavlovića da sakriva svoju strast i svoj artistički fetiš.

Drugi odgovor je mogućnost da stvarno bude optužen za buržoaskog stranog špijuna u vremenu dogmatske serioznosti i progresivne inflacije u kome je svaka implozivna revolucionarnost - potencijalno izdajstvo.

Treći odgovor je najsloženiji i najskriveniji zato što se tiče skrivenih društvenih institucija; tiče se, zapravo, Pavlovićevog nadmetanja sa starim, a ne sa novim pravilima igre, sa starim vukovima u novim, dlakavim bundama: suštinsku promenu koje su 90-e donele, one su donele na filmu.

To je decenija raspada. Raspada se policija, vojska, moral, cenzura, intelekt, tehnika… Naravno da su svi centri moći popustili svoje okove i lance, i spasavali šta se može od sopstvenih, ličnih tekovina. Tada kada moćnici više nisu imali dovoljno para da vladaju zemljom, oni su počeli da snimaju filmove o sebi. Tako je državna bezbednost, u nemogućnosti da ikog više čini bezbednim, počela da se okreće samoj sebi, sebe reklamirajući i sebe obezbeđujući.

Odjednom je ono što je bila tajna postao dominantan filmski žanr u Srbiji koji, opet, sa kinestetičke tačke gledišta, ne treba potcenjivati. DB je postao zvanična stilska ikona onog trenutka kada je kao efektivna sadržina prestao da postoji. Ranjenom telu državnog lava, šta drugo može da prestavlja pretnju osim imunosti na njegove signale.

U takvoj sredini ono što je do tad Pavlovića činilo koliko-tolko sigurnim (a to je ukorenjeno ignorisanje, ambivalencija i nadmenost prema sivim eminencijama i tajnim, kao i obnaženim, vladarima), sada ga primorava na dodatnu koncetraciju.

Srpska mašina je znala da se obračuna (ili čak da nalazi inteligentne kompromise) sa protivnicima, teroristima, mrziteljima, izdajicama, dvostrukim špijunima, rovokopačima, dugim jezicima, ali nikako nije mogla da izađe na kraj sa nekim koga iskreno zabole, čak toliko da mu ne smeta da sve njih uzme za junake svojih filmova, a da oni pri tom ništa od toga ne dobiju, ni simbolično ni marketinški!

Rupa klozeta do slobode

Živojin Pavlović se jednostavno nikada nije upecao, a to je za sve druge ribe predstavljalo uvredu i poniženje. Otud je u vremenu kada državni organizam postaje propaganda sama, kao jedan sugestivni vizuelac sa istorijom ravnodušnosti, bio veća opasnost od svih nevladinih organizacija zajedno. Zato je distribucija i prijem njegovih filmova bio oslabljen, a posle njegove smrti potpuna tišina, potpuno neprilična njegovoj veličini i uticaju, samo ponekad bila bi prekinuta pokušajima negativne klasifikacije.

Sve to čini Pavlovićevu poziciju potpuno unikatnom, toliko diskontinuiranom u odnosu na našu kinematografiju, da mu se, sem eventualno Slavka Vorkapića, i pored mnogo uzora, savremenika i naslednika, ne može pronaći nijedan pravi srodnik.

Njegov autorski horoskop jedini je kojem su zvezde bile dovoljno naklonjene da mu pokažu slabu tačku Golijata, a talični kamenčić se otkotrljao do prozora kroz koji gleda Cica Perović (Buđenje pacova), do voza koji sprovodi Dušan Janićijević (Zadah tela), do štale u kojoj Šerbedžija opšti s gazdaricom (Crveno klasje) do stepenica gde Bata Živojinović vidi svog dvojnika (Neprijatelj), do video kasete koju pronalazi Radoš Bajić (Dezerter), do metka koji čuje Ratko Polič (Država mrtvih), do WC-dasaka na kojima sedi Dragan Nikolić i čita novine.

A rupa tog klozeta je možda jedina prava rupa u sistemu naše kinematografije, ta vrata su možda jedina vrata koja su se zaista otvorila.

Ekscesna smrt Dragana Nikolića je možda jedini slobodni trenutak našeg filma, a sve zbog toga što nijedan jugoslovenski autor nije bio dovoljno spontan i intuitivan, drugim rečima talentovan, da oseti da je OVO ekcesni trenutak.

Tamo gde je Šijan bio suviše karikaturalan, Živanović suviše gorak, Pogačić suviše etabliran, Slijepčević suviše elegantan, Novaković suviše literaran, Nanović suviše sentimentalan, Makavejev suviše uzbuđen, Žilnik suviše alternativan, Godina suviše statičan, Rakonjac suviše klaustrofobičan, Stojanović (Lazar) suviše pretenciozan, Kusturica suviše dekoncentrisan, Jovanović previše agresivan, Hladnik suviše frankofiličan, Karanović suviše pesimimističan, Marković suviše nihilističan, Paskaljević suviše iskalkulisan, Jelić suviše lokalan, Krvavac previše naivan, Velimirović previše krut, Šotra previše konvencionalan, Bulajić previše dramatičan, Radivojević previše okretan, Prelić suviše niskobudžetan, Zafranović previše ozbiljan, Grlić previše duhovit, Nikolić suviše deskriptivan, Mimica suviše naturalističan, Lazić suviše ruralan, Popov suviše staromodan, Kadijević suviše morbidan, Papić suviše odmeren, Tadić previše amerikanizovan, Dragojević suviše grotesknan, Bajić suviše produciran, Petrović (Saša) suviše intelektualan, Petrović (Milutin) suviše milosrdan, Mitrović suviše konzervativan, Baletić previše ciničan, Bauer previše emotivan - Pavlović gađa pravo u centar!

Kroz srce, ahilovu petu vampirskog organizma, kroz ČISTU umetnost.

Viva la muerte!

Izvor: Popboks Marko Kostić

RUŽA U DECEMBRU

Mirjana Stanojevi?    Poezija

Nebojša Đorđević
RUŽA U DECEMBRU

-za tvoj rođendan

Prvog decembra spaziše:
ruža je izašla pred svet:
tanana, ljupka, dugovrata
iz svoje senke, iz sopstvenog korena
upija sokove života bez bodlji.

Već osmeh sunčev ljubi,
do ponoći dodiruje iskustvo
milujući srce za ispružene ruke,
za stisak ljubavi…

i videše: ruža trči ulicom:
sustizaše je suze, verovanja, decembri…

Svakog prvog u decembru
vidim ružu u svom dvorištu:
izrasla je za taj dan
velika, plava, zavodljiva…

Njena lepota nikada ne vene
pred zimu.

UBIJ BLIŽNJEG SVOG

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

ŽEGA - Igor Marojević

Građanski rat u Crnoj Gori na početku 20. veka. Stevan se upušta u zabranjenu vezu s Marijom i time priziva krvnu osvetu. Niko ne izlazi živ, jer gde god da neko od junaka krene, zadnjica mu je pozadi…

Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je stoga što su ljudi stvoreni da se ubijaju, a ne da imaju odnose, zapisao je Emil Sioran. Iako je rat obično sinonim za užas, pustošenje, strah i nehumanost, ima pisaca (npr. Selin, Džozef Heler, Kurt Vonegat, Emrouz Birs) koji su u svojim delima koristili rat kao podlogu za apsurd, parodiju, sarkazam ili grotesku.

Igor Marojević je u romanu Žega (Laguna, 2008), a koji sa romanom Šnit (2007) čini prva dva dela petoknjižja Etnofikcija, blizak knjigama pomenutih autora. On podseća da je građanski rat u Crnoj Gori s početka prošlog veka između bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine SHS) bio najapsurdniji rat vođen na ovim prostorima.

Zaplet se dodatno intenzivira poterom za preljubnikom koji je pogazio običajne zakone i prizvao krvnu osvetu. Veza glavnog junaka Stevana s Beograđankom Marijom postaje kobni ljubavni trougao: lanci ljubavne sreće ponekad su toliko teški da je potrebno troje da ih nose. Ženske grudi mogu biti preslatke voćke, ali i bombe…

O svemu ovome (tehnikom skaza) svedoči nam starac, Stevanov stogodišnji brat, koji krajem 90-ih prošlog veka leži u bolničkoj sobi na Banjici i o tome priča grudobolnom mladiću, otkrivajući mu strašne i odvratne tajne o njegovom poreklu, ali i „zakon” da rat na ovim prostorima kao da nikad nije ni prestajao, niti će ikada prestati.

Ovaj „mesni rat” među crnogorskim plemenima naliči na farsu (doduše, s krvavim ishodom) tim pre što se vodi implicitno, iza kulisa, daleko od očiju javnosti. Postoji samo jedno pravilo: nema pravila, sve je dozvoljeno. Bratoubilačke spletke, gramzivost, skrnavljenje grobova, način na koji brđani doživljavaju erotiku (i masturbaciju), sevdah, mnogo toga u romanu biće čitaocu strašno, ali i smešno.

Marojević se znalački poigrava ne samo s običajima tadašnjeg crnogorskog (a i srpskog) življa, već i sa samom prirodom čoveka s Balkana: svako od nas nosi u sebi zver, samo je potrebno nešto da je podstakne. Jednostavna i snažna logika Žege nameće se sama od sebe - što je više ljudi uključeno u nešto, to je manje humanosti i pravde.

Mnogobrojni likovi otežaće čitaocu da u prvoj četvrtini knjige prati fabulu (koja je prstenasta, kako bi rekao dobri stari Aristotel), dok ne pohvata sve konce. A onda će ga šaroliki svet Žege podsetiti da iz „tamnice kakav je Balkan” nema bežanja. Svi će pre ili kasnije imati svoj deo vlasti, odnosno vratiti mu se.

Žega je roman koji zahteva ozbiljnog i posvećenog čitaoca, iako se to ne može pretpostaviti na osnovu zaista neprikladnih korica koje mogu lako prevariti da je posredi nekakav ljubavni roman za domaćice. A ovo je zapravo snažan „sirovi, krti realizam” s mnogobrojnim postmodernističkim bravurama kao što su neobično rešena sintaksa, mnogobrojne reminiscencije (kao recimo parodija Koštane s početka romana), osobeno razračunavanje s mentalitetom, zakoni brđanske etike i još mnogo toga.

Izvor: Popboks Nenad Župac

1. DECEMBAR - STOP AIDS

Vladimir S. Putnik    Kultura, Vesti

U Srbiji od 1985. do danas umrlo 920 zaraženih. Većina HIV pozitivnih je u uzrastu od 15 do 39 godina. U Srbiji je od 1985. zaključno sa 20.11. 2007. godine zvanično registrovano 2178 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1381 osoba (63%) već obolela od side, dok je 917 osoba umrlo od side (66% svih obolelih). Dominira grupisanje registrovanih HIV pozitivnih osoba (89%) na teritoriji centralne Srbije, i to uglavnom na području grada Beograda (77%), koji kao i svaka metropola ima više zastupljeno rizično ponašanje, ali i najveći broj testiranja se obavi upravo u Beogradu.

Prema dostupnim podacima 65 osoba inficiranih HIV-om je umrlo od bolesti i stanja koja nisu specifična za AIDS, tako da krajem 2007. godine u Srbiji 1196 osoba živi sa HIV-om, odnosno zvanično registrovana prevalencija HIV infekcije je 0,01%.

Svetski dan borbe protiv side, koji se u našoj zemlji ove godine obeležava pod sloganom „Moj izbor - koristim kondom i prihvatam osobe drugačije od sebe” prilika je da se podsetimo da je virusom ove opake bolesti zaraženo više od trideset miliona ljudi na planeti, da je samo u toku prošle godine zabeleženo 2,7 miliona novih slučajeva zaraze, a da je „bolest koja se dešava nekom drugom” odnela dva miliona života tokom 2007. godine.

Sokobanjski Crveni krst, Dom zdravlja i srednja škola “Branislav Nušić, akcijom “Sve što treba da znam o AIDS-u”, obeležili su Svetski dan borbe protiv ove bolesti. Aktivisti Crvenog krsta i glavna medicinska sestra Doma zdravlja, su srednjoškolcima podelili brošure o infekciji HIV-om i merama zaštite, kondome i anketni listić sa pitanjima koliko poznaju ovu bolest, koliko su informisani o njoj i slična. Rezultati ankete će biti naknadno saopšteni.

Za oko tridesetak srednjoškolaca, koji su bili zainteresovani, prikazan je dokumentarni film “Dečko koji se stideo”, a u večernjim satima u kafiću “Vegas”, u Sokobanji, biće upriličena žurka i za pretpostaviti je da će posetilaca, srednjoškolaca, biti više, nego danas. Zdravlje i briga o ljudima i promocija humanih vrednosti su prioriteti u radu Crvenog krsta i današnja akcija svakako zavređuje sve pohvale i pažnju.

Vidimo se u “VEGASU”!