NOVI FILM PO FICDŽERALDOM ROMANU

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

LOS ANĐELES - U američkim bioskopima startovao je i film ”Neobični slučaj Bendžamina Batona” koji se našao na drugom mestu liste sa zaradom od 11.1 miliona dolara.

U pitanju je veliki filmski hit nastao prema klasičnoj priči Skota Ficdžeralda iz dvadesetih godina prošlog veka, o čoveku koji se rodio kao starac sa osamdeset godina.

Pratimo njegovu priču smeštenu u Nju Orleans od kraja Prvog Svetskog rata 1918. kroz dvadeseti vek, i na taj način proživljavamo i njegov neobičan život.

U režiji Dejvida Finčera, sa Bredom Pitom, Kejt Blanšet, Tildom Svinton, Džejsonom Flemingom, Elijasom Koteasom i Džulijom Ormond, “Bendžamin Baton” je priča o putniku kroz vreme, o ljudima i mestima na koje nailazi usput, o ljubavima koje gubi i pronalazi, o radosti života i žalosti smrti, i o tome šta je trajnije od vremena.

Film u naše bioskope stize 5. februara.

Izvor: Radio Televizija Vojvodine

ŠERBEDŽIJA ODUŠEVIO PUBLIKU

Mirjana Stanojevi?    Muzika, Vesti

Rade Šerbedžija nastupio u velikoj sali Centra “Sava” sa gostima gitaristom Miroslavom Tadićem, tamburašem Momom Nikolićem i čelistkinjom iz Los Anđelesa Ejpril Kafri. Specijalni gost bio je Đorđe Marjanović.

Istaknuti glumac i pevač svetskog renomea Rade Šerbedžija nastupio je u punoj velikoj sali Centra “Sava”, u pratnji renomiranih umetnika gitariste Miroslava Tadića, tamburaša Mome Nikolića i čelistkinje iz Los Anđelesa Ejpril Kafri.

Koncert je počeo pesmom “Imam pjesmu za tebe” sa novog istoimenog albuma, koji je Šerbedžija priredio u saradnji s Tadićem, a nastavio se u prepoznatljivoj atmosferi topline, nostalgije i sete, uz vino i poeziju, zbog koje beogradska publika svake godine s nestrpljenjem iščekuje njegove koncerte.

Šerbedžija je predstavio publici kompozicije sa novog albuma, među kojima su i neke pesme Arsena Dedića u novom aranžmanu, ali i podsetio na nezaobilazne “Ne daj se Ines”, “Oj, Liko” i druge.

Pevač je zahtevao da svetla budu upaljena kako bi video publiku dok je rečitovao stihove pesme “Do poslednjeg daha”, posvećene svom drugu iz Vinkovaca, a posebnu draž koncertu dala je njegova autobiografska pesma “Hamlet mašina”.

Na repertoaru su bile i pesme posvećene njegovoj ćerki Milici i supruzi Lenki, kao i pesma koja je, po rečima Šerbedžije, bila jedna od omiljenih Nikole Tesle - “Vehni, vehni fijolica”.

Nezaboravan trenutak bio je pojavljivanje Đorđa Marjanovića u publici, s kojim je Šerbedžija otpevao “Devojko mala”, a publika je na nogama pozdravila legendu srpske muzike.

Posle dvočasovnog uživanja, Šerbedžija je poželeo publici srećnu Novu godinu i Božić pesmom “Tiho noći moje zlato spava”.

Publika je pevala, dok je Šerbedžija šetao među okupljenima pozdravljajući ih.

Kao specijalan gost nastupila je Aleksandra Kovač.

Izvor: RTS

PREDSTAVA GODINE “NEVINOST” DEJANA MIJAČA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Pozorišna sezona 2008.

PHOTO: BETA/DRAGAN KARADAREVIĆ

Godina 2008. godina u diskursu sveta pozorišta ne izlazi iz okvira sadašnjeg trenutka i čoveka danas bilo da se radi o klasičnim ili savremenim delima. Pokušaj osvešćivanja problema savremenog čoveka je prisutan na scenama beogradskih pozorišta. Jedini problem je u tome da li osvešćivanje ostaje na nivou konstatacije i rezigniranosti ili je to „udarac u stomak” i poziv na promenu. Mnogo više predstava na ovdašnjim scenama je puko „sleganje ramenima”. To je samo pokazatelj društva koje ne može da izađe van okvira emotivne kastriranosti.

Pozorišnu 2008.godina obeležili su različiti pristupi u promišljanju sadašnjeg trenutka.

* U Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstava Fedra po tekstu Sare Kejn u režiji Ive Milošević svedoči da prava emocija postaje privilegija i isputuju se granice ljudske patnje koja često prerasta u autodestruktivnost. „Tihom revolucijom”, kako sam kaže, Aleksandar Popovski pokušava da vrati veru u iluziju i to radi u predstavi Kandid ili optimizam po Volterovom tekstu. Popovski kao reditelj nastoji da publiku uputi ka emotivnom, kategoriji koja je skoro ukinuta u svakodnevnom životu.

Gubljenje identiteta, mirenje sa izmanipulisanom realnošću, teskoba, izgubljenost u snu i dalje su odlike ovdašnjeg koje u predstavi Zamak po tekstu Franca Kafke u režiji Nikole Zavišića postaju (ne)vidljive. Tartif u režiji Egona Savina prikazuje kolektivno izobličavanje identiteta i licemerno preuzimanje lažnog identiteta. Egon Savin kroz Molijerovu priču prikazuje i zlo koje donosti fanatizam. Smeštanjem emocija u formalni oblik rituala, u krute običaje iz kojih ne izlazi, čovek se lišava autentičnih emocija, ne živi ih već ih, eventualno, samo analizira. Pravila ponašanja u modernom društvu Lagarsa u režiji Anđelke Nikolić nam pokazuje da striktno insistiranje na smislu odvodi u besmisao. Poslednja premijera u ovoj godini bila je Rugoba Marijusa fon Majenburga u režiji Marije Krstić. Opet čovek. Opet gubljenje identiteta upadanjem u kodove potrošačkog društva i nastajanje privlačne ljušture.

Pomeranje svesti publike omogućava predstava Sanjari po tekstu Roberta Muzila u režiji Miloša Lolića.

* U Ateljeu 212 Ejmin pogled Dejvida Hera u režiji Ljiljane Todorović i Nevinost Dee Loer u režiji Dejana Mijača razotkrivaju motive gubitka, žudnje, krivice i upućuju na to kako u sadašnjem trenutku podnositi život. Obe ove predstave, pomoću uspešno realizovanih rediteljskih postupaka, nagone publiku da se suoči sa onim delom sebe koji je možda davno zaboravljen. Oblik stvari u režiji Marice Vuletić prikazuje opsesiju savremenog društva spoljnim izgledom. Nasuprot ovoj predstavi, Milena Marković u svom novom komadu Šuma blista u režiji Tomija Janežiča, uprkos hermetičnosti sopstvenih previranja, pokušava da kroz ljude na margini društva pronađe lepotu . DNK u režiji Stefana Sablića nastoji da odgovori na pitanje da li u ime umetničke slobode imamo pravo da povredimo druge. Harman Marijusa von Majenburfa u režiji Predraga Štrbca cilja na odgovornost društva koje stvara serijskog ubicu. Poslednja premijera u Ateljeu 212 bila je Bog masakra Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović.
* Beogradsko dramskog pozorište ove godine bavi se savremenim tenama na pitkiji način. Predstava Eling po tekstu Sajmona Benta u režiji Marka Manoljovića govori o granici „normalnosti” i „ludila” i ispituje da li je uopšte ima. Romansa po tekstu Dejvida Memeta u režiji Anje Suše na ironijski način uspeva da daje sliku pravosuđa i birokratskog sistema današnjeg sveta. Mobilni, predstava po tekstu Sergija Belbela i Koslada u režiji Katarine Vražalić kazuje o opsesijama modernog društva. Ono što dolazi kao potpuni kontrast politike repertoara Beogradskog dramskog pozorišta i što predstavlja „udarac u stomak” je Žena bomba Ivane Sajko u režiji Bojana Đorđeva. Ovaj komad ima tipičnu postdramsku strukturu u kojoj se autorka pozabavila fenomenom žena teroristkinja i zapravo je autorefleksija zapadnog subjekta. Poslednja ovogodišnja premijera u Beogradskom dramskom pozorištu je bila predstava U pola cene Stevana Koprivice u režiji Staše Koprivice. Predstava Mleko Vasilisa Kacikonurisa, u režiji Đurđe Tešić, takođe je imala premijeru na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

* Narodno pozorište imalo je plodnu godinu. Na velikoj sceni posebno se istakla premijera Figarova ženidba i razvod u režiji Slobodana Unkovskog. Unkovski prati postdramsku nit koja ne može biti utemeljena u okviru logičkog jer je današnji svet u konstantnom stanju bunila. On spaja Bomaršeovog Figara sa Horvatovim ubacujući fragmente Mocartove opere. Nova poetika na sceni Raše Plaović ogleda se u predstavi Ptiče ili pravda za Zigfrida i Seksualne neuroze naših roditelja Likasa Barfusa u režiji Tanje Mandić-Rigonat. Ostale premijere u 2008. godini Talenti i obožavaoci, Dr, kao i Vitamini u režiji Filipa Grinvuda i Derviš i smrt u režiji Egona Savina koja je nedavno imala premijeru.

* U Zvezdara teatru posle dugog vremena desile su sledeće premijere Nesvrstana strana muzike u režiji Dragana Jovanovića, Koza ili ko je Silvija Edvarda Olbija u režiji Žanka Tomića, Generalna proba samoubistva u režiji Dušana Kovačevića. Nesvrstana strana muzike je drugačija vrsta pozorišnog projekta Dragana Jovanovića koji je najširu popularnost stekao nastupajući sa muzičkim bendom mahom sastavljenim od glumaca poznatijim pod imenom Kuguarsi. Ova predstava je muzičko putovanje kroz nesvrstane zemlje, ako ih uopšte još ima. Nesvrstane strana muzike počinje tamo gde se Smešna strana muzike završava. Koza ili ko je Silvija Edvarda Olbija u režiji Žanka Tomića. To je priča o ljubavi u sarkastičnom maniru Edvarda Olbija. Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića i u njegovoj režiji govori o generalnoj epidemiji samoubistava i ubistava na duhovito-lekovit način.

Godina 2008. godina u diskursu sveta pozorišta ne izlazi iz okvira sadašnjeg trenutka i čoveka danas bilo da se radi o klasičnim ili savremenim delima. Pokušaj osvešćivanja problema savremenog čoveka je prisutan na scenama beogradskih pozorišta. Jedini problem je u tome da li osvešćivanje ostaje na nivou konstatacije i rezigniranosti ili je to „udarac u stomak” i poziv na promenu. Mnogo više predstava na ovdašnjim scenama je puko „sleganje ramenima”. ili to je samo pokazatelj društva koje ne može da izađe van okvira emotivne kastriranosti.

Top 10 predstava po mišljenju autorke teksta:

1. Nevinost Dee Loer u režiji Dejana Mijača (Atelje 212)

2. Ptiče ili pravda za Zigfrida Stafana Valdemar Holma u režiji Anje Suše (Narodno pozorište)

3. Sanjari Roberta Muzila u režiji Miloša Lolića (Jugoslovensko dramsko pozorište - Teatar Bojan Stupica)

4. Žena bomba Ivane Sajko u režiji Bojana Đorđeva ( Beogradsko dramsko pozorište)

5. Zamak Franca Kafke u režiji Nikole Zavišića (Jugoslovensko dramsko pozorište)

6. Ejmin pogled Dejvida Hera u režiji Ljiljane Todorović (Atelje 212)

7. Seksualne neuroze naših roditelja Likasa Barfusa u režiji Tanje Mandić-Rigonat (Narodno pozorište)

8. Šuma blista Milene Marković u režiji Tomija Janežiča (Atelje 212)

9. Tartif Molijera u režiji Egona Savina (Jugoslovensko dramsko pozorište)

10. Kandid ili optimizam Voltera u režiji Aleksandra Popovskog (Jugoslovensko dramsko pozorište)

Izvor: e - Novine Ana Isalković

BAJAGA PROTIV PGP - a

Nebojša Đorđević    Vesti

BEOGRAD - Nezadovoljan kompilacijom pesama „Gde stiže moje sećanje”, koju je sačinio PGP RTS, Momčilo Bajagić je odlučio da se sa najstarijim srpskim izdavačem objasni sudskim putem.

“Niko me nije obavestio da će kompilacija biti objavljena, niti su se posavetovali sa mnom o izboru pesama”, kaže Bajaga.

“Što je još gore, na omotu, koji je odvratno dizajniran, štampali su pogrešna imena”, prenosi Blic Bajagino ogorčenje.

Bajaga je ocenio da oprema kompilacije izgleda kao da je neko hteo da ga zavitlava.
On kaže da je nezadovoljan i što nije konsultovan prilikom prodaje prava dvema firmama od kojih je jednu okarakterisao kao “fantomsku” (Zmeks), a drugu kao “neku” (Enter plus).
“Najpre bi trebalo pitati autora da li želi da otkupi prava”, kaže Bajaga.

Bajagić: Ne zbog para, već zbog prava

On ocenjuje da su objavljivanjem ovog izdanja prevareni i on i njegova publika, i kaže da su planovi da grupa povodom četvrt veka rada objavi brižljivo osmišljenu duplu kompilaciju pali u vodu, javlja „Popboks”.

“Nije toliko u pitanju novac, pošto njega tu ionako ima malo zbog upotrebe interneta i ilegalnog kopiranja. To je pitanje elementarnog prava.”

Uzelac: Zaustavili smo prodaju

Direktor PGP-a Ognjen Uzelac je okarakterisao objavljivanje kompilacije bez Bajaginog znanja kao nepristojno, i rekao da je “praksa da se urednici koji pripremaju ta izdanja ležerno odnose prema njima”.

“Nije Bajaga jedini kome smo objavili kompilaciju hitova. Problem je što je od 19 pesama, 16 sa pogrešnim nazivom, ali to je greška sekretarice. Takođe, Kornelije Kovač je greškom naveden kao kompozitor nekih pesama. Zbog svega toga, zaustavili smo prodaju diska, povukli tiraž i vratićemo ga kada ponovo odštampamo omot sa tačnim podacima”, rekao je Uzelac Večernjim novostima.

Novi član

Govoreći o budućnosti benda nakon teške godine u kojoj je preminuo gitarista Ljubiša Buba Opačić, Bajaga je nedavno rekao kako bi želeo da grupa do kraja 2009. objavi novi album i održi jedan veliki beogradski koncert, poput onog pretprošle godine u Areni.

Bajaga i Instruktori za Novu godinu nastupaju u Herceg Novom. Novi Instruktor je Marko Nježić Kića iz grupe „Vrum”.

Izvor: Radio Televizija Vojvodine

NIJEDAN SRBIN UZALUD DA NE POGINE

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Nijedan Srbin uzalud da ne pogine


POSLE objavljivanja fragmenata iz četvrte knjige i Epiloga mog romana „Vreme smrti” u „Večernjim novostima”, ne želim da polemišem sa svojim neistomišljenicima zašto Prvi svetski rat smatram korenom bitnih nacionalnih poraza srpskog naroda u 20. veku. Svojim naknadnim tekstom u „Večernjim novostima”, profesor Dragoljub Živojinović, nadam se, zamislio je ako ne i razuverio izvesne učesnike u raspravi.
Međutim, rasprava koja se vodila povodom mog teksta posvećenog knjizi „Nevoljni ratnici” profesora Živojinovića, podstiče me na opštija razmatranja srpske sudbine u 20. veku sa stanovišta sadašnje i buduće državne politike republike Srbije.
Ako danas među Srbima postoji neka saglasnost opštijeg značaja, onda je to uverenje da smo u 20. veku u oslobodilačkim borbama od svih evropskih naroda dali najviše žrtava za slobodu, ujedinjenje naroda i društveni napredak. A upravo taj vek se okončao najtežim i najdugovečnijim nacionalnim porazima - gubitkom svega što smo smatrali pobedama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svoje nacionalne i ljudske nesreće okončavamo pred svetom kao narod ratnih zločinaca kome se sudi u Haškom sudu „za zločinačko udruživanje s ciljem stvaranja Velike Srbije” - za koju se nismo borili ni u velikim svetskim, ni u jugoslovenskim građanskim ratovima.
Za stvaranje i opstajanje Jugoslavije dali smo više od dva miliona glava: njenim razbijanjem izgubili smo skoro četvrtinu teritorije; nekoliko stotina hiljada ljudi proterano je sa svog vekovnog životnog staništa; stotina hiljada visoko obrazovanih mladih Srba i Srpkinja rasula se po svetu; od „naroda heroja” postali smo „narod staraca”, koji se naginje demografskoj katastrofi.
Danas smo u svim evropskim statistikama progresa i kvaliteta življenja na pretposlednjim i poslednjim mestima.
Naše padanje i smalaksavanje nastavlja se i u 21. veku. Zbog svetske krize ne vide se bliske objektivne mogućnosti našeg napredovanja. U današnjim društveno aktivnim generacijama ne vide se organizovane subjektivne snage sposobne da preporodom našeg društva ostvare istorijski preokret u srpskoj sudbini. On i nije moguć u sadašnjoj multipartokratskoj feudalizaciji države i društva, koja je i omogućila nastajanje mastodonske parazitske i preskupe birokratije. Ozbiljne reforme Srbije mogu da započnu samo temeljnom promenom Ustava s ciljem stvaranja pravne, socijalne i jeftine države. Takav Ustav nalaže i kvalitativnu promenu današnjeg izbornog zakona.
Što se državnog integriteta tiče, Kosovo i Metohija su odavno izgubljeni. Ali, treba braniti i odbraniti prisvojeni deo srpske teritorije od Zvečana do Raške i Kopaonik do Pančićevog vrha. Ako se u tome ne uspe, sadašnji uspesi naše diplomatije mogu biti prividni u konačnom ishodu.
U Vojvodini se razbuktava birokratsko autonomaštvo u titoističkoj varijanti, koje podržava Demokratska stranka sa svojim „evropskim” partnerima. Kod vojvođanskih birokrata vidim težnju da se stvori nekakva vojvođanska država sa secesionističkim tendencijama. To je opasna i nazadnjačka ideja.
Da potvrde istorijsku zrelost i odgovornost prema precima i potomcima, da žive sa istinama o svojoj prošlosti, Srbi patriote moraju danas da postave pitanje: ko je najodgovorniji za našu društvenu unazađenost, biološku klonulost, opšte siromaštvo, primitivnost, duhovnu pustoš, masovna moralna posrnuća? Novine nemaju prostor za takvu raspravu koju treba da pokrenu glavne naučne institucije i Univerzitet.
Da li smo mi Srbi kao narod u 20. veku znali i mogli da opstajemo i napredujemo na razumniji i realniji način? Mogli smo da smo 1915. godine prihvatili Londonski pakt u kome su nam saveznici za ustupanje Bugarskoj teritorije od leve obale Vardara, garantovali prisajedinjenje Srbiji Bosne i Hercegovine, delova Slavonije i jadransku obalu sa Splitom do rta Planke. Izbegli bismo „albansku golgotu” i njene stravične žrtve. Istorija srpskog naroda imala bi drugi smer, koji izvesno, ne bi stigao do Dejtona i Haškog tribunala.
U 20. veku mi nismo uspeli svoju lepu zemlju da ulepšamo i obogatimo; mi smo se u skoro čitavom 20. veku trudili da je što sebičnije iskoristimo i što jeftinije naružimo. Potomcima ostavljamo mnogo poslova na civilizovanju Srbije koje smo bili dužni da završimo mi iz starijih generacija.
Ako su ova obespokojavajuća uopštavanja delimično tačna, glavni uzrok im vidim i u nerazumnom gubitku ljudstva u ratovima koje smo vodili; oni jesu bili odbrambeni i oslobodilački, ali su vođeni bez neophodne racionalnosti i realnih procena u ishodima. Pored nerazumnih izgibija, opšti činilac naših nacionalnih poraza bile su ideologije: jugoslovenstvo, boljševički socijalizam i četnička ideologija čija je osnova antikomunizam i monarhizam.
„Otkud sada i zašto Ćosić govori o Prvom svetskom ratu kao korenu poraza u 20. veku, opovrgava političku mudrost i nacionalnu veličinu Nikole Pašića i Aleksandra
Karađorđevića?”, upitao se jedan ozbiljan čitalac „Večernjih novosti”. Odgovaram mu: u svim mojim romanima od „Daleko je sunce” do „Vremena vlasti” pripoveda se o tragizmu ljudske sudbine na srpskoj zemlji, tragizmu uzrokovanom borbom za slobodu i geopolitičkim položajem Srbije.
Moj kritički odnos prema bezumnom ginjenju u Prvom svetskom ratu, neprihvatanju Londonskog pakta, odluci srpske vlade da se napusti nacionalna teritorija i traži spas na jadranskoj obali od saveznika, nije moja prva kritika nacionalne i ideološke koncepcije u kojoj država i sloboda nemaju cenu:
U „Vremenu smrti” nisam prvi put izrazio nesaglasnost sa nerazumnim žrtvovanjem za „velike ciljeve”, u stvari zabludne ciljeve. Već 1951. godine, u romanu „Daleko je sunce”, u kome se pripoveda o ljudskim sudbinama u partizanskom, antifašističkom ratu u kome sam učestvovao, samim sižeom romana postavio sam pitanje: ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, jer se jedna glava ubijenog nemačkog vojnika plaćala streljanjem sto Srba, mahom civila.
Osećali smo se ucenjeni samom sudbinom sveta: nemački nacizam je ratovao da trajno porobi slovenske i demokratske narode, pa smo opredeljenjem za opstanak i pobedu nad nemačkim fašizmom pristali i na borbu po svaku cenu, osobito kada su nam hrvatske i muslimanske ustaše genocidima zapretile uništenjem. „Daleko je sunce” samim naslovom kazuje moralnu dramu i skepsu pisca.
Sudbinom seljaka Gvozdena, partizanskog komandira, kome je selo spaljeno i pobijeni čeljad i narod, zbog čega diže pobunu u odredu i od štaba biva osuđen na streljanje, bio je moralni i borilački odgovor moje partizanske generacije. Tu moralnu dilemu - ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, rešavala je svaka srpska generacija u poslednja dva veka. Postavljajući ta egzistencijalna pitanja mog naraštaja, ja sam u tragičnoj sudbini seljaka Gvozdena i komesara Pavla, čitaocima i vremenu prepustio da odgovore na pitanje smisla i besmisla borbe za slobodu po svaku cenu.
O istim egzistencijalnim pitanjima razmišljao sam i u romanu „Deobe”. Prvo poglavlje „Otkriće” prikazuje nemačko miniranje crkve pune seljaka i seljanki za odmazdu posle partizanske akcije u kojoj je ubijeno nekoliko Nemaca i zapaljena dva-tri kamiona.
U trilogiji „Vreme zla” pišem o stradanjima srpskih komunista u Kominterni, o Titovom ustanku u Srbiji i žrtvama „Užičke republike”, apsolutno nerazumne, ustaničke tvorevine.
Ne mogu u ovoj prilici da prećutim srpske žrtve u austrougarskim logorima, embrionima Hitlerovih logora. U tim logorima najmanje 50.000 Srba je pomrlo od gladi i bolesti. Takvi logori u Prvom svetskom ratu postojali su samo za Srbe. Nemačka srbofobija izražena u „jugoslovenskoj krizi” ima duboku tradiciju, brutalno manifestovanu u Drugom svetskom ratu, potom u Bosanskom ratu, u ratu NATO za albansko Kosovo i američki „Bondstil”.
O nerazumnom žrtvovanju ljudi u ratovima za slobodu govorio sam i povodom Sremskog fronta na kome je bez pravih strateških razloga žrtvovano oko 25.000 srpskih mladića neobučenih za rat.
Odavno se zaboravilo da je nekoliko hiljada pretežno srpskih boraca poginulo za slovenački Trst 1945. godine.
Samo se ponekad pominju britanska i američka bombardovanja Beograda i srpskih gradova 1944. godine i hiljade pobijenih civila, da ne brojimo porušene ulice i čitave kvartove. Čime smo zaslužili takvu savezničku „pomoć”?
Pored partizanskog terora, o kome se s pravom često govori, zašto se ne govori o žrtvama četničkog terora u Srbiji za vreme nemačke okupacije, o čemu postoje i sudski dokumenti? Zašto „novi revizionisti” istorije Drugog svetskog rata ne pišu istine? Znaju li današnji ravnogorci i četnici da je pisac Dragiša Vasić, kada se februara 1943. razišao sa Dražom Mihailovićem zbog njegovog učešća u bici na Neretvi sa Italijanima i Nemcima, kao otpadnik od četničkog vođstva, sa Sinjajevine prešao u Srbiju, gde je doživeo svirepi i masovni četnički teror i „drugarstvo” sa okupatorom, pa je govorio o moralnom slomu ravnogorskog pokreta i „moralnoj pobedi šake komunista u Srbiji”?
Ustaše se hvale svojim zločinima, jer su ih počinili za „vjeru i hrvatstvo”; pravoslavni borci za „kralja i otadžbinu” ćute, jer su antikomunisti, a to smatraju alibijem za sve zločine i „pragmatičnu saradnju sa okupatorom”.
Izgradnju socijalizma u ostvarivanju Prvog privrednog petogodišnjeg plana Jugoslavije pratio je masovni teror nad seljačkim narodom u „Otkupu poljoprivrednih proizvoda”, u kome su hiljade srpskih, naročito vojvođanskih, „seljaka žitara” bile hapšene, tučene u policiji, ubijane, da daju i ono što nemaju.
U odbrani od Staljinovih napada 1948. godine, pored ugušivanja svake slobodnije i kritičke misli, ličnom Titovom odlukom izvršena je logorizacija „informbirovaca” na Golom otoku, Svetom Grguru, Bileći, Gradiškoj, u kojima su monstruoznim načinima mučene, prebijane i ubijane desetine hiljada komunista, najviše Srba i Crnogoraca.
Da ovde stanem sa nabrajanjem srpskog žrtvovanja i stradanja za slobodu, ideologije i zablude. Nabrajanjem srpskih žrtava u 20. veku koje nisu bile neophodne opstanku, slobodi i napretku, nego su izraz moralne neodgovornosti i nesposobnosti ljudi koji su upravljali državom i vodili narod, podležući tuđim idejama i interesima. Ali su mnoge srpske žrtve posledica i domaćeg nepoštovanja vrednosti i smisla ljudskog života.
S takvim uverenjem usuđujem se da kažem: ako nameravamo da opstanemo kao narod, ako nismo namerni da do kraja 21. veka Srbija nestane sa mape Evrope, onda našu nacionalnu i državnu politiku moramo da zasnujemo na istorijskom razumu.
Više nijedan Srbin ne sme da pogine ni za jedan ovovremeni ideološki cilj; ni za jedan cilj NATO; ni za jedan imperijalistički i globalistički interes velikih sila.

Izvor: Večernje novosti