OTKRIVEN DAVNO IZGUBLJENI PRIMAT U ŠUMAMA INDONEZIJE

Nebojša Đorđević    Nauka, Vesti

Sićušni i davno izgubljeni primat nađen je u šumama indonezijskog ostrva Sulawesi. Te su životinje bili najsitniji i najrjeđi živući primati koji pripadaju istom biološkom redu kao i čovjek, majmuni i lemuri. Ovaj primat teži oko 50 grama, a izgledom najviše podsjeća na bića iz filma Gremlini.

Zadnji put primijećen je 1921. godine u visokim planinama Indonezije. Također su jedini primati koji se hrane isključivo mesom, a svaki pokušaj držanja istih kao kućnih ljubimaca je propao jer se najčešće ubiju lupajući glavom od kavez. Poznati su još po tome što svoju glavu mogu okreniti za 180 stepeni.

Izvor: Fildžan info /FOX News.

ČITAJTE NA NETU

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura

Vojislav Pejović, nova nada crnogorske književnosti; Arsenijević o ‘Predatoru’; Veličković o opijanjima na Komu; Jurešić o ‘prokletoj mogućnosti izbora’.

E-novine donose intervju s mladim crnogorskim piscem Vojislavom Pejovićem koji je zbog ratnih okolnosti početkom 90-ih ostao živjeti u SAD-u. Nedavno je izašao njegov roman prvijenac, Život i smrt Milana Junaka, za kojeg se u Crnoj Gori priča da je pravo otkriće po načinu na koji opisuje ‘generaciju kojoj je, posle raspada devedesetih, ostao mučan osećaj odgovornosti što se, umesto sprečavanjem rata, bavila svojim odrastanjem’. Pejović, inače biokemijski znanstvenik po struci, opisuje trenutak u kojem je nastao taj osjećaj krivnje: “Deset sekundi pogleda na razoreni Vukovar bili su više nego dovoljni da shvatim kako sam bio žrtvom - a time, dakle, i saučesnikom - jedne monstruozne šibicarske operacije… Besmisleno je sad da tumačim i racionalizujem svoje tadašnje odluke ili odsustvo istih, ali to ne umanjuje užasno nagrizajući osjećaj da sam posrnuo kao ljudsko biće”. U njegovu romanu Milanu Junaku “razvija se sav onaj socijalni i politički kontekst, koji književni kanoni Balkana uporno ignorišu, ukoliko ga grubo ne falsifikuju”.

Upravo su Pejovićevi književne favoriti s balkanske književne scene srpski autori Vladimir Arsenijević i Nenad Veličković, čija je prisutnost na hrvatskom književnom tržištu sve zamjetnija. Arsenijevićevu zbirku priča Predator, koja je već prevedena na 20-ak jezika, objavio je i Algoritam te ga predstavio kao jednog od svojih glavnih aduta na Interliberu. U intervjuu za Blic Arsenijević kaže: “U Predatoru sam želeo da naglasim da smo svi pre svega ljudi i da na elementarnom nivou komunikacijom i razmenom iskustava otklanjamo nametnute identitete i osvajamo nove istine. Najbolje za stanovnike planete je da konačno upoznamo došljake iz svemira što bi nas ujedinilo kao ljudsku vrstu. Bogatstvo razlika daje smisao našem opstajanju na ‘globusu’”. Autor pokušava demistificirati proces globalizacije za koji mnogi misle da je proizvod sadašnjeg digitaliziranog doba. “Poznajem nekoliko ‘žalosnih sova’ koje se vajkaju i uzdišu zbog ubrzane komunikacije i dominacije televizije kao medija. Tvrdim da ljudi nikada u istoriji nisu više čitali. Stvaraju se potpuno novi jezici u razmeni sms poruka i mejlova”.

Hrvatsko izdanje doživio je i Komo, roman jednog od najčitanijih i najnagrađivanijih suvremenih srpskih pisaca Srđana Valjarevića. T-Portalova rubrika Knjige i časopisi objavila je intervju s mladim autorom, čiji je roman nastao na stipendijskom spisateljskom boravku na čuvenom talijanskom jezeru. “Bio sam tamo najmlađi i jedini pisac, a upoznao sam zanimljive i krajnje dosadne ljude. Teško da nekome ne prija lagodni život u vili, no tamo je bilo zaista mnogo onih koji sele iz vile u vilu, iz stipendije na stipendiju i navikli su na taj model života, a na kraju, svi oni žive u nekim svojim vilama”. Glavni junak pretežno autobiografskog romana, Bijeg od Srbije, također provodi dane na stipendiji, koju nemilice troši opijajući se i družeći se s lokalcima umjesto da radi na romanu. Možda svoj uspjeh Komo duguje upravo činjenici da se ne odvija u Srbiji jer, kako sam autor kaže, “nema neke velike poruke, sve je sadržano u opisu života mog lika i tome što činiti iz dana u dan te kako živjeti da bi ti bilo bolje. Ne bih mogao pisati da sam nisam proživio i preživio to o čemu pišem… Ionako, kad pustiš knjigu u svijet, ne znaš što će biti, a bilo je i dobrih i loših stvari. Pamtim samo dobre”.

E-novine donose i nastavak kolumne Valerija Jurešića o knjigama u digitalnom dobu ovog puta naslovljenu ‘Prokleta mogućnost izbora’. “Usprkos tome što se smatramo slobodnima birati, zapravo smo sretni kad netko bira za nas. To je logika ljudskog ponašanja koju najbolje dokazuje prodaja knjiga koje se nađu na top listi”. Na tržištu se već duže vrijeme pokušava naći alternativa papirnatim knjigama poput e-čitača Kindlea, Librija, Sony Readera i sličnih inačica preglednika elektroničkih knjiga, koji naizgled nude lakšu dostupnost svih vrsta sadržaja. “Kad vam sve odjednom postane dostupno, tad postane očigledno koliko ste izgubljeni u svijetu nepoznate ponude… Svatko tko se zatekao u prilici da za sebe probere nešto iz tisuću-dvje nepoznatih mp3 zapisa dobro poznaje frustrirajuću nemoć kojom sebi ždere vrijeme i pokušava ubosti baš ono što bi mu se moglo svidjeti”. Ono što nove tehnologije oduzimaju svijetu knjiga su “odlasci u knjižaru, razgovori s knjižarem, nema brzog pregleda stotina naslova na policama, zavirivanja… Drugim riječima, nema skretanja izvan vaše osnovne životne putanje, elektronika se brine za potpunu zamjenu raznolikog i nepredvidivog nečime što je programabilno i konačno. Koliko je takva zamjena komplementarna svijetu knjiga kakav poznajemo?”, pita se Jurešić.

Izvor: Booksa

LATE GOODBYE

Nebojša Đorđević    Film

MAX PAYNE - John Moore

Ogromne mogućnosti koje je filmadžijama nudila fenomenalna dvodelna igra (u maniru grafičkih novela i noar filmova) potpuno su upropašćene njenom adaptacijom u jedan od najbanalnijih filmova godine

Scenario: Beau Thorne (prema motivima istoimene video-igre Remedy Entertainmenta i 3-D Realms Entertainmenta)
Uloge: Mark Wahlberg, Mila Kunis, Beau Bridges, Chris “Ludacris” Bridges, Olga Kurylenko
Žanr: drama, akcioni, kriminalistički, noar, horor
Trajanje: 100 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Max Payne više je od još jednog holivudskog promašaja sa solidnim učinkom na blagajnama. On je rečit dokaz nesposobnosti tamošnjih filmadžija da bar na trenutak razumeju koncept modernih video-igara, među kojima je Max Payne jedna od pionirskih. Ono što im se nudilo na tanjiru vrlo loše je prevedeno na jezik velikog platna.

Kada se 2001. pojavio Max Payne, potpuno je razbio dotadašnje stereotipe o video-igrama kao jeftinoj zabavi za instant-zaborav. Priča o zavisniku od pejnkilera, paranoičnom njujorškom policajcu kojem je mafija ubila porodicu, na retko realan i retko upečatljiv način vodi igrača u surovi svet podzemlja.

Misteriozna droga, nazvana po nordijskim anđelima rata Valkirima, širi se ulicama poput epidemije i Max Payne (prezime nije slučajno odabrano) jedini je čovek koji se usuđuje da krene u rešavanje ove misterije. Njegovi motivi isprepletani su bizarnim snoviđenjima, ne baš uobičajenim moralnim principima i prostom žeđi za osvetom.

Sve to njegovom liku daje posebnu oštricu, koja se najbolje manifestuje kroz monologe koji vode igrača kroz priču, a poseban efekat ima povezivanje poglavlja/ nivoa kroz strip-table u maniru grafičkih novela Sin City ili 100 Bullets. Drugi deo The Fall Of Max Payne je posebno intrigantan - u njemu su kreatori i scenaristi otišli još dalje stvorivši jednu od najbizarnijih i najemotivnijih priča od kada je sveta video-igara.

Maltene ništa od toga nije preneseno u film. Maxova potraga za ljudima koji su mu ubili porodicu zbrkani je neo-noar pastiš garniran ponekad zaista impresivnim vizuelnim efektima, ali oni su ujedno i jedina svetla tačka filma. Radnja je iskasapljena nelogičnostima i nemotivisanim akcijama i svedena na grube crte. Film često deluje zbunjujuće i banalno i, kako vreme odmiče, lagano se pretvara u papazjaniju raznoraznih stilova i poetika koje se na kraju slivaju u ispodprosečan krimić s predvidljivim krajem.

Stiče se utisak da je režiser John Moore, u želji da podražava vizuelni koncept video-igre (istovremeno koketirajući sa stilovima režisera poput Alexa Proyasa i Kristophera Nolana), izgubio ambiciju da napravi nešto više od obične krimi-priče, a najveća žrtva svega toga bila je inače odlična fabula koju imaju oba dela video-igre.

Mark Wahlberg uopšte nije bio loš izbor za ulogu Maxa Paynea (mada se mnogi slažu da je za nju idealan bio Michael Madsen), no i njegovo upinjanje da iz loše napisanog scenarija izvuče nešto više ostalo je neuspešno. Zbog toga je, nažalost, Wahlberg i najveća žrtva ovog filma, naročito ako imamo u vidu koliko mu leže uloge čvrstih momaka. O Mili Kunis, koja je pokušala da odigra harizmatičnu Monu Sax - nećemo. Ostatak glumačke ekipe obavio je posao rutinski, koliko su im to nevešti scenaristi dozvolili.

“Max Payne je režirao čovek kojem mnogo bolje leži vizuelizacija nego dramaturgija.” U tome upravo leži najveći problem ovog filma. Dobar krimić čvrsto oslonjen na pravila žanra, začinjen elementima misterije, horora i noara, pretvoren je u neubedljiv kompromis sa PG-13 rejtingom, haotičnu zbrku od filma koja, sem dobrog vizuelnog koncepta i Wahlbergovih pokušaja da se uzdigne iznad loše napisane uloge, ne nudi gledaocima skoro ništa više.

Izvor: Popboks Dejan Stojiljković

RAZLIKE SE PRIVLAČE

Nebojša Đorđević    Nauka, Vesti

Početak veze u laboratoriji: Analiza DNA

Provodadžiluk uz pomoć moderne nauke obavljaće se klikom miša. Bar tako tvrdi jedna firma u Švajcarskoj koja je razvila sistem za pronalaženju idealnog partnera.

Švajcarska firma želi da posreduje u upoznavanju parova na osnovu njihovih genetskih predispozicija. Dobar seks i vernost u ljubavi po tom receptu trebalo bi da budu garantovani. Naučnici, međutim, samo uslovno prihvataju tu tezu.

Upoznavanje ne počinje romantično. Sedite kod kuće i štapićem uzimate bris iz usta za vaš DNA. Uzorak stavljate u epruvetu, a zatim u koverat sa adresom laboratorije u Švajcarskoj. Nekoliko dana kasnije u sandučetu ćete naći pismo u kojem se nalaze rezultati analize: jedan desetocifreni broj - vaš ID. Sa tim podacima ulazite u world wide web stranicu i počinjete da tražite stvorenje koje je sa vama genetski kompatibilno.

Ljubav se ne dogadja slučajno

Osoba sa kojom ćete imati uzbudljiv seks, zdravu decu i koja će vam biti veran partner biće pronađena poređenjem DNA - bar tako ljubav u budućnosti vidi švajcarska firma Gene Partner iz Ciriha. Od juna 2008. ova firma nudi pomoć ljudima koji traže partnera pod motom: „Ljubav se ne dogadja slučajno.” Na web stranici firme Gene Partner piše da oni ocenjuju genetsku kompatibilnost između dve osobe i na toj osnovi procenjuju mogućnost trajnog i harmoničnog odnosa u braku.

Oni koji su prešli 30-tu, a žele da imaju decu ne bi smeli da gube vreme, smatra Tamara Braun, stručnjak za molekularnu biologiju, direktorka firme Gene Partner : „Od početka treba znati da li je partner biološki kompatibilan i da li se trud uopšte isplati.”

Kako do partnera iz snova

Maloj švajcarskoj firmi uzor je bostonski Scientificmatch. Com, firma o kojoj detaljno izveštava Vašington Post. Sve navodi na to da će se ubuduće zahvaljujući saznanjima moderne nauke potraga za partnerom obavljati klikom kompjuterskog „miša”.

Ubuduće - više nauke, manje romantike?

Po vidjenju Gene-Partner visoka tehnologija sve dublje zadire u svakodnevni život. Do harmoničnog partnerstva uz pomoć DNA analize dolazi se na sledeći način: prilikom uzimanja brisa na štapiću ostane veliki broj ćelija koje sadrže bezbrojne informacije. Za laboratoriju je pre svega interesantna, struktura takozvanog glavnog histokompatibilnog kompleksa (MHC). Iza komplikovanog naziva skriva se red gena koji proizvode određene površinske proteine na ćelijama. Ovi takozvani HLA -antigeni imaju veoma važnu ulogu u imunom sistemu organizma, a možda i u izboru partnera.

U zavisnosti od DNA

Shodno rezultatima DNA analize, firme koje posreduju u sklapanju poznanstava donosiće odluku i članovima preporučiti različite (MHC) tipove koji mogu odgovarati jedni drugima. Slični (MHC) tipovi se ne preporučuju. Nije slučajnost da se uz pomoć DNA analize pronadje „partner iz snova”.

Neodređena konstrukcija oslanja se na naučno potkrepljeno saznanje da MHC geni utiču na miris čoveka i njegovo vrednovanje mirisa druge osobe. Klaus Vedekind sa Univerziteta u Lozani detaljnije se bavio ovom materijom. Muškarci su tri dana nosili istu majicu, nisu se tuširali niti koristili dezodorans ili parfem. Žene su na osnovu mirisa majice ocenjivale da li im je miris atraktivan ili odbojan. Od svih učesnika eksperimenta Vedekind je uzeo DNA. Analizirao je MHC gene i na kraju izvršio poređenja sa naslednim faktorima onih koji su nosili majice. Rezultat je bio iznenađujući. Miris nekog muškarca ženama učesnicama eksperimenta bio je mnogo atraktivniji ukoliko su se njihovi uzajamni MHC geni više razlikovali.

MHC i potomstvo

Vedekind je rezultate istraživanja sažeo u rečenici: „Drugačiji MHC tipovi mirišu privlačnije”. Osim toga sadržaj MHC gena određenog para očigledno utiče i na mogućnost začeča. Istraživanje na jednom ostrvu u okviru male zajednice pokazalo je da je dvema osobama sa sličnim MHC-genima potrebno mnogo više vremena da bi začeli dete i da u takvim slučajevima žene imaju daleko veći broj pobačaja. Neki naučnici osim toga polaze od stanovišta da deca sa većom raznolikošću MHC imaju bolji imuni sistem.

Sa takvim zaključkom bio bih obazriviji, kaže Klaus Vedekind, ali na pitanje zašto neko voli nečiji miris a drugi mu je odbojan, istraživač odgovara: „ Mi uopšte ne znamo koliko dvoje ljudi moraju biti različiti da bi se uzajamno smatrali atraktivnim i da bi dobro funkcionisali.”

Firma Gene Partner je za sada očigledno nekoliko koraka ispred naučnika. U firmi tvrde da znaju ko kome biološki najbolje odgovara, a ko ne.

„Naša laboratorija traga za različitostima u HLA antigenu i za komponentom koja ostaje naša tajna”, kaže direktorka Tamara Braun. Klijent dobije rezultat klikom „miša”. Dve crvene tačke znače loše kombinacije, a dve zelene tačke daju kombinaciju sa dobrom osnovom za jaku dugotrajnu vezu.

Za svoje analize firma Gene Partner naplaćuje 199 dolara.

Izvor: Dojče vele V. Čolić