MICKEY MOUSE SLAVI 80. ROĐENDAN

Mirjana Stanojevi?    Film, Vesti

Mickey Mouse rođen je u nevolji, u trenutku nadahnuća Walta Disneyja koji je upravo bio izgubio spor oko prava na njegov prethodni lik iz crtanih filmova, Oswalda - sretnog zeca.

Tražeći zamjenu za zeca Oswalda, Disney je razmišljao o konju, psu, mački, žabi i kravi, no njegova se misao stalno vraćala mišu kojeg je držao za ljubimca kao dijete na obiteljskoj farmi.

Disneyjeva lucidnost bila je u tome što je stvorio antropomorfno stvorenje fakinskog, ali i naivnog šarma Charlieja Chaplina. Disney je bio i dovoljno pametan da posluša svoju suprugu kojoj se nije svidio prijedlog da lik nazove Miš Mortimer.

- Osjećali smo da publika, posebice djeca, vole životinje koje su slatke i male. Mislim da smo za zamisao dužni Cahrlieju Chaplinu - rekao je jednom prilikom Disney.

- Željeli smo nešto privlačno i mislili smo da bi sićušni miš imao nešto od Chaplinove melankoličnosti, malog dečka koji sve čini najbolje što može. Kada se ljudi smiju Mickeyju Mouseu, to je zato što je tako ljudski i to je tajna njegove popularnosti objasnio je Disney.

Mickey je postao hit već od svojega prvog filma “Parobrod Willie” koji je premijerno prikazan 18. studenoga 1928. godine i bio prvi crtani film s integriranim zvučnim zapisom.

Mickey je u svom životu mijenjao karakter, ali i izgled što je po tvrdnjama biologa i stručnjaka za evoluciju Stephena Jaya Goulda bio ključni čimbenik u učvršćivanju njegova posebnog mjesta u srcima ljudi. Gould je pratio kako su se tijekom prvih godina proporcije njegove glave mijenjale, njegovi udovi postali kraći i tanji, a oči veće. Učinak je bio da se stvorio lik koji je prikrivena varijanta ljudske bebe - slike koje ljudi iz evolucijskih razloga vole više od svega.

Trajni Mickeyjev zvjezdani status iznenađuje i utoliko što je njegova posljednja filmska uloga bila 1952. godine. On je međutim opstao zahvaljujući kablovskim programima tvrtke Disney i tome što je njegov lik simbol te korporacije.

Unatoč poznim godinama Mickey ne planira ići u mirovinu.
- On je danas podjednako važan kao što je bio prvog dana - rekao je glasnogovornik korporacije Disney.

Izvor: Večernji hr (Hina)

SLOBODA ZA IVANA

Nebojša Đorđević    Film

Jedna od vesti na sinoćnom Drugom dnevniku Javnog servisa, posle iscrpnog izveštavanja o najnovijim događajima u rijalitiju koji se snima u vrhu SPC, bila je krivična prijava podneta protiv Ivana Jelića iz Beograda, jer je putem foruma RapidSerbia sa drugima podelio kopiju filma Gorana Markovića Turneja, koji u poslednjih nekoliko nedelja niže uspehe po svetu

Krivični zakon Srbije još od 2005. godine prilično precizno definiše krivična dela protiv intelektualne svojine, propisujući kaznu do tri godine zatvora za svakoga ko „neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu podataka”.

Takođe, „kazniće se i ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet neovlašćeno drži umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka” i „ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina”.

Dakle, stvari su prilično čiste. Imamo pred sobom tipičan primer kršenja autorskih prava nad intelektualnom svojinom puštanjem u promet kopije filma bez „odobrenja nosilaca autorskih prava, scenariste i reditelja Gorana Markovića i producenta Svetozara Cvetkovića”. RTS je u svom prilogu o ovom slučaju dojavio i da je, nakon postavljanja kopije filma na internet, poseta bioskopskim projekcijama opala za 60%.

Na sve to, Svetozar Cvetković je u izjavi za RTS dosta ogorčeno konstatovao da je ovim zavučena ruka u džep državi i građanima, jer je film sufinansiran iz fondova Ministarstva za kulturu, koje sada neće dobiti onoliko novca koliko je trebalo da dobije od prodaje bioskopskih ulaznica u zemlji i svetu, pa je time postupak Ivana Jelića praktično ugrozio i ekonomiju zemlje i buduće kulturne podvige domaćih filmskih pregalaca.

Da se na trenutak uozbiljimo. Pitanja intelektualne svojine i autorskih prava su vrlo ozbiljna, i sve su ozbiljnija kako se povećava propusna moć kanala kojima informacije putuju. Ne treba da budete informatički inženjer zaposlen u Microsoftu pa da razumete kako je piraterija mnogo lakša i udobnija danas, kada umesto da po ulici tražite prodavca s narezanom kopijom filma, možete uz nekoliko klikova mišem doći do tog istog filma i, u zavisnosti od brzine internet konekcije, imati ga na svom računaru za sat vremena.

Naravno, informatički inženjeri zaposleni u Microsoftu su za svaki slučaj još pre nekoliko godina napisali obiman rad na temu distribucije informacija i ilegalnih kanala koji u stopu prate tehnološku evoluciju. Darknet paper, kako se od milošte ovaj rad zove, prilično razložno pokazuje da nijedan postojeći pravni akt (čak ni zloglasni DMCA), niti sistem zaštite podataka od kopiranja nema teoretsku šansu da zaista odoli pirateriji. Avaj, Microsoftovi blistavi umovi zato kao alternativu nude prelazak na nove tehnologije koje bi rigorozno kontrolisali proizvođači.

Američko zakonodavstvo se zasada zadovoljava postojećim zakonima, prema kojima je domaći krivični zakon umiljato jagnje, i sve skupljim kriptografskim tehnologijama. I ni jedno ni drugo nije uspelo da umanji pirateriju. Istovremeno, predstavnici industrije (filmske, muzičke, softverske) na sva zvona udaraju objave svoje skore propasti jer im posao trpi zbog miliona neovlašćenih potrošača koji za njihove proizvode ne plaćaju ni dinara.

Naravno, u praksi, industrija zarađuje sve više i više novca. Zarada koju američka filmska industrija ostvaruje samo u bioskopima je u porastu u poslednjih 15 godina, s blagim padovima 2003. i 2005, ali i s rekordnom zaradom u bioskopima u prošloj godini. Kada se ovome pribroji zarada od sekundarne eksploatacije filmova (DVD, TV, iznajmljivanje, streaming), te od prodaje pripadajućeg merčandajza, dobija se slika upravo suprotna onome što bismo na prvi pogled mogli da pomislimo. Uprkos sve raširenijoj pirateriji, američka filmska industrija je u apsolutnoj i agresivnoj ekspanziji. Isto važi za industrije softvera i muzike.

Niste sasvim ubeđeni? Evo jednog anegdotskog primera: znate li koja je prosečna brzina internet konekcije u Japanu? Šezdeset jedan megabit po sekundi!!! A njihova filmska industrija je u poslednjih deset godina takoreći eksplodirala. Znate li koja je četvrta zemlja u svetu po, da prostite, penetraciji broadband infrastrukture međ’ građanstvo (posle Danske, Holandije i Švajcarske)? Južna Koreja, čija je filmska industrija, da, da, takođe, u poslednjih deset godina u zastrašujućoj ekspanziji. Mislite da Japanci i Korejci ne piratiraju svoje filmove? Pogrešno mislite.

Uticaj piraterije na stanje industrije još niko nije ozbiljno izmerio. Krici američkih studija o tome kako im torenti zavlače ruku u džep i kako kineski narezivači DVD-ja finansiraju terorizam zasnovani su na rekla-kazala informacijama, i namenjeni su pre svega širenju moralne panike koja opravdava proguravanje rigoroznih zakonskih rešenja i skupih a neefikasnih tehnologija zaštite.

Kao što smo iz gornjih primera videli, industrija zapravo pravi sve više novca.

S druge strane, zagovornici piraterije umeju da ustvrde kako široka dostupnost digitalnih kulturnih artefakata zapravo direktno doprinosi popularizaciji ove materije i da je to razlog za povećani obrt industrije. Istina je sigurno negde na sredini. Ali niko je ne zna jer ozbiljna istraživanja o korelaciji između porasta piraterije i trendova u industriji ne postoje.

Sigurno je da se industrija protiv piraterije uspešno bori tako što prilagođava svoj biznis-model savremenoj tehnologiji, za šta svakako treba da zahvali piratima koji na ove tehnologije ukazuju. Istina je da je prodaja CD-ova u poslednjem prebrojavanju 2007. godine konačno bila manja nego prethodnih godina (do tada je stalno rasla), ali je istovremeno online prodaja muzike u stalnoj ekspanziji. Samo je iTunes za pet godina prodao preko četiri milijarde pesama (po 99 centi komad, moliću lepo), što je, ako kažemo da album u proseku ima 15 pesama, ekvivalentno cifri od preko 260 miliona CD-ova.

Pokažite mi jednog distributera fizičkih nosača zvuka koji bi za pet godina mogao da proda ovu količinu diskova i poješću sopstvene brkove. Takođe, onda izračunajte uštedu na materijalu, transportu, magacinskom prostoru, ljudima, i shvatite zašto je Steven Jobs sasvim zadovoljan svojom pozicijom u kosmosu. Samo na Božić prošle godine iTunes je prodao 20 miliona pesama. Za jedan dan. A njihov servis prodaje filmova tek počinje.

Šta Srbija misli o ovome? Zasada misli da je prisustvo prodavaca narezanih filmova na ulicama OK, sem kad neko odozgo ne podvikne pa se organizuju kampanjske akcije u kojima se diskovi zaplene, ono što valja podele među sobom inspektori, a ostalo se uništi pred TV kamerama. Niko ne ide u zatvor, niko se ne žali da su mu ljudska prava ugrožena, status quo odgovara svima.

Jer, na kraju krajeva, domaća filmska industrija skoro da ne zaslužuje da nosi to ime. Ne bismo ovde raspredali naširoko o puno puta opisivanoj filmskoj mafiji, ali neke stvari valja ponoviti jer je prilika pogodna.

S jedne strane, Srbija je uništila sopstvenu bioskopsku mrežu. Beograd danas ima dvostruko manje bioskopa nego pre 20 godina. Niš i Novi Sad, kao drugi i treći grad po veličini u Srbiji, imaju zajedno manje bioskopskih sala nego dva cineplexa koje ima Beograd. Beogradske bioskopske sale rasprodate su na čudnim tenderima čudnim ljudima i firmama koji će ih možda jednom koristiti u čudne svrhe. Da li je piraterija kriva? Da li je problem što narod neće da ide u bioskop jer ima da kupi jeftine DVD-jeve na ulici, milion kanala na kablovskoj i repidšer/torente da zadovolji glad za piratskim avanturama?

Možda. A možda i nije. Sve to imaju i druge zemlje, pa im ipak bioskopi ne izgledaju kao štale. A oni bioskopi u Beogradu koji ne izgledaju kao štale imaju dobru posetu (Tuckwood, vele, tokom vikenda proda oko 3.000 karata, što je obrt od oko 600.000 dinara samo od karata).

Dalje, da li je piraterija kriva što domaća filmska industrija funkcioniše gotovo sasvim izvan tržišne ekonomije? Da li je piraterija kriva za to što je domaći film fizički nemoguće snimiti bez dotacija države? Da li je piraterija kriva za odsustvo transparentnosti i proverljivih kriterijuma za dodeljivanje dotacija na konkursima gde, vele, u komisijama sede uvek isti ljudi koji daju pare uvek istim ljudima?

Hej, ne gledajte u mene, ovo su sve samo tračevi i spekulacije koje sam čuo gde i vi - na internetu - ali zaista ne želim da gledam Svetozara Cvetkovića na Drugom dnevniku RTS-a kako nariče nad sudbinom srpske ekonomije i kulture zato što je jedan klinac postavio film na Rapidshare (i bio dovoljno blesav da ne sakrije svoj identitet).

Jer, pored toga što je duboko problematična ideja da je stanje u srpskoj ekonomiji i kulturi posledica piraterije, ovo je i patetična, ali, još važnije, i bezobrazna zamena teza. Jer, ako je Turneja, kao i bilo koji drugi bioskopski film sniman u Srbiji, delom finansiran novcem Ministarstva za kulturu, to prilično jasno znači da smo ga delom finansirali svi mi, iz sopstvenih prihoda na koje nam je naplaćen porez.

Ako je tako, onda smo, delom, svi mi vlasnici ovog filma, zar ne? A ako je tako, otkuda onda Svetozaru Cvetkoviću i Goranu Markoviću sloboda da se nazovu nosiocima autorskih prava?

Sledeći put kad budu pravili film od mog novca, molio bih da me potpišu kao koproducenta. I da mi proslede procenat od pomenute zarade. Dok se to ne dogodi, smatraću da je sasvim okej kompenzacija da film besplatno podelim sa istomišljenicima putem interneta.

Izvor: Popboks Uroš Smiljanić

MEĐUSOBNI UTICAJI

Nebojša Đorđević    Film

LJUBAV U BARSELONI - Woody Allen (CINEMANIA 08)

Woody Allen je prestao da priča i počeo da vodi ljubav. Žene se menjaju, muškarac je isti. On, Javier Bardem je, kao u pesmi, „too good to be true”…

Naslov originala: Vicky, Cristina, Barcelona
Scenario: Woody Allen
Uloge: Rebeca Hall, Scarlet Johanson, Javier Bardem, Penelope Cruiz

Žanr: romantična komedija
Proizvodnja: SAD, 2008.
Trajanje: 96 min.

Najnoviji Allenov film mogao bi i imati za podnaslov Uticaj Španije i Španaca na Amerikanke. Ili Uticaj Amerikanki na život strasnog ali nemogućeg španskog bračnog para. Pod jedan - strast je važna da bismo bili srećniji i mudriji; pod dva - neko treći, u funkciji plavog šlema (Scarlet Johanson), neophodan je da bi veza između sličnih (Penelope i Javier) bila moguća.

Viki i Kristina stižu u Barselonu na odmor. Viki je racionalna i pred brakom je. Kristina je iracionalna i strasna, talentovana, ali nedovoljno realizovana. Najbolje su drugarice. Upoznaju španskog slikara. Obje spavaju s njim. Prvo Viki, pa Kristina. Kristina spava i s njim i s Njom. Ona je bivša slikareva žena.

Reditelj ovog filma snimio je Sve što ste htjeli da znate o seksu, a niste se usudili da pitate. Teza i ideja bile su istaknute u naslovu. Ovdje je teza filma izgovorena na samom početku. Slikar prilazi Amerikankama i kaže: „Ja bih želio da vodim ljubav sa vas obje”. Iako se Viki (ili racio) koprca, Kristina (ili iracionalno) odmah je spremna. A sve troje, pardon četvoro, po Frojdu su jedna ličnost. Id, super-ego i ego ostaće u saglasju.

Kao u idealnoj psihološkoj strukturi autora filma. Id je Kristina, ego je Viki, a super-ego su, na smjenu, slikar sa suprugom. Ispostaviće se da u idu ima malo više ega, pa se Kristina neće strasno zaljubiti. A da u egu ima puno ida. Noć sa slikarem ostavlja veliki trag na racionalnoj strukturi Viki. A super-ego, koji objedinjuje i id i ego, nastaviće da se koprca. Super-ego je bračni par. Oni ne mogu zajedno. Nedostaje im ravnoteža sa dva pomenuta aspekta koja na kraju otputuju u Ameriku.

Film je ispričan uz pomoć voice-overa koji baš i nije vrlina, ali potpomaže bajkovitu strukturu. A bajka počinje slikarem koji junakinjama otkriva Španiju. Stari holivudski recept. Ako je bekgraund raskošan, ono što se dešava ispred pitko je, ma kako komplikovano bilo. A ovdje je riječ o ljubavi, strasti, krizi, seksu, iskrenosti, istini.

Da je film francuski, zvao bi se Pet moralnih priča. Po žanru bi bio ekstremno autorski. A za gledanje težak. Da je balkanski, u njemu bi neko nekog ubio… Jer su moralni prekršaji sveobuhvatni, a razlika između želja i djelovanja mora da se kazni. A pošto je ovo Woodyjev film koji se odigrava u Španiji, svi su na kraju srećni.

Sati psihoanalize i snimljenih filmova znače da je autor prihvatio samog sebe. Zato je junacima dodao voice-over da se mi ne bismo dvoumili oko prihvatanja. Jer, ljubav jeste komplikovana, ali je i lijepa.

Voice-over, jeste u maniru Wodyja Allena, ali je i mana, ako smo baš sitničavi. No, Penelope Cruiz apsolutna je vrlina filma. Ona je polovina super-ega ili autora samog, erotična je, neurotična. Ona psuje, puši, viče, kreira, pametuje, zavodi, razvodi, vadi pištolj, kontrolfrikuje… Penelope reče da nije znala da glumi u komediji. Ali je Woody znao šta režira. Komprimovao je sve što ga (nas) frustrira i raduje, ne kroz sebe nego kroz četiri savršena filmska junaka.

I dalje je duhovit i tačan u dijalozima, a strastan i potresan u scenama seksa i onim povezanim sa seksom. Samo vođenje ljubavi istinsko je zadovoljstvo, sve ostalo je diskutabilno ali oplemenjuje. Nema osjećaja krivice. Idealno!!!

Izvor: Popboks Marija Perović

PRIČE O MISTERIOZNOJ BRAĆI GRIM

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

LUIS SEPUALVEDA I MARIO DELGADO APARAIN

IK “Paideia” iz Beograda predstavila je nedavno knjigu Najgore priče o braći Grim, čiji su autori čileanski pisac Luis Sepulveda i Mario Delgado Aparain iz Urugvaja. Delo je zamišljeno kao prepiska dvojice tobožnjih naučnika, profesora Sehismunda Ramira fon Klača i Orsona K. Kasteljanosa, opsednutih tajnom bitisanja misteriozne braće Kaina i Avelja Grima, rekla je na promociji knjige Milena Đorđijević, a beleži Beta. Prema njenim rečima, pričom o blizancima Grim - putujućim muzičarima, cirkusantima, štrojačima sitnije stoke, izumiteljima muzičkih instrumenata i samozvanim umetnicima - autori su, zapravo, stvorili parodiju na svim nivoima - verbalnom, stilskom i tematskom.

U celini to je parodija na humanističke nauke, na profesore koji se oduševljavaju svim i svačim a ne shvataju ništa o svetu koji ih okružuje, koji se razmeću pogrešnim saznanjima i apsurdnim objašnjenjima, rekla je Milena Đorđijević. Preko imaginarne prepiske dvojice istraživača koji su pokušali da uđu u trag misterioznoj braći Grim dočarana je Južna Amerika, ali se brojnim aluzijama karikiraju i politika i istorija tog kontinenta. Aluzijom na Žila Verna, Čarltona Hestona i Džeka Lemona, ali i Džordža Buša i Margaret Tačer, pisci šire područje karikiranja na čitav kulturni i javni život planete tokom 20. veka.

Zbirku od 16 pisama prati i izlaganje priređivača Hosea Saraheva, tobožnjeg savremenog velikana epistolarne biografije koji je “napisao” uvod, epilog i beleške u vidu rečnika. Amerika je u tim beleškama definisana kao “kontinent koji je postao žrtvom prvog zapamćenog talasa masovne ilegalne imigracije”, a Čile je “najduža i najuža zemlja na svetu”, čiji stanovnici “hodaju jedan po jedan, i to postrance, kao stari Egipćani”. Delo je sa španskog prevela Jelena Petrović.

Izvor: Građanski list

UMRO MITCH MITCHEL, HENDRIKSOV BUBNJAR

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

SAN FRANCISCO - Bubnjar Mitch Mitchell, koji je šezdesetih godina zajedno sa slavnim gitaristom Jimijem Hendrixom osnovao skupinu Jimi Hendrix Experience, umro je u srijedu u dobi od 61 godine, objavili su u američki lokalni mediji.

Posljednji preživjeli član trija pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Portlandu u američkoj saveznoj državi Oregon, javio je Seattle Post-Intelligencer.

Mitchell je umro prirodnom smrću, potvrdio je lokalni mrtvozornik.
Bubnjar je prije samo tjedan dana nastupio u Portlandu u sklopu turneje posvećene uspomeni na Hendrixa.

Mitchell, rođen u Velikoj Britaniji, počeo je svirati s Hendrixom u Londonu sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća. Njih su dvojica zajedno s basistom Noelom Reddingom 1966. osnovali skupinu Jimi Hendrix Experience, te sljedeće godine objavili slavni album Are You Experienced?

Skupina je nastupala do Hendrixove smrti 1970. godine i objavila hitove poput Foxy Lady, Purple Haze i All Along the Watchtower. Redding je umro 2003.

Mitchell je tijekom karijere nastupao i s drugim slavnim glazbenicima, među kojima i s Johnom Lennonom, Ericom Claptonom i Keithom Richardsom.

Izvor: Jutarnji hr (Hina) Foto Reuters