KAD JE EGDAR PO BIO MALI

Nebojša Đorđević    Knjige

DEČAK IZ AMERIKE - Andrew Taylor

Nepoznanice, nejasnoće i protivrečnosti u biografiji E.A. Poa oduvek su golicale maštu. Poovi poštovaoci ali i svi ljubitelji kriminalističkih romana mogu biti srećni što je jedan od mnogih koji su se zainteresovali za magline njegovog života bio engleski pisac Endru Tejlor

Tejlor, veliki ljubitelj Poovih priča, bio je nadahnut pre svega jednom od njegovih najzanimljivijih pripovetki - Vilijam Vilson. Govoreći o dečaku koji detinjstvo provodi u privatnoj školi Menor haus u Engleskoj, u njoj Po iznosi veliki broj autobiografskih detalja. Upravo nagađajući odgovore na pitanja o mladosti budućeg pisca, Tejlor je sačinio srž svog uzbudljivog i na momente jezivog trilera.

Dečak Edgar Alan Po u knjizi se pojavljuje tek mestimično (što će možda razočarati poklonike), ali njegova pojava ima značajnog uticaja na događaje. Važniju ulogu, zapravo, ima Edgarov otac Dejvid Po. Kao ne preterano uspešan glumac Dejvid Po je napustio porodicu kad je Edgar bio beba, da bi mu se potom izgubio svaki trag. Endru Tejlor u Dečaku iz Amerike spekuliše šta se posle odlaska od žene i dece s njim moglo događati.

Glavni junak romana, dakle, nije Edgar ali ni Dejvid Po, već Tomas Šild, učitelj koji u školi Menor haus, pored ostalog, predaje dečaku iz Amerike. On dolazi u dodir sa spletkama bogatih porodica Karsvol i Frant, i dozvoljava da bude bespovratno uvučen u njih, ugrozivši tako svoj posao, ugled a najzad i život.

Tejlor u pogovoru ističe da je u roman uložio veliki trud i dosta vremena. Od početne ideje do realizacije proteklo je osam godina. Najteži deo posla nije bilo detaljno istraživanje podataka o životu Edgara Alana Poa, već upoznavanje s običajima, jezikom i načinom razmišljanja ljudi iz prve polovine 19. veka. Budući da je roman pisan u prvom licu, Tejlor je iščitavao hrpu pisama, dnevnika, memoara i drugih tekstova iz tog doba i danima proučavao Oksfordski rečnik ne bi li uspeo da uhvati atmosferu vremena. Trud se isplatio i pred nama je delo koje će nas uspešno prebaciti u prošlost.

Pored autentične atmosfere i očigledne činjenice da je pisac dobro upoznat s istorijom, čitaoca osvaja i pripovedački talenat. Tejlor uspešno vodi radnju, dozirajući informacije pravim tempom. Središnji deo knjige najteži je za praćenje jer se u njemu uvodi najveći broj likova, a na značajnije događaje se i dalje čeka. Tomas Šild još ne počinje da nazire deliće istine već samo gomila pitanja, o čemu svedoči i rečenica kojom se završava jedno od poglavlja: „Zaista, tih dana stalno sam se nešto pitao”.

Kada nas uvede u drugi deo romana, pisac više ni na trenutak ne pušta našu pažnju. Stvari počinju da se odvijaju vrtoglavom brzinom i u svakom novom poglavlju Šild dobija novu dozu informacija, taman dovoljnu da i kod čitaoca pojača žeđ za rešavanjem misterije i ne dozvoli mu da ispusti knjigu iz ruku.

Najzad, epilog nije pisan iz ugla Tomasa Šilda, već potiče iz pera jednog od epizodnih junaka, i predstavlja njegovu reakciju na Šildov rukopis, koji je pronašao četrdeset godina po okončanju događaja. Između ostalog, on razmatra mogućnost da je saznanje o događajima koje je Šild opisao odvelo velikog umetnika Edgara Alana Poa u preranu smrt. Tako, ovaj više nego uspešan triler možemo da posmatramo i kao novu teoriju koja maštom nastoji da popuni pukotine u podacima o mladosti i smrti američkog književnika.

Izvor: Popboks Filip Rogović

VEŠTICA SAM TIM SE DIČIM

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

VEŠTICE - Tersilla Gatto Chanu

Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije

Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge” su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene - veštice.

U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu - za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju… Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve.

Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike” za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata.

Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu.

Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena - na italijanskom „il gatto” znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž.

Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje…), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica.

Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta”. Sve te žene - ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane - čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice…

Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić.

Izvor: Popboks Đorđe Bajić

STOŽER NAŠE KULTURE

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura


JUBILARNO 100. kolo Srpske književne zadruge predstavljeno je u utorak u Svečanoj sali Matice srpske u Novom Sadu. Čitaocima su ponuđena dela Davida Albaharija, Matije Bećkovića, Dušana Kovačevića, Radoša Ljušića, Darka Tanaskovića, Mome Kapora…

- U jubilarnom kolu objavljujemo osamnaest knjiga, tri puta više nego što je uobičajeno za najugledniju srpsku biblioteku u plavim koricama - rekao je Marko Nedić, glavni urednik Srpske književne zadruge. - Cilj, koji smo uspeli da ostvarimo, bio je da vratimo naše najznačajnije autore u Zadrugu i tako čitaocima predočimo samo reprezentativna dela srpske nauke i umetnosti.

Stoto kolo posvećeno je savremenim srpskim autorima, književnicima i naučnicima, a kako ističe Nedić, žanrovski je raznoliko, jer su se u ediciji našli romani, knjige priča, zbirke pesama, memoari, naučne studije.

- U jubilarnom kolu objavljena su dela savremenih autora, koji danas na najbolji način mogu da predstave našu kulturu i nauku - istakao je Slobodan Rakitić, predsednik Srpske književne zadruge. - Na drugoj strani nije ni zapostavljena tradicija, čime je očuvan duh i ideja Zadruge da u njenim izdanjima budu zastupljena oba principa.

Kao glavni zadatak Srpske književne zadruge Rakitić je naveo predstavljanje najvažnijih dela srpske kulture, kao što je i slučaj u Stotom kolu, ali i značajnih dela svetske književnosti.

- Izdavačka delatnost Zadruge se proteže već kroz tri veka i tokom tih 116 godina smo putokaz ka vrednostima i bogatstvu naše kulture - naglasio je Rakitić.

Od 18 autora čije su knjige objavljene u Novom Sadu svoja dela je predstavila gotovo polovina književnika i naučnika. Albahari je pre čitanja jedne od priča iz zbirke „Svake noći u drugom gradu” rekao da je kratka priča njegova osnovna forma i da romane piše jer nema šta da radi tokom dugih zima u Kanadi. Miro Vuksanović je govorio o „Semolj zemlji”, trećem i završnom delu njegove trilogije, Dragan Lakićević je čitao priču iz zbirke „Ludački Rukopis”, Darko Tanasković deo iz istorijske studije „Islam - dogma i život”

Do sada je odštampano ukupno 15 knjiga, a do kraja godine će biti objavljena još tri naslova.

OČI KNJIŽEVNOSTI
OD 1892. je u okviru najstarije i najuglednije edicije srpske književnosti i izdavaštva objavljeno 670 knjiga u 100 kola, a Branko V. Radičević je to kolo nazvao „plavim očima Srpske književne zadruge”.

Izvor: Večernje novosti

POGORELIĆ TRIJUMFIRAO U PREPUNOM KONZERTHAUSU

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

U Beču je završena turneja na kojoj je Pogorelić svirajući proslavio i svoj pedeseti rođendan

BEČ - Na kraju turneje po Italiji, Francuskoj i Njemačkoj, u sklopu koje je prošli ponedjeljak u Monte Carlu proslavio i svoj 50. rođendan, Ivo Pogorelić u petak je nastupio u rasprodanom bečkom Konzertahausu.

Bez reklama diskografske industrije i menadžersko-medijske industrije koja stalno izbacuje nove zvijezde, Pogorelić je bez svake sumnje i dalje kultna figura svjetskog pijanizma.

Kentaur od čovjeka i klavira

Takav status na tako konkurentnoj i ozbiljnoj sceni sada već skoro čitava tri desetljeća ne može se održati nikakvom izvanglazbenom ekstravagancijom ili ekscentričnim interpretacijama, već samo strašno rigoroznim i neprestanim radom. I ovaj bečki koncert pokazao je da Pogorelić i dalje ima namjeru pomicati granice ljudskih mogućnosti za klavirom.

Štoviše, meni se on pričinja kao glavnim razlogom postojanja tog složenoga glazbala iz kojeg nitko drugi ne može izvući toliko različitih zvukova. Pogorelić i klavir zajedno na pozornici postaju jedno biće, kentaur sazdan od kostiju, živaca, mišića, drveta, čelika, slonovače i - glazbe, životnog soka te simbioze.

Koncert je počeo glazbom Chopina. Nokturno u Es-duru op. 55, br. 2, nije u sebi imao ništa od romantizirane bolećive sentimentalnosti kojoj pribjegavaju mnogi pijanisti. Teme Pogorelić iznosi brutalnom jasnoćom uz pratnju koja šušti poput krošnje u kojoj možete jasno i pojedinačno razaznati i razgledati svaki pojedini list.

Ruka najvećeg majstora

Chopinova Sonata u h-molu ostavljala je publiku bez daha u svakom stavku s rješenjima koja kod Pogorelića nisu proizvoljna improvizacija nego neumoljivim studijem razrađena i dobro upamćena slika. To se odnosi čak i na Sibeliusov Valse triste, Tužni valcer koji i nije za ples, nego za sjećanje čije zvučne slike donosi i odnosi vjetar što ga savršeno kontrolirano podižu Pogorelićevi prsti.

To može biti i ćuh i uragan s beskrajem mogućnosti između dviju krajnosti. Bio je takav i “Gaspar de la nuit”, Ravelov trostavačni album fantastičnih impresija, baš kao i Brahmsov Intermezzo u A-duru kao bis. Njegov zadnji ton nježno položen rukom najvećeg majstora ispratio nas je presretne u bečku noć.

Fantastična bića Mefistova valcera

Te su se noći i po bečkim ulicama mogla sresti svakakva čudna bića, ljudi kostimirani za Noć vještica. No, daleko dojmljivija, strašnija i fantastičnija bića rojila su se oko Pogorelićeva klavira prizvana njegovim pijanističkim vještinama koje graniče s alkemijom i čarobnjaštvom. To se osobito odnosi na dvije skladbe kojima je i namjera dočaravanje fantastičnih sadržaja. Na kraju prvog dijela to je bio Ples u seljačkoj krčmi Franza Liszta još poznatiji kao Mefistov valcer. Groteskne teme i iščašeni ritmovi te skladbe predstavljaju ujedno i za većinu pijanista nesavladive tehničke prepreke. Skladba je doista toliko teška da čak i Ivo Pogorelić ima razloga biti itekako zadovoljan kada je odsvira tehnički perfektno i bez greške, a uz to toliko silno sugestivno da mašta slušatelja ne može ne vidjeti svu silu fantastičnih bića u divljem letu oko klavira i pod svodovima zamračene dvorane. Uostalom, naš slavni pijanist doista se i doimao vrlo zadovoljnim nakon izvedbe te skladbe pozdravljene oduševljenim ovacijama.

Izvor: Jutarnji hr Branimir Pofuk

UMRLA PEVAČICA IMA SUMAK

Nebojša Đorđević    Muzika

Peruanska pevačica Ima Sumak, koja se proslavila glasom jedinstvenog raspona, umrla je u Los Anđelesu od raka debelog creva. Njen prijatelj i asistent Dejmon Divajn kazao je da je pevačica, koja je 50-ih godina stekla svetsku slavu svojim modernim obradama južnoameričke narodne muzike, umrla u subotu. Ima Sumak tvrdila je da je rođena 1927, ali je u njenom izvodu iz matične knjige rođenih kao godina rođenja navedena 1922, što znači da je imala 86 godina. Pevačica, koju su zvali i “peruanska ptica pevačica” i “slavuj s Anda”, proslavila se glasom koji je imao raspon od visokog soprana do dubokog alta. Posle prvog albuma Voice Of The Xtabay, iz 1950, usledila je decenija svetske slave.

Izvor: Građanski list