KOLARČEVA ZADUŽBINA DANAS PUNI 76 GODINA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Danas se navršava 76 godina otkako je počeo s radom Kolarčev narodni univerzitet, zadužbina velikog srpskog dobrotvora Ilije Milosavljevića Kolarca, koji je testamentom iz 1878. godine sve što je imao ostavio svom narodu za širenje nauke i kulture. Veletrgovac Ilija Milosavljević je od 1854. godine, kada je postao član Matice srpske, počeo da pomaže razvoj srpske književnosti finansiranjem objavljivanja domaćih i prevedenih dela. On je naložio da se kroz njegov književni fond, koji je osnovao još za života 1861. godine, pomaže srpska književnost i nauka i da se deo sredstava upotrebi za izgradnju zgrade univerziteta za narod kako bi tu učeni ljudi prenosili i širili univerzalna znanja, prenosi Tanjug.

U testamentu napisanom 1878, godinu dana pre smrti, Milosavljević je napisao: “Da se od svega imanja obrazuje fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet…” Otečestvu je zaveštao ogromnu svotu od 50.000 dukata, kojima je, po projektu srpskog arhitekte Petra Bajalovića, podignuto zdanje Kolarčevog narodnog univerziteta, koji je 19. oktobra 1932. godine počeo s radom. Na njemu su održavana popularna predavanja iz svih oblasti nauke i umetnosti, učili su se strani jezici i predstavljana su najbolja književna, naučna, muzička i druga umetnička ostvarenja.

Danas Kolarčeva zadužbina svoju delatnost razvija kroz specijalizovane centre: za predavačku delatnost, za muziku, za nastavu stranih jezika, za izdavačku delatnost, ima knjižaru, likovnu i muzičku galeriju i biblioteku. U okviru tih centara godišnje se održi više od 200 predavanja iz svih naučnih i kulturnih oblasti, 50 književnih večeri, izučava se i usavršava deset stranih jezika i srpski jezik za strance, organizuje se preko 300 koncerata, akademija i drugih muzičkih programa, izdaju se udžbenici stranih jezika i drugi priručnici, priređuje se dvadesetak likovnih izložbi. U koncipiranju i realizaciji svih programa zadužbine godišnje učestvuje više od 600 istaknutih stvaralaca, a prati ih preko 200.000 ljudi. Dvorana Kolarčeve zadužbine poznata je po svojoj dobroj akustici i jedna je od najboljih u Evropi, pa se koristi i kao stalni studio za snimanje umetničke muzike. Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca član je Evropskog saveta za kulturu. Shodno volji ostavioca, ona svoje raznovrsne i brojne programe kreira i ostvaruje slobodno i nezavisno.

Izvor: Građanski list/Tanjug

PISAC KOJI VOLI SVET U KOME SE RODIO

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Srpska književna zadruga objavila dopunjeno izdanje romana “Ispovesti Mome Kapora”

Autobiografski roman „Ispovesti Mome Kapora” objavljen u maju u najstarijoj i najuglednijoj biblioteci Srpske književne zadruge Kolo, u kojoj se knjige štampaju u hiljadu primeraka, rasprodat je. Drugo dopunjeno izdanje u tiražu od tri hiljade primeraka upravo je izašlo u Zadruginoj biblioteci Posebna izdanja. Na susretu „Kafa” u SKZ, na kome se novinari četvrtkom sreću sa Zadruginim piscima i urednicima, Momo Kapor je govorio o romanu „u kome je sebe prelomio kroz druge”.

- Prodali smo ovu knjigu u rekordnom roku. Znači, ja sam bestseler pisac. Kada se stranom kolegi pohvalim, a pri tom tri puta uvećam tiraž svog romana - ovaj se nasmeši. Poslovica kaže „u zemlji slepih jednooki je kralj”. Bestseleri se rađaju na nepredvidljivim mestima, kao lepe devojke. Nemoguće je reći recept za bestselere. Možda će jednog dana uz pomoć kompjutera neko pronaći magičnu formulu za bestseler, a među sastojcima će biti erotika, seks, nasilje…

Kapor je rekao da ga oni koji sebe vide kao evropejce svrstavaju u grupu ljudi koja Srbiju vuče u mrak.

- Ova knjiga pokušava da objasni drsku podelu na evropejce i tradicionaliste. U „Ispovestima” ne govorim o onima kojima je svet nepoznanica. Za razliku od mondijalista koji su stigli do Trsta ili najdalje Londona, bili tamo u šopingu i vratili se sa šest kesa - oni o kojima pišem obišli su sa svojom poezijom svet. Biti kosmopolita ne znači biti nacionalista. Ne možete voleti druge gradove ako ne volite svoju ulicu. Pre nego što sam prvi put u životu otišao u Luvr ili Nacionalnu galeriju u Londonu, znao sam svaku sliku. Tako je moja generacija upoznavala Evropu, da bi smo shvatili da je ona bila mnogo lepša dok smo je zamišljali.

Izvor: Glas javnosti Vesna Milivojević

DIZNIFIKACIJA SRBIJE

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Jednog dana, ukoliko se region jugoistočne Evrope dovoljno razvije, najsrećnija od država možda čak dobije i svoj Dizni-park - tržište na kome se izbezumljeni potrošači tuku kako bi ušli u jedan običan „Merkator” za Diznija je rudnik zlata

Oktobra 2006. godine započela je nova epoha u duhovnoj obnovi naše napaćene nacije. Posle 15 godina odsustva, Diznijevi junaci vratili su se na naše male ekrane. Povratak Mikija, Šilje, Paje i drugara, po rečima filmskog urednika javnog servisa, jedna je od najznačajnijih stvari koju je RTS uradio u poslednje vreme.

Ukoliko se neko (za svojih 300 dinara pretplate) eventualno nadao nekoj kvalitetnoj domaćoj produkciji za decu, u terminu u kome smo nekada gledali „Muzički tobogan” ili „Nedeljni zabavnik”, moraće očigledno da sačeka da na red dođu manje značajne stvari. Diznijeva verzija borbe za večne vrednosti i trijumf ljudskog duha ipak je daleko veći prioritet od upošljavanja domaćih talenata.

Efikasno sredstvo

Vest je odmah obradovala roditelje, koji su, i sami nostalgični za ovim elementom domaćeg pop-kulturnog nasleđa, vapili za još nekim efikasnim sredstvom kojim će svakog vikenda od 11 do 13 sati svoje klince prepune energije da prikuju uz televizor, barem dok se ne pripremi ručak. A šta je bolje od programa tako proverenog kvaliteta kao što je Dizni produkcija - „najbolji crtani filmovi na svetu”, kako se moglo čuti na Dnevniku RTS.

Čelnici javnog servisa takođe imaju zbog čega zadovoljno da trljaju ruke - astronomska gledanost koja je od početka zabeležena, osim još jednog zakucavanja u utakmici sa Pinkom, doneće i još skuplje tarife za reklamiranje.

Ali, onaj ko ima najviše razloga da trlja ruke zbog činjenice da Diznijevi crtaći zauzimaju tako važan termin na najgledanijoj nacionalnoj televiziji jeste - sama Dizni kompanija. Nema ničeg što jedna kompanija može više da poželi nego da na novo tržište uleti uz takvo opšte oduševljenje, kao da dolazi sam spasitelj ili makar oslobodilac.

Crtani filmovi, masno plaćeni novcem pretplatnika, samo su početak. Nijedan crtani film se ne reprizira, pošto ih, hvala bogu, Dizni ima dovoljno za godine emitovanja, ali zato su tu video-kasete i digitalni diskovi - a tu je Dizni apsolutni šampion po svetskoj prodaji. Zatim je tu čitav jedan predmetni svet sa etiketom Dizni, koji odjednom postaje nasušna potreba svakog mališana - gumene i plišane igračke, knjige, slikovnice, stripovi, posteri, čestitke, majice, kape, rančevi, čarape, tanjiri i čaše, sveske, olovke, privesci i još milion raznih imalica koje će olakšati novčanike potrošački raspoloženih građana Srbije.

Miki, Vini Pu ili Pokahontas vrebaće od sada iza svakog ugla, i čak ako vaše dete ni ne gleda televiziju, neminovno će želeti Dizni proizvode. Za to su, između ostalog, zaduženi i Diznijevi strateški partneri - „Koka-Kola”, „Mekdonalds”, „Ribok”…

Kritična masa

A jednog dana, ukoliko se region jugoistočne Evrope dovoljno razvije, a platežna srednja klasa dostigne kritičnu masu, najsrećnija od država možda čak dobije i svoj Dizni-park, a to znači milione koji se svakodnevno ulivaju na račune kompanije. Tržište na kome se reklamama izbezumljeni potrošači tuku kako bi ušli u jedan običan „Merkator” za Diznija je tek rudnik zlata.

Redovi ispred Dafiment i Jugoskandik banke zajedno neće biti ni prineti navali na Diznijevu zemlju snova. A posetioci Diznijevih parkova - izmereno je - provode 80 odsto vremena u grozničavoj kupovini bilo čega sa oznakom „Dizni”.

Kulturolozi širom sveta ovaj proces obično nazivaju „diznifikacijom”, odnosno pretvaranjem svakog delića zemljine kugle u mesto najstrašnijeg konzumerizma svakolikih Dizni proizvoda, i pretvaranjem stvarnog, fizičkog sveta u njegovu umivenu, bezbednu, predvidivu, ali profitabilnu hiperrealnu kopiju.

Crtani filmovi obično izmiču ozbiljnoj kritici jer su, bože moj, samo „bezazlena zabava”. Međutim, budući da današnja deca provedu više vremena uz crtaće nego sa večito zauzetim roditeljima, medijske korporacije koje proizvode zabavu za decu imaju veliku ulogu u njihovom vaspitavanju. Od njih deca uče koje vrednosti u životu su važne i koji životni stilovi su poželjni. Zbog toga su Diznijevi filmovi često bili predmet debata kako roditelja, tako i sociologa, koji su, dekonstruišući sloj po sloj značenja crtaća kao što su „Mala sirena”, „Pokahontas” ili „Kralj lavova”, došli do zaključka da je u njima često prisutna prikrivena poruka koja se šalje malim gledaocima i koja sugeriše da je konzumerizam vrhunac sreće, a da su rasizam, seksizam, kriza demokratije ili kapitalistička otimačina samo rezultat neumitnih prirodnih zakona.

Neki momenti u pojedinim ljupkim Diznijevim crtaćima skandalizovali su svojevremeno i širu javnost. Tako, na primer, u istoimenom animiranom filmu, Aladin (inače modeliran po liku Toma Kruza, za razliku od negativaca sa istočnjačkim crtama lica) peva veselu pesmicu o tome kako u njegovoj varvarskoj zemlji ljudi vole da seku drugima noseve i uši. Posle protesta muslimanske zajednice dotična pesma je delimično promenjena, ali samo u bioskopskoj verziji filma. A u crtanom filmu „Pokahontas” Džon Smit, istorijska ličnost i najstrašniji koljač Indijanaca, predstavljen je kao ekstra pažljiv i politički korektan multikulturan momak, koji predano gradi mostove između civilizacija.

Zajednički song

Na taj način Dizni ponovo piše istoriju američkog kontinenta i oslobađa belce doseljenike od bilo kakve odgovornosti za istrebljenje Indijanaca. Jer ko bi hteo da kvari tako lepu ljubavnu priču nekim ružnim i nepotrebnim činjenicama, o kojima uostalom niko ne želi da razmišlja.

„Mi kreiramo Dizni realizam”, vrstu utopije, gde pažljivo isključujemo sve negativne i neželjene aspekte stvarnosti”, stav je kreativnog tima Diznija. Nadajmo se samo da ovi naši prostori i naša istorija nikada neće postati predmet interesovanja Diznijevih scenarista. Mada, ruku na srce, nema lepšeg načina da se pomire četnici i partizani nego u zajedničkom songu o klanju i diverzijama, sa sve horom ptičica i cvrčaka u pozadini.

Naravno, stvari nisu baš tako crne, niti će baš samo Diznijevi crtaći neizlečivo da zaglupe generacije koje dolaze - pre svega, konkurencija kada je u pitanju zaglupljivanje dece danas je mnogo žešća nego u stara dobra vremena. Između svetlosnih efekata japanskih crtaća i udaranja nosem u ekran kompjutera, Miki i Šilja još dođu kao neka terapija za dečje oči.

Sa druge strane, povratak Diznija nije ni takav dar sa neba kakvim pokušavaju da ga predstave. Diznifikacija nam sleduje u svakom slučaju, radovali se mi zbog toga ili ne - kao druga po veličini medijska korporacija na svetu, Dizni ima ekonomsku i političku moć jedne omanje države, i osvojiće svako tržište pre ili kasnije. Od Diznija ne možete pobeći, a ako slučajno pomislite suprotno - setite se reči direktora Dizni kompanije Majkla Ajznera: „Nije važno da li dolazi preko kablovske, telefonskih linija, kompjutera ili satelita. Svako će morati da ima posla sa Diznijem”.

Izvor: Glas javnosti Jovana Papan

VELIKO PRIZNANJE GRČKE BRITANSKOM BOEMU

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Poezija, Vesti

Grčka je proglasila godišnjicu smrti poznatog britanskog pesnika lorda Bajrona (1788-1824) za dan nacionalne kulture. “Taj dan će od sada biti obeležen događajima sa ciljem da se oživi sećanje na čoveka koji je duboko verovao u demokratske vrednosti i helenizam”, saopštio je grčki parlament.

Džordž Gordon Bajron je, za života bio slavan zbog svoje romantične poezije, ali i zbog podrške revolucionarnim idejama i ratu koji je Grčka vodila za oslobođenje od Turske u 19. veku, prenela je agencija Rojters.

Bajronova podrška Grcima bila je podstrek za mlade ljude u Velikoj Britaniji, Italiji i SAD da se priključe grčkoj “narodnoj pobuni”.

Bajron je finansirao opremanje grčke flote, a novčano je pomagao i grčku ustaničku vojsku, nakon što je u tu zemlju stigao 1823. godine.

Umro je godinu dana kasnije u Mezolongiju, u zapadnoj Grčkoj, od upale pluća. Na spomeniku piše da se na tom mestu nalazi njegovo srce.

Grčka je izborila nezavisnost 1832. godine uz pomoć velikih sila, Velike Britanije, Francuske i Rusije.

Za razliku od statusa heroja koji uživa u u Grčkoj, aristokratu Bajrona nisu veličali u domovini.

Visokodostojnici londonske katedrale Vestminster Ebi odbili su zbog Bajronovog boemskog načina života, da njegovi posmrtni ostaci počivaju u tzv. “Poetskom uglu”.

Izvor: RTS

PRVI SMS ROMAN NA SVETU

Nebojša Đorđević    Dijaspora, Knjige, Vesti

Izdavačka kuća “Mono i Manjana” odabrala je svečanu salu Ministarstva za dijasporu da predstavi roman “Roaming” Gordane Vlajić pisan pod pseudonimom “Anna Dassiaglo” koji je, prema internet istraživanjima, prvi roman na svetu u celini pisan u dijaloškoj formi SMS poruka.

Kako je objasnila PR izdavača Jelena Mojović brojnom auditorijumu, pravo mesto da se govori o ovoj knjizi je institucija koja povezuje Srbe u rasejanju jer su to ličnosti u romanu i poruke “lete” s kraja na kraj sveta.

Osnova ovog, formalno posmatrano, eksperimentalnog dela, kada je reč o njegovoj formi, je ljubavna drama sa neočekivanim gotovo trilerskim obrtima a bazirana je na istinitim događajima.

Kako je objasnila autorka, na ideju da napiše roman došla je pre tri godine čitajući vest da je u Dohi (Katar) održana trka kamila sa robotima umesto džokeja.

Lapidarna forma SMS poruka dala je romanu “ubrzanje” na koje je navikla mlada generacija a autorka je dobila šansu da pokaže da nas ne otuđuje tehnologija jer komunikacija zavisi od onih koji komuniciraju a ne od sredstava komunikacije.

Izdavač je osmislio i veoma efektnu formu da bi predstavio novu knjigu pretvorivši dijaloge između junaka u kamernu predstavu u kojoj se slajdovima i zvučnim efektima dočarava mesto u kome se nalazi onaj lik koji šalje SMS poruku čiji tekst izgovaraju glumci.

Vlajićeva je već afirmisana spisateljica za decu (majka je njih četvoro), diplomirala je na Fakultetu političkih nauka i specijalizirala je odnose sa javnošću.

Član je Mense, ali se ipak konsultovala sa stručnjakcima za robotiku sa Instituta “Mihajlo Pupin” i švajcarskom kompanijom koja je konstruisala robote-džokeje.

Izvor: B 92 / Tanjug