PREMIJERA TURNEJE

Mirjana Stanojevi?    Film, Vesti

Film Gorana Markovića Turneja premijerno će pred beogradskom publikom biti prikazan večeras (20.30) u Centru “Sava”. Svetska premijera bila je na Filmskom festivalu u Montrealu, na kome je film osvojio dve vredne nagrade. Zvanični žiri festivala dodelio je reditelju Goranu Markoviću nagradu za najbolju režiju, a film je dobio i priznanje Saveza internacionalnih filmskih kritičara za najbolji film. Turneja je i srpski kandidat za nominacije za Oskara za igrane filmove izvan engleskog govornog područja.

U filmu igraju: Tihomir Stanić, Jelena Đokić, Dragan Nikolić, Mira Furlan, Josif Tatić, Gordan Kičić, Slavko Štimac, Vojislav Brajović, Sergej Trifunović, Svetozar Cvetković, Branimir Popović, Bogdan Diklić… Radnja filma odvija se u 1993. godini, oko grupe beogradskih glumaca vođenih potrebom za brzom zaradom. Nesvesni u šta se upuštaju, dolaze u ratom zahvaćena područja Srpske Krajine i lutaju od ratišta do ratišta.

Njihova naivnost dovodi ih u centar stravičnih događaja, ali ih istovremeno i spasava iz neverovatnih i po život opasnih situacija. Film je sniman krajem 2007. u Šamcu, Derventi, Prijedoru i Kozarskoj Dubici, a realizovale su ga produkcijske kuće “Testament films” iz Beograda, “Balkan film” iz Banjaluke i “Fos film” iz Zagreba.

Izvor: Građanski list

NAJBOLJI ROMAN “KELTSKA” PRIČA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Na ovogodišnjem konkursu za književnu nagradu pančevačke izdavačke kuće ”Mali Nemo” nagradu je dobio magistar teatrologije iz Beograda Aleksandar Novaković (1975) za roman ”Keltska priča”. Prema rečima vlasnika izdavačke kuće ”Mali Nemo”, književnika Milana Orlića, roman Aleksandra Novakovića poseduje etos koji, u odnosu prema događajima 90-ih, često ili nedostaje našoj književnosti ili je naglašeno naučen i predstavlja takozvano očekivano ponašanje, za vanknjiževnu upotrebu. Posežući za formom pikarskog romana osavremenjenog elementima fantastike, skrupulozno koristeći erudiciju, prirodne i brze dijaloge.
Novaković priča o generaciji rođenoj 70-ih godina dvadesetog veka. Elementi urbanog romana i fanstastike imaginativno i vešto se prepliću zahvaljujući inventivnoj parodiji mita, slovenskog i keltskog. Ta, uslovno govoreći, ironizacija omogućuje dublje značenje pripovedanja koje transcendira vanliterarnu upotrebu mita. Roman ”Keltska priča” proglašen je za najbolje književno delo u konkurenciji 127 žanrovskih rukopisa od kojih je 91 rukopis uvršćen u širi izbor.

Aleksandar Novaković nije nepoznat čitalačkoj publici.. Autor je brojnih književnih dema među kojima i roman ”Glečer”, drame ”Sistem”, ”Zubi”, a bio je režiser i scenarista dokumentarnih filmova. Dobitnik je nagrade ”Josip Kulundžić” za izuzetan uspeh na polju dramaturgije, a dobitnik je teatrološke stipendije DŽon Mc Grath Univerziteta u Edinburgu u Velikoj Britaniji 2007.

Izvor: Dnevnik online N. Terek

ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ ЛЕДЕНОГ ДОБА” У КЊАЖЕВАЧКОМ МУЗЕЈУ

Nebojša Đorđević    Kultura, Obaveštenja

У петак, 10.10.2008. у 19 часова у Галерији књажевачког Завичајног музеја биће отворена изложба Природњачког музеја из Београда „Животињски свет леденог доба” аутора Сање Павић, мр Биљане Митровић и Драгане Ђурић. Реализацију ове изложбе и гостовање у Завичајном музеју Књажевац омогућила је Државна лутрија Србије.

Запослени у Завичајном музеју у Књажевцу  планирали су у току трајања изложбе низ едукативних радионица намењених предшколцима, као и ђацима основних школа. У сарадњи са организаторима ове изложбе припремили су поклон изненађења за посетиоце изложбе и учеснике у едукативним програмима.

PRIČA O STRASTI

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Muzika, Vesti

PRVAKINjA Opere nacionalnog teatra, mecosopran Dragana Jugović del Monako, u četvrtak uveče će, na premijeri Masneove opere “Verter” sa potpisom reditelja Nebojše Bradića, zapevati rolu Šarlote. O tome koliko će osveženje u aktuelni operski repertoar uneti ovo delo, koje u Beogradu nije igrano decenijama, diva kaže:

- Posle niza verdijanskih, pučinijevskih i italijanskih verističkih opera, ali i velikih spektakala tipa “Aide” ili “Karmen”, prva premijera u novoj sezoni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, biće “Verter” koji je, da se vratimo u daleki istorijat Beogradske opere, uvek bio događaj o kome se govori. Setimo se nezaboravne dvadeset četiri rasprodate predstave, oktobra 1945, sa velikim Lazom Jovanovićem. “Verter” je igran i sedamdesetih godina, sa Zvonimirom Krnetićem - i evo sad, posle toliko vremena, ponovo…

* Šta biste izdvojili kao specifičnost upravo ove opere, a čime biste publici preporučili postavku Nebojše Bradića?

- U našoj postavci, na premijeri će kao Verter nastupiti Dejan Maksimović, ja ću tumačiti njegovu prvu i poslednju ljubav Šarlotu. Dirigent je gost iz Amerike Dorijan Vilson, predivne kostime potpisuje Bojana Nikitović, scenografiju Mića Tabački… Pričajući sa kolegama vidim da i oni nisu uspeli da se odupru magiji ovog dela; ja lično već više od mesec dana teškim trudom obavljam i druge životne obaveze - tolika je snaga i sugestivnost ove muzike. U popularnim i iščitanim delima, poput ovog Geteovog, svi znamo šta će da se desi, ali ne znamo kako. Pozorište najčešće ne daje odgovore, ali postavlja pitanja. Sa današnjeg aspekta kada je sve moguće, dostupno i telesno, prisećamo se vremena kada je jedan poljubac, slučajni dodir i par namirisanih pisama mogao da proizvede bezumnu strast; a nemogućnost ostvarenja takve ljubavi vodi u smrt. U našoj postavci izbegli smo sladunjavost i patetiku. Bilo je i suza na probama, a nisu bile izrežirane…

* Danas kada reditelji vode glavnu reč u operskim produkcijama, kako je bilo raditi sa našim renomiranim pozorišnim rediteljem, ujedno i ministrom kulture?

- Operski reditelj mora da bude kompletna umetnička ličnost. Pored nesumnjivog znanja i iskustva, pomalo i poeta, i poznavalac ljudskog glasa. Takođe muzički potkovan i sa filigranskim osećajem za muziku i pevanu reč… Nekada su pevači bili zvezde, a danas je čest slučaj da režiser nije sluga velikog pevača, nego njegov gospodar. Danas se govori o Zefirelijevoj “Travijati”, Karajanovoj “Aidi”, nekad je to bila Norma Marije Kalas ili Dezdemona Renate Tebaldi. Što se režisera Nebojše Bradića tiče, samo smo na prvoj probi možda imali svest da je pred nama ministar kulture. Onda smo jednostavno postali kolege, koji iz dana u dan, sata u sat zajedno pokušavaju da stvore umetničko delo; zajedno strepe, raduju se ili nerviraju; piju kafu u pauzi, razmenjuju ideje, tražeći i nalazeći nove mogućnosti. Za mene su uvek probe bile najkreativniji deo moje profesije, i ja sam ovih mesec i po dana beskrajno uživala. Vrlo cenim red i disciplinu i ne volim kad neko doživljava pozorište kao anarhiju. Bradić je imao vrlo jasne i precizne glumačke zahteve, ni malo lake za većinu operskih pevača, pa možda i za profesionalne glumce. U svetu pevači mnogo više glume, a ovde je ta praksa tek u začetku.

* U doba lepih i upadljivo vitkih operskih prvakinja, kada je postala prevaziđena predrasuda da je impozantna kilaža neophodna pretpostavka za snagu i lepotu glasa, koji se sve kriterijumi postavljaju pred vrhunskog pevača?

- Naravno da je još jedna od predrasuda u pitanju. Operski pevač mora danas, kao nikada ranije, da osim magičnog glasa, maestralne tehnike, velike muzikalnosti, imaginacije, intelekta,da ima gvozdeno srce i pevačke nerve. Mora često da nadjača orkestar od osamdeset svirača i stotinu horista. Za to je pre svega neophodno da bude apsolutno zdrav i u velikoj fizičkoj kondiciji. Na otvorenoj sceni je sam, kao akrobata na trapezu. Veliki operski pevač je svestrana, totalna pozorišna ličnost. Kao i na to da vrhunski umetnici jesu značajni bar koliko političari i državnici ili poslovni ljudi. Koliko je samo vremena, talenta, nerava potrebno da se ljudski glas pretvori u poslušni i prefinjeni muzički instrument. Bilo je i biće lepih žena koje držeći se statične figure i strogih nota ne kazuju mnogo. Padaju u zaborav. Ostaju samo one ličnosti, koje, u blistavim zvučnim lukovima, emocijom daju glasu oblik, boju i izražajnost; ostaje pevanje koje budi zanos i strahopoštovanje; ostaje publika koja danima nosi predstavu sa sobom u duši i srcu i dolazi ponovo i ponovo…

TRADICIJA
* Treba li “demokratizovati” operu, ili ona zaista jeste, i treba da bude, privilegija kulturne elite?
-Kultura pozorišta je deo opšte kulture i ne može biti privilegija samo jedne, opredeljene, elitne publike. Vrhunska umetnost treba da pripada svima. I dok se instrumentalna muzika stalno usmerava ka novim pravcima i pronalascima, operska umetnost dopušta sebi taj luksuz da ništa novo ne stvara, čak iskopava iz prošlosti i neka dela koja su bila zaboravljena ili manje uspešna. Jednom rečju, opera nastavlja da živi od prošlosti. Njena budućnost zavisiće od talenta i veličine vrhunskih operskih umetnika sposobnih da na briljantan način spoje tradiciju sa duhom novog vremena.

SAVRŠENSTVO
* Ima li klasična opera budućnost, i šta je ono što će je, po Vašem mišljenju, održati?
- Klasična operska i baletska muzika, kao i remek dela Platona na primer, ili Šekspira, nikad neće iščeznuti. Velika muzika je delo genijalnih kompozitora, odslikava svoju epohu ali i nadživljava prolaznost. I pristupačna je milionima ljudi. Jer šta je muzika, ako ne osećajnost. A voditi dijalog sa publikom je najteža umetnost. Umetnik koji time ne ovlada nije veliki stvaralac. Kad čovek iz grube stvarnosti ulazi u opersku salu, oseća neko svečano, nesvakidašnje raspoloženje; prepliću se mašta i iluzija, svetlo i tama, mistično i realno. Još u pretprošlom veku rečeno je da operska umetnost predstavlja trenutak savršenstva sveta.

Izvor: Večernje novosti Marina Mirković

JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta danas će premijerno biti izvedena predstava „Je li bilo kneževe večere” autorke i rediteljke Vide Ognjenović, koja je okupila impozantan ansambl glumaca i ostalih saradnika. Ovaj komad, napisan pre dvadeset godina, zapravo vreme određuje, primetio je na jučerašnjoj konferenciji za novinare upravnik ovog teatra Milivoje Mlađenović, ocenjujući ga kao tragikomediju, u kojoj sami gledaoci treba da utvrde gde počinje tragedija. Podsećajući na naš trenutni društveni kontekst, u kojem „jedan bauk ponovo kruži Srbijom”, bauk Kosova, dramaturg Svetislav Jovanov je istakao da nas on može zavesti da pomislimo da je ono što se događa u ovom komadu istorija, ali nije.
To nije istorija, nego umetničko delo, naglasio je Jovanov, uz primedbu da je vrlo važno da ne dođemo u zabludu da nam ovaj komad nudi istoriju, čije iskustvo možemo primeniti u nekoj drugoj situaciji. Na ovaj komad treba gledati kao na ličnu stvar, vezanu za sva vremena, a ne za istoriju i određeni trenutak.

U ovom komadu, kako započinje dramaturšku belešku o ovoj predstavi Svetislav Jovanov, „koristeći angedotsku nameru grupe ambicioznih politikanata da na petstotu godišnjicu Kosovske bitke vašarskom rekonstrukcijom storije o ‘kneževoj večeri’ uberu poene u političkoj areni osamdesetih godina 19. veka - pri čemu je osnova intrige njihova uzaludna potraga za osobom koja će ‘izigravati’ mitskog izdajnika Vuka Brankovića - autorka ‘usput’ razobličava mitomansko rodoljublje kao konstantu našeg mentaliteta…”

Ovo nije istorijska drama, potvrdila je Vida Ognjenović, objašnjavajući da je zanima istorijski tekst, ali da je, međutim, istorija uvek posredovana političkim zloupotrebama i fikcijom. Često se, po njenim rečima, mit proglašava istorijskim tekstom kad je potrebno, i upravo se o tome radi u ovom komadu, koji je ona opisala kao dramski diskurs o idejama. Vida Ognjenović je ukazala da nikada ne stvara predstavu u odnosu na trenutak, niti piše tekst u odnosu na vreme u kojem je nastao. NJu, kako je navela, inspirišu ideje i određeni likovi. Vreme o kojem se radi ne igra nikakvu ulogu, već ideje, koje mi samo iščitavamo u odnosu na vreme u kojem se predstava igra.

U ulogama su: Boris Isaković (Ilarion Ruvarac), Nenad Pećinar (Jaša Tomić), Miodrag Petrović (Gospodin Mihajlović), Predrag Momčilović (Gospodin Savić), Radoje Čupić (Laza Dunđerski), Jugoslav Krajnov (Mirković), Igor Pavlović (Milić), Aleksandar Gajin (Gospodin Stojković), Stevan Gardinovački (Svetozar Miletić), Dragan Kojić (Ćirić), Miroslav Fabri (Jojkić), Miodrag Petronje (Radulaški), Aleksandar Đurica (Dimitrijević), Mihajlo Pleskonjić (Brat Makarije), Atila Nemet (Stražar), Dragomir Pešić (Horovođa Volf), Gordana Đurđević - Dimić (Gospođa Amalija), Aleksandra Pleskonjić - Ilić (Gospođa Radulaški), Tijana Maksimović (Gospođa Radovanović), Gordana Kamenarović (Gospođa Lugomirska), Sanja Radišić (Gospođa Savićeva), Draginja Voganjac (Milica Tomić), Jovana Mišković (Katarina Lugomirski), Tijana Karajičić (Gospođica Jojkićeva), Jovana Balašević (Gospođica Ćirićeva), Sanja Ristić - Krajnov (Gospođa Gavanska), Olivera Stamenković (Gospođica Popovićeva), Marija Medenica (Gospođica Zeremski), Jelena Antonijević (Sobarica), i deca.

Za Borisa Isakovića, nije bilo teško poverovati u dijaloge i scene u ovom komadu, kako je rekao, i pretvoriti ih u svoje stavove i istinu, jer su sadržajni i smisleni, vrlo bliski glumcu, koji čak poželi da ih saopšti publici. Možda se i zbog toga pomešaju istorijski i socijalni kontekst, u komadu se govori o upotrebljivosti i značenju istine, ali nije bitan istorijski kontekst, kako je istakao Isaković, već to da je u pitanju umetničko delo. Govoreći o humoru u ovoj predstavi, Gordana Đurđević - Dimić je navela da se vrlo lako moglo skrenuti u persiflažu, u nušićevski humor, i zabavljački žanr, ali nije, zahvaljujući rediteljskim instrukcijama, vrlo preciznim, koje je ocenila kao dragocene, kao i sav njen pedagoški rad tokom proba. Glumci su na jučerašnjoj konferenciji za novinare uopšte izrazili veliko zadovoljstvo saradnjom sa Vidom Ognjenović. Stevan Gardinovački je istakao da je ovaj komad kao pisan za SNP i za glumački ansambl ovog pozorišta, ubeđen i da je on pre dvadeset godina imao dobru podelu za njega. Ovakva predstava je danas nezamisliva u našim pozorištima, osim u SNP - u, primetio je Gardinovački i uputio zahvalnost upravi ovog teatra što je pomenuti komad stavila na repertoar. Scenograf je Geroslav Zarić, kostimograf je LJiljana Dragović, a kompozitor je Zoran Erić. Koreograf je Olivera Kovačević - Crnjanski.

Izvor: Dnevnik on line N. Pejčić