NAŠE LEPOTE I OŽILJCI

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

NEKONVENCIONALNOM duhovitom dobrodošlicom Mome Kapora i predstavljanjem nekoliko antologija, izbora i pregleda srpske poezije na stranim jezicima, u četvrtak je u Zadužbini Ilije Kolarca počeo 45. Beogradski međunarodni susret pisaca pod medijskim pokroviteljstvom Kompanije „Novosti”. Na skupu učestvuje 45 pisaca iz 21 zemlje, 20 gostiju iz unutrašnjosti kao i nekoliko pisaca iz Beograda.

- Dobro došli u Srbiju, zemlju inficiranu književnošću - rekao je Kapor. - Ovde svakoga dana izađe po jedna zbirka pesama u velikom tiražu od 300 primeraka. Ovde se svake večeri održavaju promocije na kojima kritičari govore o autorima u prisustvu njegove mnogobrojne rodbine. Srbija je među zemljama sa najvećim brojem književnih nagrada na svetu ali sa najmanje novčanih. Uglavnom su to povelje, kolajne, prstenje, suveniri od mesnih slikara. Koliko je književnost u modi govori i to što ovogodišnji susret nije otvorio ni ministar ni činovnik, nego zamislite, pisac. Kakvog li čuda!

Kapor je preporučio svojim kolegama da posete Kalemegdansku tvrđavu gde će moći da vide slojeve najrazličitijih kultura, od Tračana i Kelta, preko Huna i Avara, do Ugara i Turaka. A iznad svih tih slojeva je jedan prelepi park i staze kuda se rolerima voze mlade devojke nad mrtvim osvajačima grada koji nisu uspeli nikada da ga osvoje.

- Dobro došli u Beograd gde su devojke najlepše u Evropi. Njihova lepota nije profesionalna, jer su lepotice obično manekenke, glumice, ili su izdržavane od bogatih ljudi. Jedino je u Beogradu lepota besplatna i može se videti na svakoj ulici. Preporučio bih vam da se u neku od njih zaljubite i oženite. A ako ste oženjeni, da se razvedete.

Kapor je podsetio i na, kako je rekao, ožiljke sramote koje se od bombardovanja 1999, još vide u gradu. Ali, kako je istakao, velika literatura rađa se samo kod naroda koji pate, kao što je to bio slučaj u zemljama Latinske Amerike. I na istoku Evrope je bilo velike literature sve dok nije srušen Berlinski zid. U najsrećnijim zemljama na svetu književnost gotovo i ne postoji. Andersen je u Danskoj i dalje najveći pisac. U istočnim zemljama počinje da se javlja nova literarna energija koju će te, verujem, osetiti i u Beogradu.

Juče je održana i prva plenarna sednica, priređeno je veče pisaca Rusije, a u Kolarčevoj zadužbini sinoć je održano tradicionalno Međunarodno pesničko veče na kojem je stihove govorio po jedan pesnik iz svake zemlje.

ANTOLOGIJE
ANTOLOGIJU savremene srpske poezije, na italijanskom, predstavila je priređivač Stevka Šmitra, a o savremenom srpskom pesništvu u grčkom časopisu „Kelaino” govorila je Panagiota Zaloni. Hrestomatiju srpske književnosti u osam knjiga, objavljenu u Rumuniji, na srpskom jeziku, predstavili su priređivač Svetozar Markov i urednik Slavomir Gvozdenović . Veliki znalac naše književnosti Gžegoš Latušinski govorio je o drugom izdanju dvotomne Antologije srpske poezije na poljskom jeziku, koja je naišla na izuzetan prijem kod čitalaca i kritičara u Poljskoj. Tamošnji kritičari su zapisali da ih je srpska poezija svojom čulnošću i visokim nivoom prijatno iznenadila.

RAZGOVORI I STIHOVI
DANAS će pisci iz sveta biti gosti „Brankovog kola” u Sremskim Karlovcima, za Okruglim stolom u Francuskoj 7, razgovaraće se na nekoliko tema, biće predstavljena knjiga „Zapisi lutalice” Džejmsa Skalija. Zatim će se održati večeri bugarskih, italijanskih, makedonskih, grčkih i pisaca sa Kosova i Metohije.

Izvor: Večernje novosti D. Bt.

PRONAĐENA BISTA RAMZESA II NA SEVERU EGIPTA

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Nauka, Vesti

Arheolozi su u oblasti delte Nila, na severu Egipta, pronašli bistu faraona Ramzesa Drugog, saopštio je egipatski ministar kulture Faruk Hosni, prenose svetske agencije.

Bista od crvenog granita, koja je bila deo džinovske statue faraona, iskopana je tokom rutinskih istraživanja u području mesta Tel Basta, 80 kilometara severno od Kaira, naveo je u saopštenju ministar Hosni.
“Glava je visoka 76 centimetara, nos je polomljen, a nedostaje veštačka brada koja je naknadno bila dodata kraljevom licu”, precizirao je šef egipatskog Vrhovnog saveta za antikvitete Zahi Havas.

“Otkriće je veoma značajno zato što bi moglo da bude dokaz da bi arheolozi u blizini mogli da naiđu na ruševine velikog hrama posvećenog Ramzesu Drugom”, dodao je Havas.

Mumija faraona Ramzesa Drugog, koji je vladao u 13. veku pre nove ere, izložena je u Nacionalnom muzeju u Kairu.

Izvor:Beta/ Blic Online/foto AFP

“NIJE KRAJ” ULAZI U SRPSKE BIOSKOPE

Nebojša Đorđević    Vesti

Film poznatog hrvatskog reditelja Vinka Brešana Nije kraj biće premijerno prikazan u Beogradu 22. oktobra u Sava centru.

Film simboličnog naslova, sa elementima ljubavne priče, političke drame i crnog humora već je prikazan na Cinema Cityju i Niškom festivalu, gde je Nada Šargin dobila nagradu “Carica Teodora” za glavnu žensku ulogu.

Njen partner u filmu je hrvatski glumac Ivan Herceg, a upečatljiv lik Roma ostvario je Predrag Vušović.Epizodne uloge imaju Voja Brajović, Branko Cvejić i drugi.

Šarginova i Herceg i igraju Srpkinju i Hrvata, koji dolaze u kontakt u sadašnjem vremenu, puno godina nakon što ih je sudbina nesrećno povezala tokom rata.

Film je snimljen u srpsko-hrvatskoj produkciji (Vans-Interim), što je prvi slučaj nakon 1991.

Scenario su napisali Mate Matišić, Brešan i Franjo Moguš, koji je bio i direktor fotografije.

Vinko Brešan je reditelj filmova Kako je počeo rat na mom otoku, kultnog Maršala i Svedoci.

Izvor: Popboks

VELIKI ČOVEK I UMETNIK

Nebojša Đorđević    Film, Vesti



DONjA GOREVNICA - Sonja Savić (47) sahranjena je u četvrtak u 13 sati na seoskom groblju u Donjoj Gorevnici, njenom rodnom mestu. U prisustvu brojne rodbine, najužih prijatelja i komšija u selu, po želji Sonjinih roditelja Milovana i Mikaine, nakon opela u prepunom domaćinstvu Savića, posmrtni ostaci su po pravoslavnim običajima pohranjeni u porodičnu grobnicu Savića, pored predaka.

Sonjini roditelji u četvrtak su ispred svoje porodične kuće, u blizini Ibarske magistrale, primali izjave saučešća od brojne rodbine iz ovog kraja, ali i od mnogih komšija iz Donje Gorevnice. Na zaprepašćenje mnogih, niko od javnih ličnosti, čak ni onih iz sveta filma, nije prisustvovao opelu, niti je došao na Sonjin ispraćaj u legendu.

- U ime njenih kolega od nje se oprostila mlađa koleginica, za koju sam čula da joj je bila najbolja prijateljica - rekla nam je Sonjina rođaka. - Ime joj je Dara, iz Paraćina je, ali ne znam kako se preziva. Govorila je o Sonji sa puno pijeteta i časno. O Sonjinim visinama koje je dosegla kao umetnik, ali i o zahvalnosti prema Sonji i njenom delu u ime onih koji tek treba te visine da dosegnu. Sonja je sahranjena u Donjoj Gorevnici isključivo po želji njenih roditelja.

Iz porodične kuće u selu kraj Ibarske magistrale, Sonju je ispratilo više od pet stotina duša. Na groblju je, međutim, zbog obilne kiše, bilo znatno manje ljudi.

Sonjina rodbina i prijatelji, kako su u četvrtak pričali, za glumicu imaju samo reči hvale. Vele da je često dolazila u rodno mesto, pogotovo otkako su se pre desetak godina njeni roditelji vratili u Gorevnicu da ovde žive. Zadnji put su je videli samo pre nekoliko dana, kada je Sonja bila gost “Kupusijade” u Mrčajevcima. Niko tada nije ni slutio da će je danas ispraćati u večnu kuću.

Rodbina i prijatelji nisu krili bes prema srpskim medijima, koji su, kako su nam rekli, nekorektno izveštavali o Sonjinoj smrti, i od nje napravili čudovište. Pisali su i pričali, vele, svašta, a da je nisu ni poznavali.

- Ona je bila velika glumica, ali još veći čovek - kazali su nam Sonjini prijatelji.

OTAC
U četvrtak smo pokušali da porazgovaramo sa Sonjinim ocem Milovanom, ali nam je on samo kratko rekao:
- Oprostite, loše se osećam, ne mogu ništa da vam kažem. Mnogo mi je teško. Ne znam ko je sve bio na sahrani, bilo je dosta ljudi.

ALEKSANDAR JUGOVIĆ, KNjIŽEVNIK I PRIJATELj
POTROŠILA VREME NA DRUGE

- UMELA je da pomogne, da se svakome posveti zaboravljajući na sebe - kaže pisac Aleksandar Jugović, koji je zajedno rastao sa Sonjom Savić, i veliki porodični prijatelj. - Nikad nije uzimala ili se otimala za bilo šta, jer je sve imala. Najlepša, najpametnija, najmodernija, najnadarenija, čini mi se da se sve to odnosilo na nju. I po ko zna koji put, a to se tiče samo velikih ljudi. Svi će tek sada shvatiti šta je gubitak pravog prijatelja i šta je nenadoknadiv gubitak za srpsku kulturu. Uvek se borila protiv onoga što ne valja, dajući nemilosrdno sebe da ljudima oko nje bude bolje. Trošeći vreme na druge, njoj je nestalo vreme.

TANjA MANDIĆ-RIGONAT, REDITELj
DIVNA SONjA

DAVNE 1985. godine u SKC-u “Kugla Glumište” spremalo je predstavu u kojoj je glumila Sonja, Paolo Mađeli režirao je “Dobru dušu iz Sečuana”, a ja sam radila svoju prvu studentsku predstavu tekst “Lovely Rita”, nemačkog pisca Tomasa Brasa… EKV je imala svoj koncert u bašti… I pet dana pred moj ispit premijeru, ja sam ostala bez glavne glumice. Sonja je bukvalno preko noći uskočila. Na probu je došla sa naučenim tekstom do savršenstva.Ona me je jednostavno i lako svojom neverovatnom energijom i darom prevela u prostor pozorišnih čuda i pokazala mi šta glumac, kad je izuzetan, može. Njena Divna Rita na premijeri rasplakala je celu veliku salu SKC-a, u trenutku kad je sekla vene i umirala. Tih nekoliko dana i noći Sonja mi je, kao i celoj ekipi, svojim ponašanjem održala jednu veliku umetničku lekciju. Antimalograđanka, pametna, obrazovana, radoznala, etična, zarazno dobra i inteligentna… Čudo. Smetaju mi užasno napisi po novinama u kojima je u prvom planu droga. Sonja je obeležila našu kinematografiju i ona ne zaslužuje da bude tretirana kroz narkomansku prizmu. Ovaj grad nije ostao bez jednog narkomana manje, već bez velike umetnice. Bez istinske zvezde koja to nije želela da bude.

Izvor: Večernje novosti V. Ilić

САМИРА МАКХМАЛБАФ - ИГРА МОЋИ И НАДМОЋИ

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Иранска редитељка о метаморфози човека у животињу у филму „Двоноги коњ” и насиљу доминантном у

56. САНСЕБАСТИЈАНСКИ ФЕСТИВАЛ

Сан Себастијан - Међу бољим филмовима до сада виђеним у конкуренцији 56. Сансебастијанског фестивала, свакако спада психолошки сложен и насилан, поетски снимљен а садржајно узнемиравајући „Двоноги коњ”, нови филм иранске редитељке Самире Макхмалбаф („Јабука”, „Црна табла”, „У пет сати после подне”), прослављеног и награђиваног члана редитељске породице Мохсена Макхмалбафа и Марзијех Мешкини. Овај четврти филм по реду који потписује редитељски је зрелији и снажнији, али и тематски мрачнији од свих претходних.

Разлог је у томе што је „Двоноги коњ” сурова, реалистичка прича о метаморфози човека у животињу, испричана из визуре обогављених авганистанских дечака кроз једноставну, свакодневну дечију игру доминације и превласти. Филм изазива бол и гађење, нуди суочавање са трагедијом, рањеним душама и насилношћу као обрасцем људског понашања. У разговору за „Политику” Самира каже да гледалац треба да зна да „ово није холивудско насиље смишљено за његову забаву и зараду великог новца”.

Сценарио за филм написао је Ваш отац Мохсен. Како сте реаговали када сте га прочитали, јесте ли га сматрали бруталним, снажно метафоричним?

Некада сам била опчињена Дарвиновом теоријом, а одједном сам пред собом угледала „теорију двоногог коња” и причу о томе како неко од човека постаје животиња. Била сам узнемирена, одбијала сам помисао да снимим тако узнемиравајући филм, а онда сам размислила и схватила да постати животиња не мора бити само последица односа између друштва и тоталитарног режима. Тако нешто постоји и у личним односима између два пријатеља, између колега, у брачном животу. Ма колико међусобни људски однос био здрав, догађа се да је један тај којег јашу, а други је јахач. Размишљала сам даље у том правцу, тако да је овај филм за мене као Павловљев рефлекс, нека врста „неопавловизма”, прича о савршеној животињи званој људско биће и њеном увежбавању.

Сложићете се, ово је и филм о насиљу - и физичком и психичком?

Такав утисак као резултат гледања филма само је једна од пресија изазвана осећајем да вас је неко стрпао у тесну кутију док сведочите човековом претварању у животињу. Метаморфоза је постепена, јер филм говори о насиљу и бруталности који су доминантни у људском понашању. Он је огледало у којем се рефлектује насилност савремене људске душе. Фројд је рекао да је цела историја људске цивилизације крхка попут танке коре леда на океану примитивизма и дивљаштва. И зато се при појави и најмањег рата, социјалне револуције или личног непријатељства, та танка кора леда одмах сломи, а океан примитивизма и дивљаштва нас преплави за трен. Гледајте само данашње вести.

Тачно, али „Двоноги коњ” је пре свега филм о насиљу које производе деца и то она која су обогаљена у минским пољима што је само по себи већ тежак садржај. Од филма о деци очекује се поетичност?

Деца су нежна и поетична у литератури, али нажалост не и у реалности. Социолошка истраживања су још одавно доказала да уколико деца нису под контролом родитеља или старатеља, она могу бити веома опасна један за другог. А од два дечака у мом филму један је сирочић који живи у напуштеној канализационој цеви, а другог са патрљцима уместо ногу разнетих у минском пољу, у којем је изгубио и мајку, отац је напустио на дужи период, јер је отпутовао у Индију да тражи медицинску помоћ. Дакле, два дечака су сама, препуштена себи и један другом, у страху један од другог. Операција претварања људске душе једног од њих у животињу, не догађа се уз помоћ хирурга, већ из једноставне дечије игре. Један је коњ, други је јахач. И један и други су несвесни своје несреће, играју се онако како могу и знају, а из тога се рађа садомазохистички однос. Онај који је на власти тежи садизму, а онај који је потчињен има тенденцију да развије мазохизам. Према томе, уколико неко од „Двоногог коња” очекује нежност и поетичност, губиће време у биоскопу. Међутим, онај ко у биоскоп дође да попут Херберта Маркузеа „чује болан плач једнодимензионалног људског бића или да слуша болан плач друштва које под пресијом моћника уместо људског постаје животињско”, тај је добродошао.

Зато гледалац после Вашег филма дуго има осећај „кнедле у грлу”?

Ово није филм о насиљу које се уобичајено користи у Холивуду ради што већег ужитка гледалаца и што бољих резултата на бокс офисима. Ово је филм које приказује и критикује насиље које изазива гађење и узнемирује гледаоца. Снимљен је са надом да ће се он, уколико и сам има насилничко понашање, после гледања „Двоногог коња” оканити од тога.

Драгоценост Вашег филма су два дечака натуршчика, али и документаристичка филмска структура која Вам је послужила у сценама трке дечака са магарцима и трке коња са вуком?

То је стил овог филма. Суреални субјекат у реалном или документарном стилу како би све било уверљивије. Међутим, нека вас документарност не заварава, импровизација није било, све је било инсценирано и сваки детаљ унапред припремљен. Чак и сцене трке коња за вуком и трке „двоногог коња” и магараца које сте поменули. Дечак Харон Ахад који игра „двоногог коња”, кога смо пронашли у северном Авганистану како чисти аутомобилска стакла, имао је припреме од 40 дана сталног трчања са постепено повећаваним оптерећењем, све док није постигао да трчи са теретом од 25 килограма колико је износила тежина маленог богаља којег у филму носи на леђима. Десетогодишњег Зију Мирзу Мохамада који је без ногу, пронашли смо како проси на улицама после дугог трагања у десетак авганистанских градова. Искуство ми је рекло да су просци веома добри глумци зато што умеју да изазову самилост и симпатије пролазника. И нисам погрешила, Зија је изврстан као мали „моћник”.

Зашто сте и овај филм снимили у Авганистану?

Зато што ми нису дозволили да снимам у Ирану, зато што се данашњи изглед Авганистана поклапа са духом сценарија, али и зато што пола Авганистана говори мојим језиком и делимо заједничке корене. Оваква прича о људима могла је да се снима на многим местима на свету, Авганистан је само једно од њих.

Нисте прекинули снимање чак ни када је на екипу бачена бомба и било повређено шесторо људи?

Имали смо дужи прекид и наставили смо тек када су нам то дозволиле трупе УН. Ту ручну гранату бацили су на нас они који не воле што моја породица снима филмове и који за то окривљују „несигурне услове у Авганистану”. Она је бачена право на камеру у тренутку снимања једне од најзначајнијих сцена са великим бројем статиста. Повређено је шесторо људи, међу њима и мој асистент и, нажалост, од последица рана, после неколико недеља, преминуо је и један од статиста. Било је ужасно, али нисмо желели да се предамо терористима одустајући од филма.

Чак ни под претњом бомбама?

Никада. Кроз моје филмове желим да умањим људску патњу. Верујем да су многе од њих дуг свести човечанства. Оно смо што мислимо, филм може да промени мисли и зато сам ја у њему.

Извор: Политика Дубравка Лакић