PET BANKI PRESTOLA POPA

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Gotovo istovremeno, Majkl Džekson i Madona su prošlog meseca proslavili 50. rođendan. Legenda kaže kako je Madona tražila od menadžmenta upoznavanje i duet s Majklom: „On bi mogao da me nauči kako da zaradim pare, a ja njega kako da ih potroši”. Pod izbezumljujućim teretom velikih očekivanja, viška botoksa i korporativne dekadencije, oboje su ovog avgusta najavili kako - njihovo vreme tek dolazi

Priča je od Artura Klarka, zove se Povratak predaka i podsticajna je za shvatanje bizarnih razmera petparačkog futurizma Majkla Džeksona, njegovog straha od smrti i kaprica crnog pigmenta.

Dakle, u toj priči na prapostojbinu Zemlju vraćaju se bića iz svemira. Oni koji su davno otišli put zvezda, i koji su zaključili da je čovečanstvo izašlo iz divljaštva. I što je najvažnije, ti prastanovnici Zemlje donose na povratku i lek za neugodnu promenu genetskog koda koji je unesrećio toliko generacija.

Poruka naših ponovo pristiglih prapredaka glasi: “Narode Zemlje, ponovo možeš da uđeš u društvo kosmičkih bića, bez stida i bez ikakvih prepreka. Ako je neko od vas još uvek beo, mi ćemo se lako pobrinuti za to…”

Naši prapreci su bili crnci!

Pošto su se neke vizije Artura Klarka obistinile, možda će to biti i slučaj s ovom antirasističkom, što bi banalizovalo varikina koncept Majkla Džeksona, koji je nakon svega pasionirano učinjenog na izbeljivanju postao paradoksalna slika Dorijana Greja.

Pre šest godina, na anketno pitanje čiju bi masku izabrali za Noć veštica, pod uslovom da lik bude opštepoznat i slavan, trećina američkih tinejdžera je odgovorilo - masku Majkla Džeksona. Zar je to hvala čiki koji je tada živeo pod staklenom prizmom u specijalnoj smesi kiseonika i azota, čiji je odnos spravljen tako da produži život na 150 godina? I koji je predložio izglasavanje dečjeg zakona, prema kome bi deci bilo zagarantovano pravo da im se čita priča pred spavanje, kao i pravo da mogu da misle kako su neodoljiva.

Ali, problem je ispao što se pronela vest da se čika ponaša po principu “hodi da ti čiko nešto da“, i što je sve, samo na drugi način, podsećalo na priču o Pahomiju. Ali u Nedođiji. Dobro, Majkl je postmoderni Petar Pan, mada to ne znači da i njemu ne bi bila poučna priča pred spavanje o Pinokiju i Đepetu.

Pita ti Đepeto Pinokija kako se snalazi. Ovaj mu kaže da je sve kul, ali da samo malo ima problema s curicama, jer ipak je to drvo. Onda mu Đepeto očinski preporuči da uzme šmirgl-papir i da će sve biti u redu. Posle izvesnog vremena pita Đepeto Pinokija: “Kako je sad s curicama?”, na šta će Pinokio: “Ma, kakve curice, šmirgla je zakon”.

Eto, bilo je nas koji smo očekivali da će Džekson u pedesetoj malkice pustiti stomačić, možda i brkove, i da će jednostavno reći: “Jebiga, sve je to bio fazon, i azot i kiseonik, i izbeljivanje, moralo se biti u trendu. Sad sam ipak u godinama kad bi to bilo neukusno”.

Opet, nakon pet banki, Džekson je žrtva velike nepravde: muzika mu je ostala u drugom planu. I to ona koja dekodira disko epohu. Doduše, imao je Džekson i album Invincible, kome ni produkcijsko peglanje nije moglo da umanji utisak bljutavosti. Blazirana dekadencija koja se htela da pod stare dane predstaviti buntovnikom. Tu ni ezoterija nije mogla da pomogne.

Ali, da li to znači da Thriller nije možda najbolji pop album u istoriji, a da istoimeni spot nije pokrenuo MTV revoluciju? I ima li bolje bas linije od Billie Jean, i šta čak i danas mladi pankeri i metalci pametnije mogu da obrade od ovoga? Zar solo Edija van Hejlena na Beat It nije jedan od najbolje odsviranih? Zar Dangerous nije monument?

Da li je Kralj, uprkos svim Gremijima, varikinama, Kvinsiju Džonsu, filantropiji, sumnji u sindrom Pahomijeve patke, Dajani Ros, ekumenizmu, Elizabet Tejlor, duetu s Polom Makartnijem i opsesiji Lajzom Mineli ipak često bio nesigurni manipulator, kako je i Madonu okarakterisao Endrju Morton u njenoj neautorizovanoj biografiji Material Girl?

Nije. Za Rumune, koji su ubrzo nakon ubistva bračnog para Čaušesku imali priliku da gledaju njegov koncert u Bukureštu, Majkl je bio vanzemaljac. Za nas, kao, nije?

Madona je Majklov ispisnik, ali je ostarila pametnije. Proračunatije. Gde su kemp derivati više fol. Bar u odnosu na Majkla. I imala je sreće u apsurdu. Prošla je sve tri psihološke drame Dobrice Ćosića; bila je i vernica, i grešnica, i otpadnica.

Postala je seksualni jakobinac, paradigma druge seksualne revolucije kada polnost postaje irelevantna, kao i razlika između vibratora i oklagije. Ali, šta ti je sudbina! Žena koja je izgradila karijeru servirajući najraskalašnije erotske maštarije i provocirajući religioznu dogmu, etablirala se maltene u konzervativnu ikonu, u uzor materinstva i rigidnog postfeminizma kome je provokacija, kakvog li paradoksa, sama dogma.

Čak, kad se o njoj piše (pa i ovako skromno), to mora biti “kreativna avantura zasnovana na endokrinim impulsima”, kako je kategorično ustvrdio Peca Popović. A i to je neka vrsta dogme. Madona je tek 1992. snimila album za koji su je deset godina ranije optuživali. Erotica je bila i „čist andregraund i prvi postaids album” (Ivan Ivačković). Ali, i to je bila samo još jedna maska.

I opet jedan paradoks - sve te maske takođe čine suficit značenja, koji, kao u slučaju Majkla Džeksona, muziku može da relativizuje. Lanci kao deo “ekstremnog ženskog imidža” (Express Yourself), kadrovi kao preneti s fotografija Sesila Bitona (Vogue) ili kruna od trnja i raspeće na krstu od ogledala, dekorisanom sa 4.000 komada čuvenog kristala Svarovski (Live to tell), mogu da zamagle suštinu - da su to dobre pesme. Da nije tako, ikonografija ne bi previše vredela.

Oba primera su identična sa Cecinim slučajem. Ono da Ceca ima pesme. Jer da ih nema, sve bi bilo nategnuto, čak i sa Arkanom. I tu se ne završava sličnost s ovdašnjom folk scenom. Bar u smislu da je Madona, uprkos svim transformacijama, ostala “ona ista žena, žena za sva vremena” (Marinko Rokvić), i da je baš kao Lepa Brena počela kao treš, a završila kao gospođa. I gde se opet krije zamka ikonografije: šljokice i gondole u Veneciji ne treba valjda da nas zbune i pokolebaju u uverenju da je Like a Virgin pesmetina.

I budite sigurni u jedno: Majkl Džekson će se tek rehabilitovati; i on i Madona će, kad se ostrane sva onostrana značenja, biti pre svega osamdesete koje su u nedostatku boljih preneli i u devedesete, a Madona i dalje. Kao prava keva svesna da svet nije Nedođija. Iako je pet banki i njoj i njemu, ona već ima beneficirani radni staž. Njemu će biti priznat retroaktivno.

A koncert na Jazu je bio saveznog, ex-yu karaktera. To ipak ume da uradi jedna konzervativna persona: konzervativna jer bi i najzagriženiji nacionalni radnici pristali da na Madoninu sisu polože svoju svetinju, samo da dođe kod njih.

Izvor Popboks Zoran Panović

ŽIVOTNI RELI ZA PAMĆENJE

Nebojša Đorđević    Film, Vesti


Uvek je bio korak ispred života. U glumi, na reli stazi, u dobročinstvu. Pre dve godine dostojanstveno i mirno oprostio se od filma, a proteklog vikenda Pol Njumen preminuo je u svom domu u Konektikatu.
Na svoj zahtev prošlog meseca napustio je bolnicu u želji da poslednje dane provede sa svojom porodicom, decom i Džoan Vudvord sa kojom je proslavio i pola veka zajedničkog života. Deceniju više „družio se” s filmom. Ostavio je u filmskoj baštini više od 70 naslova. Dugo toplo leto”, „Mačka na usijanom limenom krovu”, „Buč Kasidi i Sandens Kid”, „Hladnokrvni osuđenik”, „Hastler”, „Život i dani Roja Bina”, „Boja novca”, „Put do uništenja”, samo su neke od filmskih priča u kojima pamtimo Pola Njumena.

Zbog ledeno plavog pogleda i markantne pojave, režiseri su ga tražili za junaka romantičnih priča. Posle Jejla i Glumačkog studija u Njujorku, nije ni pomišljao da svoj talenat rasipa u sladunjavim rolama. Opredelio se za karakterne uloge u dramama, trilerima i avanturama. Jednako je bio ubedljiv kao policajac, ekscentrik, kriminalac… Trebalo je da igra i u filmu „Istočno od raja”, ali je na kraju izabran Džejms Din.

„Toliko sam želeo ulogu u tom filmu, ali gde god bih se pojavio na audiciji u Njujorku naletao sam na tog Dina”, priznao je tada Njumen.
Na početku karijere publika ga je poistovećivala sa Marlonom Brandom. Nije se ljutio, naprotiv, dao je stotine autograma sa potpisom slavnog kolege. Prvo je osvajao nagrade po Evropi - Kan, Berlin, London. Prva nominacija za Američku filmsku akademiju stigla je na Njumenovu adresu 1958. godine za ulogu Brika u „Mački na usijanom limenom krovu”, u režiji Ričarda Bruksa. Nije osvojio Oskara, ali scene sa holivudskom divom Elizabet Tejlor ostale su za pamćenje. Samo tri godine kasnije, sjajan je i za bilijarskim stolom u „Hastleru”, ali ponovo ostaje samo na nominaciji. Već na sledećoj dodeli čekao ga je Oskar za glavnu ulogu u Skorsezeovom ostvarenju „Boja novca”. Učestvovao je u još šest trka za Oskara, ali ga je dobio tek 1986. godine za životno delo. Ceremoniju je izbegao oba puta. Pre nego što će ga članovi Akademije ponovo staviti na listu petoro najboljih glumaca za filmove „Niko nije lud” i „Put do uništenja”, na najvećoj filmskoj svečanosti 1994. godine dobio je priznanje za humanost.

Slavni glumac, osim što je dosta vremena provodio na reli stazi i čak zabeležen u Ginisovoj knjizi rekorda kao najstariji pobednik na auto-trkama u Dejtoni, darovao je milione dolara bolesnoj i gladnoj deci. Svog sina nije mogao da spase od droge, ali je zato godinama sve činio da usreći mališane širom sveta. Posvetio se i proizvodnji zdrave hrane, a sav prihod je takođe davao u humanitarne svrhe. Stalno je isticao da je to najsadržaniji deo njegovog života. Imao je još mnogo planova kako da pomogne deci širom sveta. Na filmu mu je ostala još jedna neispunjena želja, da treći put zaigra sa Robertom Retfordom.

- Izgubio sam pravog prijatelja. Ovo je trenutak kada reči ne mogu da opišu osećanja. Bilo je više smisla na ovom svetu dok je on bio tu - izjavio je kratko i iskreno Robert Redford za „Asošijeted pres” povodom vesti o smrti svog partnera iz legendarnih filmova „Buč Kasidi i Sandens Kid” (1969) i „Žaoka” (1973).

REŽIJA
Kao režiser okušao se posle deset godina glumačkog staža. Za film „Rejčel, Rejčel” nagrađen je i Zlatnim globusom. Ostavio je traga i u pozorištu. Komad „Naš grad” Tortona Vajdlera vratio ga je na brodvejsku scenu polovinom devedesetih, gde je debitovao još 1958. godine u komadu „Piknik”.

Izvor: Večernje novosti B. Niković

HAJNER GEBELS POBEDNIK 42. BITEFA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Gran pri “Mira Trailović” za najbolju predstavu 42. Bitefa uručen je nemačkom reditelju i kompozitoru Hajneru Gebelsu za predstavu švajcarske produkcije “Štifterove stvari”.

Neposredno pre toga predsednik međunarodnog žirija, teoretičar pozorišta Hans Tis Leman saopštio je odluke žirija, na završnom festivalskom prijemu u foajeu Pozorišta na Terazijama.

Gran pri je dodeljen jednoglasno. Članovi žirija bili su argentinska rediteljka Konstanca Makras, dramska autorka Marija Karaklajić, scenografkinja Mia David-Zarić i rediteljka Katarina Pejović.

Specijalna nagrada Bitefa dodeljena je, većinom glasova, predstavi “Možzda zauvek” Meg Stjuart i Fiipa Gemahera.

U obrazloženju je navedeno da su se autori “hrabro poduhvatili teme ljubavnog odnosa u trenucima frustracije, kao i krkhe sreće, bez patetike cinizma i banalnosti, donoseći delo izuzetne umetničke i emotivne snage koje lavira između plesa, performansa i pozorišta”.

Kako je saopšteno, publika Bitefa dodelila je prvo mesto švedskoj predstavi “Bejbi drama”, koja je dobila prosečnu ocenu 4,53. Slede “Don Đovani” (Srbija - 4,52) i “Manje više beskonačno” (Francuska - 4,50).

Nagrada “Politike” za najbolju režiju na Bitefu dodeljena je Krištofu Martaleru za švajcarsku predstavu “Manjak prostora”.

Umetnički direktor Bitefa Jovan Ćirliov predao je statutetu Gebelsu, koji je u međuvremenu pozvan da se vrati na prijem.

“Srećan sam i zahvalan, ali i vrlo iznenađen. Otišao sam već u hotelsku sobu, jer nisam pomišljao da bih mogao ponovo da dobijem ovu nagradu”, rekao je Gebels koji je osvojio Gran pri Bitefa za predstavu “Eraritjaritjaka” 2005. godine.

“Srećan sam i zbog mog tima i ‘Teatra Vidi’ iz Lozane, jer je ova produkcija bila rizik. To pozorište je u velikoj meri posvećeno glumcima i nije bilo lako ubediti ih da uđu u moj neobični projekat”, izjavio je autor predstave u kojoj umesto glumaca “igraju” klaviri, slike i svetlost.

“Međutim, to zapravo i nije predstava bez ljudi, jer je tu uvek 150 ljudi u publici. Ova nagrada pokazuje da su je razumeli i prihvatili”, zaključio je Gebels.

DARKWOOD DUB

Nebojša Đorđević    Strip, Vesti

ZAGOR: ODABRANE PRIČE (1) - Tiziano Sclavi & Franco Donatelli

Zagor je superkul, on poskakuje mlad. Život mu počinje u 30-oj i traje u nedogled. Ponekad se oseća kao da je u kolotečini, ali u novoj epizodi ga očekuje događaj bez presedana. Živi nedaleko odavde, u gradu u pustinji. Nervira ga nepravda. Sidekick mu je danguba. Iako nije elektro, sigurno bi bio Titov pionir. Čitav kosmos mu staje u treptaj, prostor između nas. Dok gleda ptice, vetar nosi loše vesti o danima koji dolaze

Ljubitelji popularnog domaćeg benda koji su kliknuli na link samo zbog naslova i uvoda pa sad očekuju da i ostatak prikaza bude u istom maniru mogu odmah da ugase ovaj prozor.

Sad kad su ostali samo oni koje ovo istinski zanima, evo jedne vrhunske istine: kad bi Zagor birao da li je jedan od ljudi na obali ili ljudi na trotoaru, sigurno bi se svrstao u prvu kategoriju. Nikad on nije mario za te urbano-fensi tripove (otud ostaje i nejasan naziv pomenutog benda, pošto se Darkwoodi nikako ne uklapaju u Zagorovu estetiku), i da je kojim slučajem stvarno postojao, sad bi se okretao u grobu. Naravno, da je Zagor stvarno postojao, on sigurno nikad ne bi ni umro.

Edicija Veseli četvrtak je jedna od većih stvari za domaću strip scenu koja je zaživela ove godine. Trenutno najjači izdavač u Srbiji (gledano po svim parametrima) demonstrira moć na kioscima pokretanjem, pored četiri „stara” (Zagor, Dilan, Mister No i Dampir), još pola tuceta novih izdanja. Među njima su i ona najbitnija za ovaj tekst, integralna izdanja prastarih epizoda Zagora koja su izlazila još u ono doba Zlatnih serija i Lunovog magnus stripa.

Kako je skrenuta pažnja, zamišljeno je da ova (nazovimo je) biblioteka bude ne nužno „best of” starih epizoda, već enciklopedija svih većih Zagorovih neprijatelja, kao i epizoda koje, iako ne preterano kvalitetne, bude nostalgiju i ostavljaju toplinu u srcu. Upravo tako se može opisati prva epizoda - Crni gospodar.

Pored naslova koji asocira na neki porno film, epizoda ne daje ništa više od uobičajene, analogne epopeje, od tačke A (iz Darkvuda) do tačke B (do Darkvuda), sa usputnim stajalištem za avanturu na brzaka. Ovo je jedna od ”mračnijih” epizoda pošto se ne radi o uobičajenom vesternu, već o jednom od čestih Zagorovih izleta u horor i fentezi vode.

Iako scenario dolazi iz ruke Tiziana Sclavija (oca Dilana Doga), vidi se da nije imao previše slobode u njegovom pisanju. Sem ubacivanja gomile čarobnjaka, patuljaka, čudovišta, mračnih gospodara crne magije i himenovski plavokosih heroja, utisak je da je ovo standardna storija gde Zagor ispada heroj koji čini dobra dela na radost svih Indijanaca i ostalih potlačenih bića.

Tako čak ni svi ti silni kosturi i usiljena smrt glavnog junaka serijala ne bude nikakav osećaj brige ili strepnje, a ponajmanje straha. Atmosferi naive nimalo ne doprinosi činjenica da je crtež pokojnog Donatellija bio već 20 godina prevaziđen u doba kad je epizoda crtana i da većina dijaloga kojekakvim pametnjakovićima može da posluži samo za sprdnju, nikako za emotivno saosećanje s junacima ili koncentrisano praćenje nazovi-napete fabule.

Osim osećaja gledanja starog filma C produkcije, ova epizoda ipak nudi nešto. Nudi odgovore na pitanje ko je zapravo Zagor?

Zagor je strip koji čitaju dečaci dok ne otkriju devojke, ili dok ne otkriju da devojke ne vole stripove. Dobro, dok ne otkriju da devojke ne vole Zagora, isto kao ni ostale junake izdavačke kuće Bonelli (Dylan Dog excluded).

Zagor je junak koji vapi za reinventingom, sličnim onom koji je Betmen imao Povratkom mračnog viteza. Nažalost, kroz pola veka staru istoriju Zagor ne ukazuje na to da njegovi vlasnici prava uzgajaju i približno slične namere. A i zašto bi? Pa i ovako je to najtiražniji strip u Srbiji.

Izvor: Popboks Dušan Mladenović

HOLLYWOOD SE SJEĆA PAULA NEWMANA

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Hollywood tuguje i prisjeća se jednog od svojih najvećih glumaca, oskarovca Paula Newmana koji je u petak preminuo nakon duge i teške bolesti raka pluća.

Prisjećaju ga se mnogi kolege, prijatelji i obitelj, a čovjek koji ga je jako volio, Robert Redford, rekao je: “Izgubio sam istinitog prijatelja”. Njih dvojica zajedno su glumili u dva filma, “Butch Cassidy i Sundance Kid” te “The Sting”.

- Newman je bio veliki skromni div. Koristio je svoj uspjeh kako bi pomogao drugima i činio je to a da nije ništa želio zauzvrat. On bi trebao biti primjerom za sve u glumačkoj profesiji jer čini se da je dao svoj ego kirurški odstraniti, rekao je Kevin Spacey.

Bivši glumac Arnold Schwarzenegger nazvao “velikodušnim, ali skromnim dobrotvorom”, a sjetili su ga se i bivši američki predsjednik Bill Clinton i njegova supruga Hilary koji su ga opisali kao “američku ikonu, dobrotvora i prvaka za djecu”.

- Njegova smrt bila je privatna i diskretna na onaj način na koji je živio svoj život. Paul Newman odigrao je mnogo nezaboravnih uloga, ali one na koje je bio najponosniji bile su uloge odanog supruga, oca punog ljubavi, djeda koji je obožavao svoju unučad te predanog dobrotvora, stoji u izjavi Newmanove obitelji.

U Los Angelesu, u Ulici slavnih, na Newmanu zvijezdu mnogi obožavatelji stavljaju cvijeće. Glumac je snimio više od 60 filmova u karijeri dugoj 50 godina, a njegov kolega George Clooney rekao je :”Postavio je prevelike standarde za nas ostale. Ne samo glumce, već za sve nas”.

Izvor: Većernji hr I.Vi