NEVLADINE ORGANIZACIJE TRAŽILE VRAĆANJE “DRAGULJA MEDINE” ČITAOCIMA

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

draguljOsam nevladinih organizacija zatražilo je juče od Mešihata Islamske zajednice u Srbiji javno izvinjenje svim građanima Srbije i sveta zbog reakcije na objavljivanje knjige “Dragulj Medine” američke autorke Šeri Džons i pokušaja ugrožavanja slobode mišljenja i izražavanja. Nevladine organizacije su tražile i da se knjiga vrati čitaocima da sami prosude o njenoj vrednosti.

- Pritiskom na izdavačku kuću Beobuk da povuče knjigu “Dragulj Medine” iz prodaje i zahevom za izvinjenjem i pokajanjem, Mešihat Islamske zajednice u Srbiji dao je sebi za pravo da propisuje šta se ne sme čitati, čime je povredio pravo svakog građanina da slobodno formira svoj sud. Podsećamo Mešihat Islamske zajednice u Srbiji da književno ili drugo umetničko delo podleže samo sudu kritike i sudu javnosti i da nijedna religija nema pravo da uvodi cenzuru i zastrašuje pisce, izdavače i čitaoce pretnjama božijeg kažnjavanja” navodi se u saopštenju nevladinih organizacija koje su potpisali Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Građanske inicijative, Komitet pravnika za ljudska prava (YUKOM), Beogradski centar za ljudska prava, Koalicija za toleranciju protiv zločina mržnje i Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR). U saopštenju se naglašava da su izvesna ograničenja moguća ukoliko se knjigom poziva na nasilje, diskriminaciju, rasizam, ratne zločine, što se, dodaje se, u veoma ograničenom broju slučajeva može utvrditi u zakonom propisanom postupku.

Izvor: Danas K. R.

SVE BOJE TAME

Nebojša Đorđević    Film, Kultura, Vesti

CRNI TALAS - Bogdan Tirnanić

U Srbiji se godišnje snimi jedva 10 manje-više podnošljivih filmova, a knjige o njima su još veća retkost. Crni talas pleni kompetentnošću da precizno i bez naknadne pameti progovori o skrajnutim fragmentima naše prošlosti. Tirnanićeve priče o filmovima-slučajevima često uspevaju da budu uzbudljivije i od samih filmova

Zoran Janković

Kako u uvodu sâm Bogdan Tirnanić priznaje, Crni talas je zbornik nastao na temeljima naručenog feljtona za NIN, feljtona koji je potrajao mesec-dva i završio se jer je “dobro obavešteno rukovodstvo, s vezama u političkim krugovima, vršilo tihi pritisak da se stvar smandrlja pre nego što iritantnost njegovih epizoda ne pređe (sic!) granicu tolerancije”.

Autor, dakle, u Crnom talasu dovršava posao započet pre četvrt veka. Uz obilje dokumentacije i pronicljivih interpretacija, te pojašnjenja neophodnih današnjim čitaocima, on iznosi jednu od mogućih istorija srpskog/jugoslovenskog filma, u fokus stavljajući poglavlja koja nedostaju.

Stradanja autora i filmova kreću se u širokom luku od intervencija političke vrhuške tokom snimanja (Jezero Radivoja - Lole Đukića), zvanične sudske zabrane (Sweet Movie Dušana Makavejeva i Rani radovi Želimira Žilnika), komitetskih preganjanja (Crveni udar Predraga Golubovića), izgona u opšti zaborav radi stvaranja istorije po meri novog poretka (S verom u Boga Mihajla Al-Popovića), inkvizicijskog maltretmana zvanične kritike (Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića), čerečenja po čuvenim rubrikama tipa Pisma čitalaca (Kvar Miloša Radivojevića), sve do zatvorskih kazni za autore (Plastični Isus zlosrećnog Lazara Stojanovića). Tirnanić direktno, imenima i prezimenima, upire prst na inspiratore napada i pritisaka, a iz njegovog pregleda se vidi da su agitpropovske vedete i čuvari javnog morala u maloj zemlji koja je težila socijalizmu s ljudskim likom i te kako bili kreativni u smišljanju sredstava za mučenje.

Ipak, i takvo okruženje je uspelo da izrodi dela koja su (barem u trenutku nastajanja) bila relevantna i u širim okvirima. I pored toga što srpski/jugoslovenski film često ostavlja utisak neozbiljnosti, Tirnanić je u pravu kad zaključuje da je (pokojna) Jugoslavija imala mnogo bolju kinematografiju nego što ju je zasluživala.

On se takođe ne libi da ukaže da tzv. crni talas nije bio sinhronizovana pojava autora srodnih pogleda na svet i filmsku poetiku, već zgodna poštapalica da se označi širok krug potencijalnih filmskih subverzivaca i rušitelja poretka tek u nastajanju, a nalazi daha i prostora i da progovori o neprincipijelnosti, nekolegijalnosti, povremenom beskičmenjaštvu, surevnjivosti i sklonosti ka autodramatizaciji „žrtava”.

Ovaj zbornik, dakle, predstavlja bitan prikaz ovdašnjih prilika i naravi, ali nosi još jednu dragocenu dimenziju: navodi čitaoca da se suoči sa (filmskim) stanjem stvari u ovom trenutku. Tako se dolazi do zaključka da je film nekada imao daleko veći značaj, kao i da su postignuti klimavi i sitni ali vidljivi pomaci u demokratizaciji društva.

Komitetsko-sudskih nasrtaja na politički nepodobne više nema; oni su ustupili mesto možda naručenim hvalospevima u medijima, budžetskim zamešateljstvima, ortačkom umrežavanju i srodnim, teško dokazivim a očitim konkursnim mahinacijama, te producentskim potezima gotovo s one strane zakona. Jednako pogubnim pojavama, ako ne i pogubnijim.

Izvor: Popboks Zoran Janković

ДУХ МЛАДОСТИ ИНСПИРИШЕ

Vesna Rajković    Kultura

Ексклузивно:

Владимир Путник, уметнички директор Фестивала културе младих Србије у Књажевцу
Са познатим редитељем из Београда, ћаскали смо у бифеу Дома културе у граду на два Тимока, о Књажевцу, Фестивалу, позоришту у Србији, инспирацији, писању …

Ја радим овај Фестивал четири године, заредом, а било је и са некаквим прескоцима, зато што су биле неке друге летње обавезе, други фестивали. Последње четри године сам ту стални на неки начин уметнички директор Фестивала и редитељ сваке вечери - почиње причу наш саговорник Владимир Путник. - У зајечарском позоришту сам такође био у својству селектора неколико пута. Али оно што мe је највише привлачило када сам позивао ансамбле из Београда да дођу на Фестивал, то је Књажевац и околина. Описивао сам им, упоређивао сам са некаквим малим Паризом, који има мостове на реци или на рекама. То су два Тимока, јели. И углавном никад нисам изневерио оне које сам позивао, сви су делили то мишљење да је Књажевац леп, пун зеленила, да се лепо осећају и да увек пожеле да дођу поново. Био сам и ван Фестивала овде две или три сезоне. Напутовао сам се, али пошто ми је такво презиме морао сам да га оправдам. Ту сам режирао три представе са овдашњим грaдским амaтерским позориштем, са глумцима. То су биле прилично амбициозне, не знам ког су домета биле и какав је општи утисак, али смо добро радили, добро сарађивали. Дисциплиновано радили. Сећам се била је једна женска представа, Женски разговори, затим две озбиљне адаптације које су конкурисале за нека такмичења и добро пролазиле. Тако да сам три сезоне радио, путовао по зими. За аматерске фестивале у Кули, један зајечарски глумац Цвеја, Цвејић, мислим да је он сад у Београду, прешао је и води „Крсманац”. Он је радио представе са ученицима, домцима. И онда сам два три пута му био селектор за то али су се све одигравале у позоришту. Гледао сам и Зоранове дане у Зајечару. Требало је чак предлог неког текста да урадим, али тамо су увек некаква превирања. Уствари, ја се добро слажем са Лазићем, ми смо колеге, међутим, кад год дођем он је или у оставци или у неким превирањима. Тако да нисмо успели да запатимо неку сарадњу.

Шта мислите о Фестивалу у Књажевцу?Какве су перспективе?

На раскрсници је два пута или да се Република озбиљније позабави, притом мислим на доделу средстава да буде један од јачих фестивала или да се интернационализује као што је овде било вече фолклора било где смо видели учеснике из Русије, Пољске и свих бивших република ондашње Југославије. Тако да је било стварно интернационално, па можда је то једна могућност, један правац. да се интернационализује и то би било занимљиво. У сваком случају не сме се остати на овом нивоу. Мада сви кажу, утисак је да је уназад три сезоне ово најуспешнији Фестивал.

РЕДИТЕЉ СА ВАШОМ НОВИНАРКОМ

Значи, 47. је најбољи, у последње три године. Ви сте томе допринели?

Ја углавном радим отварање, јер то отварање даје печат после осталим догађањима и увек се највише вреднује отварање фестивала.

Када би Вас неко питао ко је Владимир Путник, шта бисте Ви рекли?

Неуморни путник, вечити истражитељ. Нарочито ми прија да се дружим са младима људима. Ово је фестивал младих и то ме невероватно подмлађује. Многи ми се исписници и колеге чуде одакле та енергија а ја и не осећам да је то нека посебна енергија, него ме једноставно тај дух и одржава. Та позитивна енергија је прелазна, заразна.

Како Ви видите позориште јуче, данас, сутра?

И оно има своје проблеме. Шаблонизује се. Када је било вече песника разговарао сам са колегом Цветковићем, он је позоришни редитељ и критичар на Другом програму Радио Београда, оно што је некад радио Пенчић Пољански, који је у пензији. Радио је радио критику али позоришну критику. Дао је неке опаске. Заједно смо се сложили да околне земље као што су Бугарска, Румунија имају виталније позориште него што је српско. То нас мало забрињава да је српско позориште ушло у шаблон и само понекад севне нека варница духа али то се опет угаси. Нема више ни алтернативних група што је некад било. Студентских алтернативних група које су давале печат позоришном животу и оне су се некако изгубиле у том мору материјалних проблема и недаћа.

Позориште је скупа играчка. Како ће се извући из ситуације у коју је запало?

Једино ако га огроман прилив младих кадрова…
Треба да знате да у Београду,Новом Саду па и у Звечану, то су најближе драмске школе, сваке године излази са приватним академијама којих има две или три, 150 нових глумаца који су просто жељни рада. Они ће сигурно захтевати, тражити и нудити своју енергију, тако да ће се из тог квантитета морати да роди некакав квалитет, јер не могу они као што је случај у Лос Анђелесу или не знам где, прати судове и чекати да их њихов менаџер позове и пронађе посао.

Ви сте у прилици да можете да помогнете?

Многи су од мојих завршили, имао сам многе драмске студије које сам водио и многи су завршили те школе. Углавном приватне, сада долазе и кажу, дај сад нешто да радимо. Као да ја могу да им дам некакав посао, што нажалост није случај али можемо да радимо ад хок алтернативне представе које у старту не доносе хонораре али бар имају утисак да се баве оним што су студирали. Код њих је нарочито важно да не стагнирају, да се баве уметношћу одмах после студија.

.Критика је нужно зло…

Избегавам критику кад год је могуће. Знам колико је то незахвалан посао. Ипак треба вредновати нечији напор, али и то је битан део позоришног живота, тако да критика мора да постоји, то је једно нужно зло.

Осим Фестивала на чему сада радите?

Сада правим ретроспективу народног глумовања, дакле један етно театар који би мого да буде занимљив и ван граница. Ја рачунам да то понудимо Европи, да од наших обичаја, ритуала, направимо једну представу која би била разумљива и странцима.

Да ли је тешко писати?

Јесте, тешко је. Тај моменат кад се нађете пред празним листом, то је један од најтежих креативних мука али задовољство када се нешто уради када се прође друга трећа рука је неупоредиво ни са којим познатим осећањем који има обичан смртник.

Снимио: Војислав Петковић

14 INTERVJUA - Charles Bukowski

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti


Razgovori s matorim pokvarenjakom

Izbor intervjua koje je Čarls Bukovski, jedan od najznačajnijih američkih pisaca 20. veka, dao od 1967. do 1990. godine predstavlja štivo samo za velike ljubitelje njegovog lika i dela. Ipak, oni će među koricama ove knjige naći malo toga što nisu mogli da pročitaju u njegovim romanima i zbirkama priča

„Često dobijam pisma: ‘Ti si tako sjeban, Bukovski, a još si živ. Rešio sam da se ne ubijem’. Ili: ‘Ti si takav kreten, čoveče, da mi daješ hrabrosti da živim’. (…) Izgleda da sam ih spasao. Biti kreten znači spasavati kretene. To su, vidite, moji čitaoci. Oni kupuju moje knjige - poraženi, poremećeni i prokleti - i ja sam na to ponosan.” - Č. B.

Čarls Bukovski (1920-1994) je jedan od najzanimljivijih fenomena u novijoj svetskoj književnosti. Zanimljiviji kao pojava nego kao književnik, nikog ne ostavljaju ravnodušnim: ili ga obožavate ili vam se gadi!

Mada je već u svojim 20-im pokušavao da piše poeziju i prozu, brzo je odustao od spisateljske karijere i započeo alkoholičarsku. Ispostaviće se kasnije da su jedna i druga tesno povezane. Narednih deset godina klošarskog života, tokom kojih se seljakao po hotelima za beskućnike radeći razne fizičke poslove (i ne prestajući da pijanči!), postaće osnova buduće književne građe Čarlsa Bukovskog, a najčešći junak Henri Kinaski njegov literarni alter-ego.

Celokupno stvaralaštvo Bukovskog moglo bi se svesti na tri reči: ismevanje samog sebe. Pijanstva, žene (najčešće takođe pijane i lude), ponižavanja, otpadništvo - to su teme koje Bukovski obrađuje i u ovome se krije najveći problem knjige 14 intervjua, nedavno izašle iz štampe u izdanju beogradske kuće LOM, koja već nekoliko godina izdaje ediciju Izabrana dela Čarlsa Bukovskog.

Jednostavnost izraza kojoj je Bukovski težio u književnosti isključuje potrebu da u njegovim izjavama tražimo smernice za njeno tumačenje. Ono što je želeo da kaže Bukovski nije zaogrtao u metafore, već je to realistično, jasno i iskreno ispostavljao čitaocima. Činjenica da mu je najveći deo opusa autobiografskog karaktera čini izlišnim da podatke o njemu saznajemo iz intervjua.

Osim toga, knjiga vrlo brzo postaje monotona jer se nekoliko pitanja (pa samim tim i odgovora) ponavlja iz razgovora u razgovor. Tako stalno iznova čitamo da Bukovski piše samo noću i da vrlo malo prepravlja ono što je napisao, da voli klasičnu muziku, da je popularniji u Evropi nego u Americi, da pijanstvo smatra privremenim samoubistvom posle kojeg je samoubici dozvoljeno da se vrati u život, da se svakodnevno kladi na konjske trke itd.

To što su različiti novinari godinama ponavljali ista pitanja možemo pripisati činjenici da Bukovski u to vreme još nije bio poznat širokoj publici (celog veka je izdavao za malog izdavača Black Sparrow). Međutim, priređivač knjige nije imao takav problem.

Jedino pravo osveženje predstavlja 11. intervju Bukovski i film. Tek se u njemu (a stigli smo već do 133. strane) napuštaju već prežvakane teme i baca svetlo na Čarlsovo viđenje filmova koji su snimljeni po njegovim delima (Priče o običnom ludilu Marka Fererija i Barska mušica Barboa Šredera, za koji je Bukovski napisao scenario).

Knjiga 14 intervjua nikako ne treba da bude početna stanica u upoznavanju Čarlsa Bukovskog. Takođe, ko je čitao njegove knjige, ovde neće naći ništa novo. Ipak, ova kolekcija intervjua bi možda mogla da posluži kao prigodan sažetak Čarlsovog života i opusa. Njegovim najzagriženijim fanovima će verovatno, i pored svega, prijati još jedna nostalgična vožnja s matorim pokvarenjakom.

Izvor: Popboks Filip Rogović

PETAR POPOVIĆ - Rokopisi

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Muzika, Vesti

Lična nota

Bilo je potrebno više od četiri decenije novinarskog iskustva za prvu knjigu Petra Popovića. Iskusni debitant mahom se vrlo dobro snalazi u ulozi pisca, tvoreći delo koje je već sada neizostavna bibliografska jedinica naše rok publicistike

U eri u kojoj je relativnost došla na mesto apsoluta, sve je teže orijentisati se vrednosno. Srećom, među šest i po milijardi stanovnika ove planete i dalje postoje jedinke za koje je smisleno provesti život u apsolutnoj posvećenosti nekom fenomenu. Idući putem ličnog primera, oni svojim pregalaštvom skreću pažnju na Vrednosti kojima služe. Jedan od takvih Fanatika sigurno je Petar Popović (1949), neumorni apologeta rok muzike u nas.

Može se reći da su Rokopisi lična karta njegove impozantne novinarske karijere, čiji je dobar deo proveo na mestu urednika dva najtiražnija rok časopisa svih vremena na ovim prostorima, Džuboksa i Rocka. Iako ovako definisana knjiga može zvučati suvoparno, ona je sve samo ne dosadno štivo: u pitanju je važan dokument koji neposrednošću i ličnom notom uspeva da se digne do snage iskaza jedne generacije iz jednog vremena i jedne zemlje.

Popovićev rukopis je uglavnom nepretenciozan i pitak, bez suvišnih bildovanja podataka i erudicije koja je sama sebi cilj. Manirom iskusnog vuka, autor se pismom fokusira na organsku dimenziju popularne kulture i njen uticaj na emotivno-psihički aparat konzumenta. Od živih opisa atmosfere s čuvenog festivala na ostrvu Wight do simbolike karaktera Jimija Hendrixa, Popovićevoj pisanoj reči uspeva da se vine i do visina poezije u prozi.

U isto vreme hroničar, svedok i ljubitelj pop muzike, autor tumači harizmu stvaralaca koje jedino povezuje bavljenje muzikom u prethodnom veku. Među koricama Rokopisa nalaze se uzbudljive storije kako o etabliranim velikanima poput Johna Lennona, Erica Claptona, Dylana i Franka Sinatre, tako i o autorovim favoritima poput Scotta Walkera, Lenne Lovich i članova grupe Slade, koje su ujedno i nenametljive preporuke mlađim naraštajima za kopanje po boljoj prošlosti.

Zahvaljujući daru sklapanja poznanstava, Popović nam izbliza prikazuje muzičke stvaraoce kao obične ljude u svakodnevnim situacijama, pri tome im ne oduzimajući ni delić slave. Druženje s Claptonom i beogradske šetnje s Tinom Turner postaju i privilegija čitaoca.

Tajna dopadljivosti ove knjige krije se i u umeću autora da spoji lično s kolektivnim, akademsko s kolokvijalnim, salonsko s uličnim, lokalno s kosmopolitskim. Stalnim prepletima privatnog i javnog, Rokopisi su i intimistička ispovest par ekselans.

Paradoksalno, iako je knjiga lavovskim delom muzička, lična nota uzbudljive epizode sa Avom Gardner je, čini se, najuspelija. S druge strane, kada Popović piše apstraktno, čitalačko uzbuđenje izostaje, kao što je to slučaj s ambicioznim sučeljavanjem predstavnika dva nepomirljiva sveta, Brucea Springsteena i čuvenog teroriste Carlosa, koje je većim delom nategnuto.

Ako zanemarimo i (pre)visoku cenu, prigovori ovoj knjizi su ipak minimalni. Popović fenomenu rok muzike pristupa totalno, posvećujući prostor i naizgled sporednim junacima rok mitologije: novinarima, radijskim voditeljima, fotografima, organizatorima festivala i grupi-devojkama, koji svojim dragocenim uvidima bacaju svetlo i na prostor iza scene, dodajući svoje parčiće mozaika u celokupnu priču.

Uzbudljivom sadržaju treba pridodati i spektakularnu opremu knjige, za koju je zaslužan Steva Mandić. To su aduti koji Rokopisima obezbeđuju mesto na polici tik do odlične knjige Dejana D. Markovića Nije sve to bio samo rokenrol.

Izvor: Popboks Marko Nikolić