O KRALJU BLATA DO ZVEZDA

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

VIŠE od 50 sati dragocenog dokumentarnog materijala snimljenog sa Šabanom Bajramovićem trajno je sačuvano na filmskoj traci. Samo delić tog svedočanstva o životu kralja romske muzike, u dokumentarnom filmu „Šaban”, režisera Miloša Stojanovića, prikazan je na zatvaranju 43. filmskih susreta u Nišu. Pune tri godine autorska ekipa produkcijske kuće Studio za film i pozorište traži sponzore za snimanje televizijske serije od četiri epizode.

- Pratili smo Šabana dok snima u studiju „Pavaroti” u Mostaru album od 14 pesama sa svetski proslavljenim bendom „Mostar sevdah rejunion” - kaže Stojanović. - Paralelno je proticala intimna ispovest umetnika o dramatičnim i često neodoljivim duhovitim peripetijama iz života, isprepletanog burnim avanturama, alkoholom, kockom, godinama na Golom otoku - kaže Stojanović.

Tanja Berklaz, dramaturg, koja je neposredno razgovarala sa Bajramovićem i tako uživo „ispisivala” scenario za dokumenatarac „Šaban”, kaže da joj nije jasno zašto se niko nije za života više bavio fenomenom tamnoputog niškog bluzera. Nažalost, niko mu nije dao da živi bolje, da boluje dostojanstvenije, a formalno priznali su mu značaj tek posle smrti. U filmu „Šaban” zabeleženi su i koncerti u Ženevi, Švajcarskoj pred više od 20.000 ljudi, kao i koncerti u Parizu, Beogradu, nastup na „Egzitu”. Kadrovi su snimani u Mostaru i u Nišu, sa prijateljima iz detinjstva, saradnicima, kolegama.

Miloš Stojanović poslednjih godina jedan od najprisutnijih beogradskih glumaca (posebno u Zvezdara teatru u dramama Dušana Kovačevića), kaže da je i tokom snimanja bilo krajnje neočekivanih momenata. Gde god da se pojavio stvaralački tim (kamera Nikola Majdak, montažer Srđan Radmilović, Vladimir Janković, organizator Vukašin Marković), reakcije su na spominjanje Šabanovog imena svuda bile fantastične. Tako je bilo i u rodnom gradu Šabana Bajramovića, koga treba stalno podsećati da su se svog legendarnog sugrađanina prosto kasno setio.

Izvor: Večernje Novosti S. Babović

СЛИКАРСКИ, КИТАНОВ СВЕТ

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

65. Венецијански фестивал
Нови филм култног јапанског редитеља са лакоћом се уврстио у фаворите. Мексички писац Гиљермо Ариага као редитељ-дебитант

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо - Фестивал је практично тек започео а већ се могу назрети и први озбиљни фаворити. Међу њима је без сумње, нови филм култног јапанског редитеља, глумца, продуцента и сликара Такешија Китана, троструког венецијанског лауреата („Ватромет”, „Лутке”, „Затоичи”).

Китано, наравно, не би био то што јесте - свеж, непредвидив, несташан и помало ексцентричан - када не би увек приредио изненађење. Сви они који су од овог мајстора очекивали да у филму „Ахил и корњача” виде јасне жанровске одреднице, ћутљиве јунаке који се у појединим тренуцима претварају у ватромет изненадног насиља, поново су остали без текста. Китано није понудио ништа од очекиваног, већ интригантну, поетску и хуману драму из уметничког света, визуелно разиграну и раскошну попут каквог огромног сликарског платна на којем су, наравно, Китанове слике по којима је одавно познат.

Филм који је и својеврсна ауторова провокативна полемика са савременим јапанским васпитањем, у којем уметничке амбиције имају прецењену улогу, говори о девојци која има уметничке претензије и прати њен живот и сликарски развој у више временских периода. Изазован и веома леп филм.

Међу фаворитима је и „Ливада у пламену”, редитељски деби славног мексичког писца Гиљерма Ариаге, кога је до сада шира светска јавност познавала и препознавала највише као награђиваног сценаристу филмова Алеандра Гонзалеса Ињаритуа „Пасја љубав”, „21 грам” и „ Бабел” (Вавилон). Ариага, који је својим сценаријима својевремено изазвао велики талас филмова мозаичке структуре у којима се наизглед неповезане приче постепено склапају у хипердраму, веома је успешан и као продуцент али се до ово филма није бавио и режијом. Но, како се у то већ упустио знао је да не треба да експериментише већ да је паметно да се држи самог себе и драмске структуре којом као писац суверено вада. Зато су ту опет три приче, из два различита периода, у две различите државе (Мексико и САД), деликатно повезане породичним тајнама и прељубама.

У Ариагиој „Ливади у пламену” играју две сјајне холивудске звезде - Шарлиз Терон (ћерку) и Ким Бесинџер (мајку). Теронова (Јужноафриканка пореклом) тумачи лик промискуитетне власнице рибљег ресторана склоне аутодеструктивном понашању, чији су проблеми повезани са судбином њене мајке (Бесинџерова), што се у филму постепено открива. Шарлиз Терон која је и продуцент овог филма, опет је остварила изврсну улогу.

Што се Ариаге-редитеља тиче, показао се као солидан дебитант који се снажно ослонио на Ариагу-сценаристу, а тај увек зна шта ради.

———————————————————–

Ћустић у словеначком филму

На венецијанској Мостри нема наших филмова, али се Србија ипак појављује као земља у копродуцентском односу са Словенијом, у новом филму Винка Модерндорфера „Пејзаж број 2″ у којој једну од главних улога игра наш глумац Слободан Ћустић.

­Трилер који по­чи­ње као кри­ми ко­ме­ди­ја од два провалника који у стану бившег генерала ЈНА краду слику у којој су сакривена тајна документа о командном ланцу убиства белогардејаца које су починили партизани 1945. године, веома се допао италијанској публици.

Од бивших југословенских република филмски је заступљена још и БиХ и то нискобуџетским филмом „Чувари ноћи” Намика Кабила (сценариста филма „Код амиџе Идриза”), минималистичком, туробном причом о два ноћна чувара, у којем редитељ и сценариста Кабил игра једну од улога.

Извор: Политика Дубравка Лакић

JUČER, DANAS, SUTRA

Mirjana Stanojevi?    Vesti

Sharon Osbourne piše nedefiniranu knjigu; olimpijac Michael Phelps o vlastitom životu; razotkrivena tajna bivše britanske premijerke Margaret Thatcher.

Slijedeći stope Katie Price, Naomi Campbell i Pamele Anderson, čiji su se plaćeni pisci već okušali u beletristici, i žena šišmišojedca Ozzyja Osbournea, Sharon, koju smo imali prilike upoznati kroz reality horror show The Osoburnes najavila je da će sredinom sljedeće godine objaviti knjigu. Izdavač Little, Brown Book Group potvrdio je da će knjiga biti izdana sredinom srpnja 2009., ne dajući nikakvu dodatnu informaciju o njoj. S obzirom da je Sharon uz pomoć spisateljice Penelope Dening kod istog izdavača već obajvila dvije vrlo uspješne biografije Extreme (2005.) i Survivor (2007.), prodane u milijunima primjeraka, ne sumnjamo da će i ova biti hit. Možda, poput Jordan, bude i nominirana za kakvu prestižnu nagradu.

Ne u lov na nagradu, ali svakako u lov na čitatelje kreće i najzlatniji ovogodišnji olimpijac Michael Phelps, koji je s Free Pressom (Simon & Schuster) potpisao ugovor o objavljivanju svoje životne priče. Knjiga, koja bi trebala izaći do kraja godine nosi naslov Built to Succeed tj. Građen da uspije, a u njoj će Phelps opisati svoje djetinjstvo sa samohranom majkom i probleme s koncentracijom zbog kojih je počeo trenirati plivanje (što smo sve već čuli od naših revnih spikera). U knjizi koja će bez sumnje biti bogato ilustrirana poseban će dio pripasti Phelpsovoj životnoj filozofiji i pogledu na svijet profesionalnog plivanja.

A u Britaniji, škandal. Kći čelične lady Margaret Thatcher, Carol Thatcher, napisala je knjigu Swim-On Part in the Goldfish Bowl: A Memoir u kojoj otkriva da se 82-godišnja bivša premijerka već 8 godina bori s demencijom.

Memoari koji trenutno u nastavcima izlaze u britanskom tjedniku Mail on Sunday prepuni su detalja u kojima Carol opisuje kako se razvijala bolest, koja je nastupila nakon niza moždanih udara zbog kojih se bivša premijerka, po preporuci liječnika, više ne pojavljuje u javnosti.

Premda su britanski konzervativci odmah izjavom pokušali ublažiti šok koji je javnost doživjela objavljivanjem ove vijesti, izjavljujući da možda i jest malo zaboravljiva, ali da se s njom još uvijek može razgovarati o dnevnoj politici, biograf Margaret Thatcher Anthony Seldon, izjavio je da je ovo prvo javno objavljivanje Thatcheričine bolesti, o kojoj se već dugo vremena zna, ali se iz poštovanja prema nekad najslavnijoj političkoj figuri na svijetu šuti.

Izvor: Booksa m.m. 27.08.2008.

SAJBER SAPFO

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

KRISTIJAN Ide Hince, austrijski lirski, audio, video-pesnik i performer, upravnik bečke Pesničke akademije, oduševio je publiku novosadskog Međunarodnog književnog festivala neobičnim nastupom. Hince je govorio stihove, plesao na trgu, svirao na instrumentu koji je sam napravio, a predstavio je neobičnu teoriju:

- Poezija je na početku stvaranja civilizacije bila jedna od osnovnih ljudskih aktivnosti, koja je uključivala pokrete telom, ritualni ples, običaje… Sve što se u zajednici dešavalo bilo je povezano sa poezijom. Međutim, po otkrivanju pisma, poezija je svedena na pisanu reč, čime je umanjena njena vrednost.

Prema neobičnoj teoriji tek posle dugog perioda dominacije pisanja, otkrićem novih medija, audio i video-traka, a potom i digitalnih tehnologija i Interneta, poezija se vratila korenima.

- Iako izgleda malo čudno, ali tehnologije su vratile poeziju na početak - kategoričan je Hince. - Moja omiljena pesnikinja je Sapfo sa Lezbosa, jer je radila u periodu prelaska sa oralne tradicije na pisanje. Ona je stvarala na prelazu dve ere i praktično ih povezala. Mi smo danas u sličnoj situaciji, ali smo u drugom smeru. Živimo u vremenu prelaska iz pisane ere u period koji još uvek nema adekvatno ime. Jedno od prelaznih rešenja je digitalna era, ali tek treba smisliti pravo ime.

Hince, iako veliki eksperimentator, smatra da jezik ostaje glavno oružje pesnika.
- Nema poezije bez jezika, to je sigurno, jednostavno svako dalje eksperimentisanje bez upotrebe jezika, izlazi iz okvira pesničkog, već možemo govoriti o plesu ili muzici - kaže Hince i pojašnjava da nova poezija nije mnogo popularna, iako u Evropi ima festivala na kojima može da se čuje i drugi glas. - Smatram da novosadski festival polako otvara vrata drugačijem viđenju poezije, pre svega zahvaljujući Jovanu Zivlaku, direktoru festivala i taj trend će se još jasnije videti sledeće godine, siguran sam u to.

Austrijski pesnik kaže da je sve više mladih ljudi koji prihvataju drugačiji pristup poeziji, naročito di-džejevi koji kombinuju pesme i muziku koju miksaju.

- Volim da radim sa ljudima koji su spremni na nešto novo - kaže Hince. - Zbog toga su mi najdraži saradnici muzičari koji pronalaze nove instrumente, naročito elektronske mašine koje mogu da posluže za stvaranje neverovatnih zvukova. Do sada sam konstruisao nekoliko elektronskih muzičkih instrumenata, a novosadska publika je mogla da vidi i čuje jedan od njih.

Najveći ustisak na gosta književnog festivala ostavilo je takmičenje u slem poeziji, na kojem su učestvovali „obični ljudi”, a ne „profesionalni” pesnici.

- Interesantno je da publika veoma dobro reaguje na nešto za njih sasvim novo i učestvuje u ocenjivanju pesnika - oduševljen je Hince. - Nadam se da će i sledeće godine oraganizotari prirediti slično takmičenje. Jedino očekujem da će pesnici malo bolje da se upozaju sa slemom i da će se usuditi da više improvizuju i u pesmama opisiju životne situacije ili jednostavno mogu da u stihovima ispričaju šta se događa u kafani u tom trenutku. To je publici uvek zanimljivo.

SLEM
IVAN Danikov iz Zrenjanina prvi je pobednik takmičenja u slem poeziji koje je održano u kafeu „Bistro”. Nagradu je uručio Ide Hince, koji je sa Benom Okrijem, dobitnikom nagrade „Novi Sad” prezentovao kako se izvodi slem poezija. Veseli Austrijanac i Nigerijac su nekoliko minuta razmenjivali improvizovane stihove, na radost mnogobrojne publike.

VUK KARADŽIĆ
- POŠTO sam prvi put u Srbiji, pitao sam kolege pesnike da mi kažu nešto o vašem jeziku - priča Hince. - Neko je odmah doneo novine i objasnio mi kako se čita. Praktično sam za nekoliko sati savladao čitanje. Bio sam oduševljen, ništa jednostavnije na svetu od Vukovog principa jedno slovo - jedan glas. To je neverovatna revolucija. Mislim da će vremenom svi biti prinuđeni da reformišu jezik. Moram da nađem literaturu na nemačkom ili engleskom o Vuku Stefanoviću-Karadžiću, i da se bliže upoznam sa radom velikog reformatora.

JEZIK
GRUPA književnika iz Austrije u kojoj je i Ide Hince, nedavno je pokrenula inicijativu da se u Ustav zemlje unese da je zvanični jezik u Austriji austrijski, a ne nemački kao do sada.
Pored Hincea „veće samopouzdanje Austrijanaca u debati o reformi pravopisa i podsticanja austrijskog nemačkog” zatražili su i pisci Marlene Štreruvic, Robert Šindel, Peter Heniš, Roland Nojvirt i germanista Rudolf Mur.
- Potrebno je da se odvojimo od nemačkog tutorstva i napravimo svoj jezik, jer se jezici koje govorimo u Austriji i Nemačkoj poprilično razlikuju - kaže Hince.

Izvor: Večernje Novosti D. Stojanović

SEĆANJE NA LEONARDA BERŠTAJNA

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika

DEVET DECENIJA OD ROĐENJA VELIKOG KOMPOZITORA I DIRIGENTA

Većina američkih operskih kuća i uglednih simfonijskih orkestara i filharmonija, obeležiće ove godine devet decenija od rođenja čuvenog kompozitora, pijaniste i dirigenta Leonarda Bernštajna (1918-1990).

Dan maestrovog rođenja bio je 25. avgusta, međutim, sva dešavanja u vezi sa obeležavanjem jubileja bila su u senci euforije oko završetka Igara u Pekingu i zadivljujućeg uspeha (110 medalja) američkog olimpijskog tima. Većina medija u SAD saopštila je vest da je pre 90 godina u Lorensu (država Masačusets) rođen čuveni američki kompozitor i dirigent Leonard Bernštajn.

Isto tako, ove godine, tačnije 14. novembra, puni se 65 godina od njegovog prvog dirigentskog nastupa, kada je u poslednjem trenutku zamenio Bruna Valtera koji se iznenada razboleo, i tako zauzeo mesto vođe NJujorške filharmonije. Svirali su “Don Kihota” Riharda Štrausa, delo s kojim se Bernštajn prvi put susreo, pa je maestro Valter uspeo samo delimično da ga uputi u partituru i to neposredno pre izlaska na pozornicu. Ipak, uspeh “prinudnog asistiranja” došao je kao odlična preporuka, pa je, nedugo posle ovog izvođenja, mesto za dirigentskim pultom Bernštajnu bio gotovo zagarantovan.

Prisnost sa NJujorškom filharmonijom rezultiraće time da je on od 1957. do 1969. godine bio dirigent čuvenog orkestra, posle čega je do kraja karijere nastavio sa njim da aktivno sarađuje i snima. Često će dirigovati i drugim orkestrima, pre svega Bečkom i Izraelskom filharmonijom, dok je sa Berlinskom učestvovao samo jedanput 1979. godine preuzevši dirigentsku palicu povodom jedne dobrotvorne manifestacije. Bernštajn se posebno zalagao za promociju američke muzike i njenih kompozitora (Čarls Ajvz, DŽordž Geršvin, Aron Kopland), međutim, rado se prihvatao uloge dirigenta i kada su bili u pitanju drugi stilovi i stvaraoci.

Na primer, prvi put je dirigovao orkestrom opere prilikom izvođenja američke premijere Britnovog “Pitera Grajmsa”, a važio je i za jednog od glavnih promotera muzike Igora Stravinskog, kao i Gustava Malera snimivši 60-tih godina kompletan autorov simfonijski opus. Kao kompozitor, najviše će ostati zapamćen kao autor poznatih mjuzikala: “U gradu” (”On the Tonjn”) i “Priča sa zapadne strane” (”NJest Side Story”), zatim, operete “Kandid”, kao i drugih muzičko-scenskih dela ali i brojne orkestarske i klavirske muzike.

Mnogi njegovi mjuzikli doživeli su slavu na Brodveju i Vest Endu, ali i uspešne filmske interpretacije: “U gradu” (sa DŽin Kelijem i Frenk Sinatrom), “Priča sa zapadne strane” (Natali Vud, Rita Moreno). Za Kazanov film “Na obali” (”On the NJaterfront”) radio je muziku, a uspešne uloge ostvarili su Marlon Brando, Karl Malden i Rod Stajger. Zbog veze klasike i džeza, kao i visokih dometa koje je dostigao u domenu popularne muzike, Bernštajn je stekao popularnost kakvu su u američkoj zabavnoj muzici imali Irving Berlin, Ričard Rodžers, Kol Porter, DŽerom Kern, DŽon Kender, Bert Bakarak i dr.

U periodu od 1943. do 1989. godine, on je dirigovao na 1.200 koncerata i napravio je više od 500 snimaka sa najstarijim orkestrom u Americi. NJegovo troje dece je arhivu dirigenta zaveštalo na hiljade partitura sa Bernštajnovim oznakama i komentarima. Tako je za Devetu simfoniju Gustava Malera, maestro zapisao da “maršira poput srčanog udara, u staromodnom taktu u koji ulaze duvački instrumenti i vatra, kadence koje blagoslove kao trenutak kada užasan bol odjednom prestaje”. U Filharmonijskom arhivu nalaze se i brojni predmeti, među kojima i Bernštajnova dirigentska palica, smeštena pored palice Artura Toskaninija.

Jedan od Bernštajnovih poslednjih koncerata bilo je izvođenje Betovenove Devete simfonije, 25. decembra 1989. godine, u okviru proslave pada Berlinskog zida. Koncert je emitovan uživo u dvadesetak zemalja, a smatra se da je prenos pratilo oko sto miliona gledalaca. Poznato je da su muzika i život bili jedno kada je u pitanju ličnost Leonarda Bernštajna. “Ne želim da kao Toskanini provedem život učeći i proučavajući istih 50 muzičkih dela. To bi me ubilo od dosade. Želim da sviram klavir. Želim da pišem za Holivud. Želim da istrajem u pokušaju da budem, u pravom smislu te divne reči, kompozitor”, govorio je na vrhuncu svoje karijere.

Leonard Bernštajn je umro 14. oktobra 1990. godine, od raka pluća i emfizema. Sahranjen je na groblju Grinvud u Bruklinu, sa dirigentskom palicom, partiturom Malerove Pete simfonije, novčićem koji mu je “donosio sreću” prilikom svakog nastupa, i knjigom “Alisa u zemlji čuda” koju je uvek nosio na putovanja.

Izvor: Dnevnik online Siniša Kovačević