DAGLAS OPET GLUMI GORDONA GEKA

Aleksandra Radovanović    Film, Vesti

Holivudski glumac Majkl Daglas repriziraće nakon 20 godina ulogu bankara Gordona Geka, čuvenog lika iz filma ,,Vol Strit”.

U vreme kada se američka i svetska ekonomija s mukom oporavljaju od najgore recesije u poslednjih nekoliko decenija, Daglas (65) će još jednom glumiti čoveka koji je simbol korumpiranog finansijera čiji je moto ,,pohlepa je dobra”.

Predstavnici studija 20th Century Fox izjavili su da će se drugi deo filma ,,Vol Strit: Novac nikad ne spava” (Wall Street: Money Never Sleeps), u režiji Olivera Stouna, u bioskopima naći ovog proleća.

Nastavak priče o prljavim igrama u finansijskom centru sveta počinje Gekovim izlaskom iz zatvora nakon dugogodišnje kazne. Pokušavajući da popravi loše odnose sa kćerkom, sklapa savez sa njenim verenikom Džejkobom (Šia LeBef) koji ubrzo, i na svoju štetu, shvata da ima posla s majstorom manipulacije.

,,Gordon Geko je staromodni zlikovac koga gledaoci poštuju kao što poštuju veliku belu ajkulu”, izjavio je svojevremeno Daglas za jedno od svojih najboljih glumačkih ostvarenja koje mu je 1987. godine donelo Oskara za najbolju mušku ulogu.

Pored Daglasa, u filmu glume i Džoš Brolin, Keri Muligen Suzan Sarandon i Frenk Langela.

Izvor: B 92

“ДВА У ЈЕДНОМ” - Александар Новаковић

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

ДИЈАЛОГ ПАРАЛЕЛНИХ СВЕТОВА
(Александар Новаковић: «Два у једном», Мали Немо, Панчево, 2009)

Пише: Чедомир Љубичић

У својој Похвали достојанству човековом, објављеној око 1486. године млади фирентински хуманиста Пако Дела Мирандола славио је људску врсту као обдарену изузетношћу и срећом. Једино човек међу свим створењима поседује слободну вољу, моћ да определи своју нарав и судбину, те прикладним вежбама своје воље може да постигне анђеоско стање.

Неких осам година касније, Себастијан Брант објавио је прво издање свог Брода будала, збирку песама у којима се изругује људским слабостима и манама. Цео свет живи у мрклој ноћи, јада се Брант, у слепилу грешност истрајава, док по свим улицама множина будала обитава. Разлика између ова два концепта човека је огромна, али објашњива. Ипак, постојање та два рова као да су постала природно стање савремене цивилизације. У једном обитава оптимистична вера у неслућене људске могућности док се у другом мешкољи много мрачнији поглед на људску природу. И поред непрестане и жилаве борбе против сопствене склоности злу, човек је ближи потонућу међу зверове него уздизању међу анђеле.

Трећи роман београдског драматурга, афористичара, театролога, песника и романсијера Александра Новаковића (1975) - Два у једном донео је пред оформљену читалачку публику два унапређена елемента у односу на његова претходна романсијерска остварења. Донео је хумор, атипичан и сасвим у дослуху са највећим дометима цинизма и метафору маља која разбија заблуде и утопистичке сање времена у којем живимо али и времена које је пред нама. Важно је напоменути да се не ради о једноставној и лако пријемчивој метафори већ о оној на коју је мислио Лихтенберг када је установио да Писац даје метафори тело а читалац душу.

Интелектуални интегритет главног јунака Видана Трошића и његов књижевно убедљив однос спрам дешавања у животу, што је пак одлика добре литературе чије је задатак да објави и опише човеков судар са властитом егзистенцијом, чине да се лако и неоспорно утемељи утисак да је Новаковић, заправо, опевао хедонизам педантним, прецизним и вешто вођеним наративним поступком. А корен сваког хедонизма је искушавање смрти, у игри са ђаволовим репом јер нема Ероса без Танатоса. Управо са те полазишне тачке уобличавају се Новаковићеве форме савладавања садашњице. Питања попут односа стварне и виртуелне зависности, неповратног губљења индентитета под привидом проширивања граница слободе или, можда, хармоничне коегзистенције локалног и глобалног, постављена су као плод дубоког промишљања и суптилног мисаоног закључка да је снага младости у презирању последица.

Поред већ наведеног хедонизма супериорних, у роману Два у једном је кроз два наративна тока изнета је и истина о томе како изгледа тама у којој се маске стапају са лицима а лица се преобликују у маске.

У првом наративном току главни актери су агент издавачке куће «ПеАр» Видан Трошић и Милан Рајић сирови и сурови младић са невеселе стране живота. Видан Трошић са успехом обавља задатак стварања нечега из ничега, ствара писца од неталентованог и необразованог младића, ствара медијску звезду извађену из блатних наслага које уоквирују борбу за опстанак у суровим условима тегобног живота у нехигијенском насељу и растуреној породици.

У другом наративном току, испливава на површину право лице амбициозног и талентованог писца Видана Трошића, лишеног маске и позе. Трошић, у свом роману који представља други ток приче, сврсисходно каналисаном креативном енергијом оживотворује Ивана, рационалног и опрезног мислећег човека и Огњена, писца телевизијских сценарија, хиперактивног идеалисту убеђеног да величину човека не чине мање страсти од уобичајених или више врлина од просека, већ величанственост плана коју је замислио. Овако постављена корелација два главна лика у другом наративном току живописно осликава тамну и нешто светлију страну човекове тежње да се не падне међу зверове већ да се успне ка анђелима. Као да су се, управо, Пако Дела Мирандола и Себастијан Брант ушуњали у тела Ивана и Огњена и ушли у роман, ушли у виртуелну утопијско-илузионистичку вртешку у трагању за смислом постојања романа. У оба наративна тока, а нарочито у другом, долази до типично Новаковићевског али и Монтипајтоновског и , зашто не рећи, Ворхоловског раслојавања заблуда у коју је доведена велика матура књижевности, пре свега због похлепе и глади за славом непрегледне масе хобиста у одсуству истинских професионалаца.

Други наративни ток је препун брзих, филмичних обрта и нових заплета са складно постављеним односом између општег места и шире слике у контексту међународног тероризма, анархизма, разнородне идеолошке индоктринације, духовног и физичког разврата српских тајкуна и политичара (за разлику од тајкуна они су само богати).

Први наративни ток задобија на снажном динамизму и убрзању онда када Милан Рајић постаје Огњен Стојановић и када се појављује његов роман првенац који моментално постаје апсолутни хит , врло читано и штедро награђено штиво. Медијска шизофренија тада показује своје право лице а необуздана жеља за сензационализмом,као најефикаснијим оружјем за одвраћање пажње од горућег и истинског проблема, пред телевизијске гледаоце устоличава неочекивано опорављени глас народа и тако себи задаје аутогол. Пред телевизијским камерама и занесеним аудиторијумом Милан се обрачунава са тајкунима, националистима, анархо- синдикалистима, бескомпромисно, жестоко, искрено и спонтано.

Ако је Милан Рајић на почетку првог наративног тока личио на знамените ликове црноталасне кинематографије из шездесетих година двадесетог века, он од тренутка када постоје Огњен Стојановић (услед прецизно дефинисаног уговора и тврдо постављених пословних односа) задобија неконтролисану енергију бунта какву је, једино, могао имати један Сид Вишис, легендарни басиста Sex Pistolsa. Посматрајући Новаковићеве јунаке кроз призму тежњи и снова, може се мирне душе рећи да је Два у једном, несумњиво, панк роман.Подробним сагледавањем романа Александра Новаковића Два у једном без нарочито великих тешкоћа, читалац ће уочити и препознати ауторову способност (али и истрајност и непоколебљивост у том послу) демаскирања лажи на местима где одговор остаје прећутан, заштићен галамом гомиле. Говорећи о лажи он јој чак даје творачка, креативна својства и на тај начин удружује два своја талента, афористичарски и драмски. У првом је, у потпуности, усаглашен са афоризмом Станислава Јиржи Леца: Савршена лаж? Пажња, то је већ стваралаштво, а кроз други познати таленат на равној нози другује са Оскаром Вајлдом и његовим погледом на тему изношења дивних неистинитих ствари: Уметност ће постати стерилна а лепота ће нестати са лица земље. Вајлд, подразумева се, при том не мисли на политичке лажове, као и сам Новаковић, јер никад не премашују ниво извртања чињеница, а за оног ко је толико немаштовит да производи доказ како би поткрепио лаж боље би било да од почетка говори истину.

Извртање чињеница ипак постоји. Оно што није дозвољено политичарима дозвољено је писцима. Романи који се уклапају један у другог као руске луткице-матријошке ( код нас погрешно крштене као бабушке), свој епилог налазе у посебном одељку који се назива После епилога у којем се оглашава и трећи аутор који је створио претходне целине. Дакле, назив романа је трик- није Два у једном већ три у једном а шта је крај остаје да откријете сами.

Пажљивом читаоцу и овог и претходних романа Александра Новаковића никако не може промаћи унапређени, надграђени здраворазумски хумор урбане профилисаности. Не вреди се много оптерећивати давањем одговора на питање шта је хумор? На то питање нема прецизног одговора и поред многих покушаја да се та специфична духовна творевина дефинише у пар реченица јер што је дефиниција амбициознија, хумор брже ишчили. Први је Андре Бретон, гуру надреалиста, схватио да је много важније рећи шта хумор није него шта јесте. У својој антологији црног хумора разбио је овештала схватања да је хумор јефтина забава за духовне доколичаре већ је, напротив, у питању првокласна интелектуална роба. Можда је најлепше изречена мисао да је хумор једина дозвољена врста злочина из страсти, а где има злочина има и жртви.

А у роману Александра Новаковића Два у једном жртава је, пре свега, генерација којој је било обећано да за жртвом неће бити потребе. Тој истој генерацији не остаје ништа друго до да правду тражи и остварује путем демаскирања лажи, хумором и изнуђеним минималистичким хедонизмом у дијалогу паралелних светова. У дијалогу у којем су и највиши реторички домети немоћни пред разгаламљеном неуком заједницом, организованом и уздигнутом на ниво физичке силе. Чини се да духовној супериорности незаслађене књижевности, ипак, није дорасла.

Чедомир ЉУБИЧИЋ

Aleksandar Novaković je rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Član Saveza dramskih umetnika Srbije.

Objavljivao je i objavljuje tekstove u časopisima i listovima: NIN, Danas, Koraci, Književni list, URB, Reč, Stanje stvari , Braničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina….

Napisao zbirke aforizama “Pij Sokrate, država časti” (Matica srpska, 1998) i “Neće moći” (Alma, 2006), istorijsku studiju “Kako je Tito razbijao ‘Tikve’” (Narodna knjiga, 2005), zbirku drama “Bliskost” (Svetozar Marković, Zaječar 2006), te romane “Glečer” (Dereta, 2007), “Keltska priča” (Mali Nemo, 2008) i “Dva u jednom” (Mali Nemo, 2009).

Dugogodišnji je honorarni saradnik Radio-Beograda. Autor je desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda. Reditelj i scenarista kratkometražnog filma: “Get up you lazy bastard!”.

Autor je drama: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004) Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i Naš čovjek (omnibus, koautor) (Hercegnovsko pozorište, 2008).

Dobitnik je nagrade Mali Nemo za roman “Keltska priča” (2008), nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige za aforizme (1997), te Nagrade 29. susreta profesionalnih pozorišta lutaka za dramski tekst (Novi Sad, 2007). Dobitnik je stipendije John McGrath,( Edinburgh, UK, 2007).

NASLEDNIK HARI POTERA

Miroslav Mladenović    Film, Vesti

“STILOS ART” OBJAVIO KNJIŽENI SERIJAL “PERSI DŽEKSON I BOGOVI OLIMPA”

U susret svetskoj premijeri filma “Kradljivac munje”, 12. februara, kada će i naša publika biti u prilici da pogleda ovaj film, izdavačka kuća “Stilos art” objavila je prva dva nastavka čuvenog serijala Rika Riordanao o Persiju Džeksonu, junaku kojeg u poslednje vreme porede sa Hari Poterom.

Priča prati naizgled običnog tinejdžera Persija, duhovitog, ciničnog i bistrog junaka 21. veka, koji saznaje da njegovo poreklo skriva misterioznu tajnu. Naime, gradski dečak otkriva da su starogrčki bogovi još uvek među nama smrtnicima, a da je upravo jedan od njih njegov otac. Ali za heroje i danas kao i pre nekoliko hiljada godina, stvari ne idu glatko. Knjige o Persiju Džeksonu i bogovima Olimpa dostigao je ogromnu popularnost širom sveta i preveden je na brojne svetske jezike. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama prodato je preko 10 miliona primeraka. Kritika i publika koju uglavnom čine tinejdžeri i ljubitelji dobre fantastike, ocenili su ova izdanja kao mnogo zreliju, duhovitiju i aktuelniju verziju “Harija Potera”, “Gospodara prstenova” i “Letopisa Narnije”.

Rik Riordan vešto kombinuje antičku mitologiju, Panteon starogrčkih bogova, polubogova, čudovišta, mitskih bića i heroje, ali uz savremen ironijski otklon, britki humor i dešavanja u savremenom svetu na početku 21. veka. Serijal sadrži pet knjiga: “Kradljivac munje”, “More čudovišta”, koja je proglašena je za najbolju dečiju knjigu po izboru magazina Čajld za 2006. godinu, “Titanova kletva”, koja se našla na prvom mestu bestseler liste Njujork tajmsa “Bitka za lavirint”, objavljena u preko milion primeraka i “Poslednji Olimpljanin”, objavljen je u maju 2009. godine i dobio je odlične kritike.

Producentska kuća “Tveti senčri foks” otkupila je prava na ekranizaciju ovog književnog serijala, čija je svetska premijera filma 12. februara. Film režira Kris Kolumbus (”Hari Poter i čarobnjakov kamen” i “Hari Poter i dvorana tajni”), a uloga Persija Džeksona dodeljena je Loganu Lermanu. U ulozi starogrčkih mitskih bića je čitava plejada filmskih zvezda: Šon Bin kao Zevs, Pirs Brosnan kao Hiron, Kevin Mekid kao Posejdon, Stiven Kugan kao Had, Uma Turman kao Meduza, Melina Kankarades kao Atina, Ketrin Kiner kao Persijeva majka, Brendon T. Džekson kao satir Grover…

Izvor: Glas javnosti

PIRATERIJA NE UNIŠTAVA INDUSTRIJU

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Gitarista Ed O’Brien iz grupe Radiohead ocenio je da piraterija ni na koji način ne šteti muzičkoj industriji.

Prema njegovom mišljenju, iako većina onih koji se bave piraterijom ne kupuju muzička izdanja, ipak ulažu u muziku.

,,Ne dopada mi se kada ljudi kažu da piraterija ubija muzičku industriju”, rekao je gitarista u jednom intervjuu.

,,Zapravo ne verujem da je to istina. Pirati možda neće da kupuju albume, ali će dati novac za koncertne ulaznice, majice i slično”.

On je predložio osnivanje većeg broja internet sajtova koji će prodavati više muzike po nižim cenama.

,,Zapanjen sam činjenicom da muzička industrija toliko zaostaje na ovom planu - to je nešto što može da se uradi za nedelju dana”.

,,Budite malo brži”, dodao je gitarista.

Izvor: B 92

REKORDI “TOLE” I “BUBE U UHU”

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

Najdugovečnije predstave u domaćim pozorištima

Predstava „Buba u uhu” po tekstu Žorža Fejdoa u režiji Ljubiše Ristića je najduže igran pozorišni komad u kontinuitetu na sceni JDP. Među dugovečnim predstavama posebno mesto zauzimaju predstave „Živeo život Tola Manojlović”, koju Petar Kralj igra od 1967. godine, i „Brankov urnebes”, kojim Branko Milićević zabavlja gledaoce od 1977. godine.

„Bubu u uhu” je ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta premijerno odigrao pre skoro četiri decenije, 7. juna 1971. godine na sceni Bojan Stupica. Predstava je kasnije igrana na velikoj sceni JDP sve do požara 1997. godine. Čak i tada nije prekidano izvođenje predstave “Buba u uhu”, koja se opet seli na malu scenu “Bojan Stupica”. Posebnu zanimljivost predstavlja podatak da je glumac Nikola Simić igrao u premijernom izvođenju predstave “Buba u uhu” 1971. godine a igra je i danas. Fejdoov komad je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigran 1.300 puta.

Posle “Bube u uhu”, na maloj sceni „Bojan Stupica” JDP-a najviše puta izvedena je predstava koja se i danas nalazi na repertoaru - “Shopping and fucking”, koju je napisao Mark Rejvenhil, predvodnik evropske generacije pisaca čija je dramaturgija dobila etiketu - „krv i sperma”. Predstavu je režirala Iva Milošević, a premijerno je odigrana 21. februara 2002. godine. Glavne uloge su 124. puta odigrali Nataša Marković i Goran Jevtić.

Na velikoj sceni „Ljuba Tadić” JDP-a najviše puta izvođena predstava s aktuelnog repertoara je komad “Šine” po tekstu Milene Marković, u režiji Slobodana Unkovskog . “Šine” su premijerno odigrane 25. novembra 2002. godine na maloj sceni „Bojan Stupica”, ali su brzo prebačene na veliku scenu. Glumačku ekipu predvodi Boris Milivojević, a uz njega igraju još Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj, Nebojša Milovanović, Jelena Đokić i Nikola Đuričko. U originalnoj glumačkoj postavci predstave bio je Sergej Trifunović, ali zbog učestalih obaveza na snimanjima u inostranstvu on se tek ponekad pridruži svojim kolegama i prijateljima na sceni. Predstava “Šine” nagrađena je specijalnom nagradom “Ardalion” na pozorišnom festivalu u Užicu, a Boris Milivojević je za ulogu u toj predstavi dobio priznanje”Zoranov brk” na pozorišnoj smotri Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru. Predstava „Šine” je do sada odigrana 162 puta.

Iza nje po broju izvođenja na velikoj sceni JDP-a je predstava “Mletački trgovac” nastala po klasičnom Šekspirovom tekstu, u režiji Egona Savina. Za tumačenje glavne uloge u komadu “Mletački trgovac” Dragan Mićanović je dobio prestižnu glumačku nagradu “Miloš Žutić” koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije. Uz njega ubedljive uloge u toj predstavi ostvarili su Irfan Mensur, Voja Brajović, Goran Šušljik, Miodrag Radovanović… Predstava „Mletački trgovac” je izvedena 118 puta do danas i nagrađena je na festivalima u Skoplju, Tivtu, Novoj Gorici i Bukureštu.

Komedija “Kir Janja” Jovana Sterije Popovića, u režiji Egona Savina, na repertoaru velike scene Narodnog pozorišta je nepunih 18 godina. Premijera je bila 25. decembra 1992. godine. Naslovnu ulogu skoro dve decenije igra Predrag Ejdus. U poslednjih četrdeset godina najviše puta postavljani dramski tekstovi na velikoj sceni Narodnog pozorišta su “Gospođa ministarka” Branislava Nušića i “Koštana” Bore Stankovića.

Poslednja postavka opere “Madam Baterflaj” Đakoma Pučinija u režiji Dejana Miladinovića već je 25 godina na repertoaru velike scene. Premijera je bila 18. decembra 1984. godine. Pored ove opere dugo su na repertoaru “Karmen”, “Travijata”, “Seviljski berberin”, opereta “Slepi miš”, “Toska”, “Nabuko”…

„Brankov urnebes”, prva predstava Pozorištanceta „Puž”, premijerno je izvedena 13. aprila 1977. godine. Ova predstava u režiji Slobodanke-Cace Aleksić trebalo je da se zove „Susret s Brankom”. Međutim, već posle prvog susreta sa mališanima, promenjeno je jer je taj prvi susret sa decom bio toliko urnebesan, pa su se autori opredelili za nekonvencionalan naziv. „Brankov urnebes” je do sada izveden više od 1.100 puta, a deca ga i dalje rado gledaju u Pozorištancetu „Puž”.

Najviše izvođene predstave u Beogradskom dramskom pozorištu su „Frederik ili Bulevar zločina” na velikoj sceni i „X+Y=0″ na maloj sceni. U Zvezdara teatru je to komad „Lari Tompson” Dušana Kovačevića.

Dimićev i Kraljev Tola

Kad bih mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon, što je kao lubenica. Joj, kad bih mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom što leti povrh čerge. Joj, kakav je onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom kao sunce… - ove rečenice kojima počinje monodrama Mome Dimića „Živeo život Tola Manojlović”, u režiji Petra M. Teslića, glumac Petar Kralj prvi put je izgovorio 28. januara 1967. godine na maloj sceni Ateljea 212. Za više od četiri decenije priču o životu kamenoresca, kovača i zemljoradnika iz Nemenikuća, ophrvanog mnogim bolestima i tegobama do sada je videlo blizu 250.000 ljudi.

Izvor: Blic Online/A. Nikolić