AKTUELNOST NADREALIZMA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

„Че је жив”, Леонид Шејка, 1968.

Jugoslovenskom muzejskom nasleđu, uzetom iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Nikola Šuica je pridružio aktivne savremene umetnike iz Mađarske, Rumunije i Austrije Ištvan Horkai, Karmen Dobre Hametner, Markus Prošek, troje savremenih umetnika iz okruženja, našli su se rame uz rame se našim velikanima, imenima kao što su El Lisicki, Mihailo S. Petrov, Albert Glez, Marko Ristić, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Vane Bor, Leonid Šejka, Radomir Reljić.

Njih je na izložbi „Anatomske mere” u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića kustoski sučelio Nikola Šuica, profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, tvoreći nekoliko nivoa značenja takvog postupka. Sve ih spaja egzistencijalistička potraga za odgovorima, koja se odvija u senci ekonomskih, kulturnih, tehnoloških i političkih promena, tadašnjih i sadašnjih.

Jugoslovenskom muzejskom nasleđu nadrealizma, koje se ogleda u delima naših umetnika uzetim iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Šuica je pridružio umetničke izraze autora iz Mađarske, Rumunije i Austrije. Rukovodeći se željom da odgonetne šta mi to posedujemo u depoima, a što je, možda, zaboravljeno, iako se ni u kom slučaju ne može reći da je, ujedno, i zastarelo. Šuica, kako objašnjava, nije želeo da pristane na to da su neka dela ma koliko bila dugo pohranjena u muzeju izgubila na aktuelnosti.
- Njihova vitalnost osvedočena je upravo u kontaktu sa stvaralaštvom koje nastaje danas, sa kojim ono ima mnogo iskonskih dodirnih tačaka, a što ova izložba pokazuje - dodaje Šuica.

Pred publikom se nalaze pojedine naslovne strane časopisa „Zenit”, kolaži i fotografije srpskog nadrealizma, kao i individualna protivljenja društvenom okruženju u neo-figurativnim alegorijama Leonida Šejke (1932-1970), u slikama i crtežima Radomira Reljića (1938-2006), nastalih u Beogradu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Tu su, potom, kompozicije video-radova Ištvana Horkaja (1945), nastale posle 2000. godine, fotografski ciklus „Potrošnja istorije” Karmen Dobre Hametner, koji prenosi dokumentovane rekonstrukcije traumatskih procedura koje su sprovođene tokom decenija na teritoriji sovjetske imperije, kao i skulpturalne instalacije Markusa Prošeka (1981), koji preispituje i kombinuje predmete, materijale i njihova značenja kroz tipologije popularne, kao i totalitarne kulture.

Upitan na koji je način birao radove koji su izloženi, Šuica odgovara:
- Razmišljao sam o tome šta je to za publiku prijemčivo. To nije neka igra sa tekstom, to nije pronicanje metafikcije, već je to neposrednost podražavajućeg koje umetnost u civilizacijskoj tradiciji nosi. Tendenciozno sam birao pre svega same radove, pre nego autore, odabrao sam one u kojima sam uvideo makar senku antropomorfnog, ljudskog i anatomskog uočavanja i očitovanja identiteta. Zanimala me i ideja utvarnog, ono je instrument prenošenja identiteta, ali i ideologije i ljudske biološke sudbine.
Utopijska projekcija želje za boljim društvom može se pronaći i u delima troje savremenih autora, ona se ogleda u nasleđu istočne i zapadne evropske kulture modernizma, koje stvara refleksije ideologije i groteske, što čini jednu od paralela koje postoje između radova koji su prikazani, a nastali su u različitim vremenima i kontekstima.
- Aktivni i aktuelni umetnici koji stvaraju u iskustvu kraja 20. i početka 21. veka odnose se prema identitetima i ideloškim slikama kao što su to činili i njihovi prethodnici, ali imaju, naravno, drugačije polazišne tačke i poetike. Ukupno uzev, postavka nudi jedan veoma angažovan i progresivan pogled na nekadašnji i današnji izmenjeni svet, u neku ruku pogled ulevo. U tom smislu, uslovno rečeno, intervenisao sam na jednom delu: reč je o promeni položaja jedne kardiovaskularne fizionomije ruke u kolažu „El” Dušana Matića i Aleksandra Vuča. Umesto ruke koja se spušta niz telo, ruka je usmerena ulevo, bar se tako vidi iz ugla posmatrača. Opet, reč je o desnoj ruci na telu. Mala simbolična igra tumačenja - zaključuje Šuica.
U subotu, 22. oktobra, dva dana pre zatvaranja izložbe, u prostoru legata od 18 sati biće održano predavanje Nikole Šuice i performans sastava „El-pi duo”.

Izvor: Politika/ Milica Dimitrijević

JOŠ TRI DANA DO SAJMA KNJIGA: ŠTA NAS SVE ČEKA

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

Foto: Milorad Milanković / RAS Srbija - Jedan od prethodnih Sajmova knjiga

Više od 450 izlagača učestvovaće od 23. do 30. oktobra na 61. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, a počasni gost biće Iran.

Na Sajmu koji ove godine nosi slogan “Knjige u ruke” će učestvovati najmanje 10 izdavača iz Irana koji će predstaviti dela na persijskom, engleskom i srpskom jeziku iz oblasti iranistike, religije, gnosticizma, zatim naslove savremene iranske književnosti, knjige za decu i omladinu i iz oblasti kinematografije.

Takođe učestvovaće i izdavači iz Angole, Belorusije, Bosne i Hercegovine, Indije, Izraela, Mađarske, Japana, Kine, Republike Srpske, Rusije, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore…, a posebna pažnja biće posvećena predstavljanju dela autora mlađih od 30 godina.

Gosti Sajma biće Zahar Prilepin, Erlend Lu, Vil Firt, Svejn Menensland, Vedrana Rudan, Aleksandar Mekol Smit, Pan Bujukas, Aleksandra Poter, Milenko Stojičić, Rumjena Ebert, Anton Holcer, Marketa Hejkalova…

Kao i prethodnih godina, biće dodeljene nagrade za izdavača godine, izdavački poduhvat godine, dečju knjigu, najlepšu knjigu, priznanje za izdavača iz dijaspore, posebno priznanje za doprinos u oblasti nauke, specijalno priznanje za izdavača, knjigu ili strip, nagrada “Bogdan Kršić” za najlepšu knjigu i specijalno priznanje za mladog dizajnera.

Pojedinačna ulaznica koštaće 250 dinara, za grupne posete 150 dinara, a školski dan biće 27. oktobra,

Izvor: Blic.rs

IMAM 24 LITRA JUGOSLOVENSKOG RIZLINGA U GARAŽI Najbolje replike iz “Mućki”

Nebojša Đorđević    Film, Kultura, Vesti

Foto: screenshotJedna od legendarnih replika iz “Mućki”

Na današnji dan pre 35 godina emitovana je prva epizoda britanske serije “Mućke” (Only Fools and Horses), jedne od najpopularnijih humorističkih serija svih vremena.

Serija je pratila uspone i padove u životima braće Troter iz Pekama, starijeg, brbljivog Dereka “Del Boja” (Dejvid Džejson) i mlađeg i smotanijeg Rodnija (Nikolas Lindherst), naročito njihove brojne uzaludne i najčešće sulude pokušaje da se brzo obogate prodavanjem nelegalne, polovne i nekvalitetne robe.

Kreator Džon Salivan, scenarista pod ugovorom na Bi-Bi-Siju, pre “Mućki” je radio na vrlo uspešnoj seriji “Građanin Smit” (Citizen Smith) a onda je došao na ideju o kokni preprodavcu iz radničke klase koji na svaki način pokušava da izbegne plaćanje poreza i pronalaženje stalnog zaposlenja. Naziv serije, u originalu “Samo budale i konji” (Only Fools and Horses) deo je poslovice “samo budale i konji rade”, iz jednog američkog vodvilja iz 19. veka. Salivan je bio autor i izvođač numere za špicu, u kojoj je objasnio poreklo naslova serije.

Prva sezona, premijerno emitovana 8. septembra u 20:30 na BBC1, imala je prosečnu gledanost i mlake reakcije kritičara, ali BBC se držao politike “negovanja” svojih serija i naručio je drugu sezonu, što se ispostavilo kao pravi potez. Del Boj i Rodni su vremenom ušli publici pod kožu.

Tokom deset sezona emtiovanja i još devet božićnih specijala (poslednji prikazan 2003), “Mućke” su postale pop fenomen i dale svoj doprinos britanskoj kulturi, između ostalog, i nekim novim rečima i izrazima koji su uvršteni u rečnik.

Iako su u anketi Bi-Bi-Sija iz 2004. “Mućke” priglašene za najbolji sitkom (komediju situacije) svih vremena, glumac Džon Čalis, koji je tumačio prodavca kola Bojsija, otkrio je u intervjuu 2015. da je ova televizijska kuća bila “pomalo posramljena” tolikim uspehom serije.

Naime, čelnici korporacije bili su zabrinuti da bi “Mućke” mogle da postanu veće od samog Bi-Bi-Sija.

- BBC je bio veći od svega i nije mu se dopalo što su “Mućke” imale toliko uspeha. Po završetku snimanja neke sezone, rekli su nam zavidno, “Možete da imate žurku ovde ali ponesite svoje vino”. Što je još gore, jedan od funkcionera TV kuće u govoru se pretvarao kao da nikad nije gledao seriju - otkriva Čalis.

- Mogao je barem da kaže, “Hvala, momci, što ste napravili najbolju i najuspešniju komediju u zemlji”. Pretpostavljam da nisu hteli da ih “Mućke” prerastu BBC - dodao je glumac.

NAJBOLJI CITATI IZ SERIJE:

- Imam 24 litara jugoslovenskog rizlinga u garaži. (Del Boj)

- Onaj Gandi je snimio jedan film i nigde više se nije pojavio. (Triger)

- Slušam Mocartov koncert br. 5. Karaoke verziju, nema reči. (Triger)

- Ako bude žensko, zvaće se Sigurni, po onoj glumici, a ako bude dečak nazvaće ga Rodni, po Dejvu. (Triger)

- To je ista metla, samo sam joj 17 puta promenio glavu sa četkom, a 14 puta dršku. (Triger)

- Jednog dana će možda napraviti mjuzikl o porodici Troter. A onda, kao nastavak, mogu da naprave “Šindlerovu listu” na ledu. (Rodni)

- Samo Bog zna odakle ti hrabrost da šetaš mračnim uličicama sa svim tim zlatom. Kada te vide, sigurno im izgledaš kao hodajući penzijski plan nekog pljačkaša. (Rodni Del Boju)

- Dobri, slatki dedica, Bog da mu dušu prosti. Bio je od koristi koliko i sunčane naočare na momku bez jednog uveta. (Rodni)

- Moj otac je umro dve godine pre nego što sam rođen. (Triger)

- Opšte je poznata činjenica da 90 odsto stranih turista dolazi iz inostranstva. (Del Boj)

- Kako se beše zove onaj lik koji je izmislio Dajsonov usisivač? (Triger)

- Upravo sam otkrio da me žena laže. Svako jutro dok izlazim iz kuće kaže da će da me ostavi, i svaki put kad se vratim, još je tamo. (Denzil)

- Rodni, već sam ti objasnio, svaku dobit delimo na ravne časti, 60-40. (Del Boj)

- Imam užasan osećaj. Ako postoji ta reinkarnacija, kakve sam sreće, vartiću se kao ja. (Rodni)

- Imam crni pojas u origamiju. (Del Boj)

- Imam persijski tepih sa više hrane na njemu nego na jelovniku. (Del Boj)

- Naravno da nije umeo da pliva, imao je jednu ruku. Išao bi u krug, zar ne? (Del Boj)

- Ja sam jedini iz familije koji je služio na moru. Doduše, brat mog dede je bio oficir za bezbednost na Titaniku ali o tome se ne priča. (Albert)

Izvor: Blic/M.K.

“MALI PRINC” ZORANU HRISTIĆU

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika, Vesti

Naš proslavljeni kompozitor Zoran Hristić i poznati italijanski pripovedač, glumac i pozorišni reditelj Mimo Kutikio ovogodišnji su dobitnici Nagrade za životno delo “Mali princ”, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu. Nagrade će im biti dodeljene 25. septembra na otvaranju 23. Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici, na sceni “Jadran” Narodnog pozorišta od 20 časova.

Tokom trajanja Festivala biće održan i program pod nazivom “Večeri sa dobitnicima Nagrade za životno delo Mali princ”.

- Prvo me je usrećio naziv nagrade: “Mali princ” - rekao je Hristić. - Taj mališa me je vratio u vreme kada sam pregršt nota slao deci direktno u srce i dušu, kada sam, kako u obrazloženju piše, “doprineo razvoju kulture i scenske umetnosti za decu”. Da li sam iznova “mali princ” koji muzikom miluje decu? Da li sam stvarno u životu uradio tako plemeniti gest? Tako drugi kažu, a ja prvo moram da odagnam nevericu.

Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici održaće se od 25. do 30. septembra.

Izvor: Novosti/M. N. M.

ROBERT MAŠINA Velja Pavlović o Robertu Nemečeku

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika, Vesti

Foto: Igor Sandić / RAS SrbijaRobert Nemeček na crtežu Igora Sandića

Robert je rođen 1949. u najstarijoj muzičkoj dinastiji Beograda. Njen osnivač, pradeda Josif Nemeček, doputovao je iz Praga u Beograd krajem 19. veka, na poziv kralj Milan Obrenovića, sa još nekim uglednim češkim muzičarima (preci Eduarda Sađila takođe) da u mladoj kraljevini zasnuju muzički život kakav imaju vodeće evropske nacije.

Neki od tih čeških muzičara zauvek ostaju u Beogradu, praveći njegovu muzičku istoriju. Jedan za drugim, nastaju orkestar Narodnog pozorišta, ansambl Opere, Beogradska filharmonija i Beogradska muzička akademija, a u korenima svake od tih institucija pronaći ćete prste i srca Robertovih, pradede Josifa, dede Josifa, strica Ludviga, i oca Jana. U svojim memoarima Vojislav Simić , prisećajući se osnivanja prvog posleratnog džez ansambla, piše: „Trubači su bili braća Nemeček, Ludvig i Jan iz čuvene porodice Nemeček”.

Robert pak u svojim tinejdžerskim godinama biva omamljen kulturnom revolucijom, zvanom rokenrol, posvećuje mu se beskompromisno i do kraja, u njemu pronalazi svoju filozofiju života. U jednom času, zbog duge kose ili „dok se ne uljudi”, zabranjen mu je upis u sve gimnazije u Beogradu, ali on nastavlja po svom, kako sam kaže, „dovodeći svoju majku do nervnog sloma”.

Njegova grupa „Dogovor iz 1804″ među prvima repertoar zasniva isključivo na svojim numerama, a „Pop mašina” (kasnije i „Rok mašina”), sastavljena je od najboljih solista u zemlji. I dok druge velike grupe („Korni grupa” i „Bijelo dugme”) koketiraju sa komunističkim establišmentom, „Pop mašina” prkosno neguje ozloglašenost u izgledu i javnom ponašanju, a kod publike osvaja kultni status neprevaziđene koncertne atrakcije. Uprkos medijskoj blokadi, raste im popularnost, pune i Sajamske hale.

Kod Hajdučke česme u Topčideru, po ugledu na Vudstok, Robert sa prijateljima organizuje besplatni koncert koji ima rekordnu posetu. U publici u prvim redovima je i akademik Dragutin Gostuški sa prijateljima (na Jutjubu se može videti snimak tog vrhunskog muzičkog autoriteta, i onda, a i danas, kako aplaudira „čupavcima”).

Spontano se rađa i novi kulturni model kome je u centru borba za slobodu stvaranja i načina života, i za rokere, ali i za ostalo građanstvo komunističke Jugoslavije. Iznenadna bolest i smrt solo gitariste i pevača Zorana Božinovića prekinula je dalji rad grupe.

Robert odlazi u Englesku, gde izučava muzičku produkciju i modernu televiziju , pa devedesetih u TV Politici, kasnije TV Pinku i RTS, menja koncept filmskog i zabavnog programa uvodeći moderne filmove i serije, dostižući maksimum gledanosti. Kad u TV nastaju domaće serije o „ljudima koji se napijaju po seoskim kafanama i prave budale od sebe” beži iz tog posla.

Uz pomoć sina Jana, koji je diplomirao obradu zvuka i komponuje ambijentalnu muziku, posvećuje se digitalizaciji starih snimaka i posle nekoliko godina rada izdaje digitalizovane i remasterovane stare snimke „Pop mašine” i „Rok mašine”.

Danas je svuda u svetu takozvani klasični rok, standardni muzički žanr poput, recimo, baroka u klasičnoj ili svinga u džez muzici. Obnovljeni snimci iz 60-ih i 70-ih neprekidno se izdaju i prenose u nove generacije slušalaca, i nije teško zamisliti da će se, kao što ovih dana slavimo 50 godina od poslednjeg koncerta Bitlsa u San Francisku, taj isti praznik obeležiti i za 100 ili 150 godina.

Mi nismo imali Bitlse, ali period klasičnog roka u Srbiji imao je svoje uzlete i nezaboravne domete, što danas gutaju prašina i zaborav. Osim u slučaju neuništivog Roberta Nemečeka.

Izvor: Blic