ЗЕМЉА 17 ЦАРЕВА: Ово су римски императори рођени на територији Србије

Nebojša Đorđević    Baština

Преобраћање Константина (Фото: Википедија)

Римско царство се на врхунцу моћи простирало на три континента. Иако је читав Балкан био под контролом “Вечног града”, број римских императора који су рођени на територији данашње Србије је изненађујуће велики.

Ово су римски цареви рођени на територији данашње Србије:

Трајан Деције (Гај Месије Квинт Трајан Деције)

Рођен око 201. године у Будалији, близу Сирмијума (данашњи Мартинци код Сремске Митровице). Владао од 249. до 251. године, када је постао први римски цар који је убијен у бици.

Хостилијан (Гај Валенс Хостилијан Месије Квинт Август)

Рођен око 230. године у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица). Био је млађи син Трајана Деција, а владао је само пар месеци пошто је млад преминуо од куге.

Клаудије Готски (Марко Аурелије Валерије Клаудије Август)

Рођен у Сирмијуму 10. маја 210. године. Владао је од 268. до 270. године, када је преминуо од куге. Познат је по егзекуцији Светог Валентина.

Квинтил (Марко Аурелије Клаудије Квинтил Август)

Рођен у Сирмијуму око 212. године. Био је рођени брат Клаудија Готског и владао је неколико месеци пре него што је убијен 270. године.

Аурелијан (Луције Домиције)

Рођен у Сирмијуму 9. септембра 214. године. Владао је од 270. до 275. године, када га је убила преторијанска гарда на путу ка Малој Азији.

Проб (Марко Аурелије Проб Август)

Рођен у Сирмијуму 19. августа 232. године. Владао је од 276. до 282. године. Као и Аурелијана, убила га је његова сопствена војска.

Максимијан (Марко Аурелије Валерије Максимијан Херкулије Август)

Рођен близу Сирмијума око 250. године. Владао је заједно са Диоклецијаном од 286. до 305. године, када је заједно са Диоклецијаном абдицирао. На престо се вратио 310. године, али га је збацио легитимни владар Константин И, после чега је Максимијан извршио самоубиство.

Галерије (Гај Галерије Валерији Максимијан Август)

Рођен у Феликс Ромулијани (Гамзиград) око 260. године. Владао је од 305. до 311. године уз Констанција, Севера, Константина и Ликинија. Подигао је Феликс Ромулијану у близини данашњег Зајечара.

Север II (Флавије Валерије Север Август)

Рођен у Наисусу (данашњи Ниш). Владао је од 306. до 307. године, када га је Максентије заробио и приморао да изврши самоубиство.

Константин I Велики (Флавије Валерије Аурелије Константин Август)

Рођен у Нишу 27. фебруара 272. године. Остао је запамћен као највећи император потног Римског царства. Владао је од 306. до 337. године, а остао је запамћен по Миланском едикту донесеном 313. године, чиме је хришћанство постало званична вера царства.

Максимин Даја (Гај Валерије Галерије Максимин Даја Август)

Рођен близу Феликс Ромулијане, код данашњег села Шаркамен. Владао је током грађанског рата који је трајао од 311. до 313. године, када га је победио Ликиније I.

Ликиније I (Гај Валерије Ликинијан Ликиније Август)

Рођен око 263. године близу Феликс Ромулијане, владао је заједно са Константином великим од 308. до 324. године, када га је Константин збацио и погубио.

Констанције II (Флавије Јулије Констанције Август)

Рођенн је у Сирмијуму 7. августа 317. године, као други син Константина Великог. Владао је сам од 350. до 360. године, док је пре тога, од 337. до 340. делио престо са Константином II и касније од 340. до 350. са најмлађим братом Констансом.

Ветранио (Флавије Ветранио Август)

Рођен негде на територији данашње Србије, владао је са Констанцијем II током 350. године.

Јовијан (Флавије Јовијан Август)

Рођен у Сингидунуму (данашњи Београд) око 331. године. Изабран је за цара након смрти Јулијана. Владао је непуних годину дана - од јуна 363. до фебруара 364. године.

Грацијан (Флавије Грацијан Август)

Рођен у Сирмијуму 359. године. Био је цар од 375. до 383. године. У његово време хришћанство је постало доминантна вера у Царству. Под Амброзијевим утицајем, Грацијан је забранио паганске култове у Риму и наредио је да се из римског сената уклони олтар богиње Победе.

Констанције III (Флавије Констанције Август)

Рођен у Наисусу, имао је бриљантне војне победе, али је умро после само годину дана проведених на престолу. Његов син Валентинијан III је последњи значајнији владар западног Римског царства.

Извор: Правда /Newsweek.rs

STVAROCI SRBIJE - MIŠA ANASTASIJEVIĆ

Nebojša Đorđević    Baština, Vesti

“Kapetan Miša spada u red velikih srpskih dobrotvora. Na listi njihovoj on je nosilac. Da nije ništa drugo dao svojoj otadžbini, sama zgrada koju je 1863. poklonio za Univerzitet, obezbeđuje mu titulu najvećeg srpskog dobrotvora”, objavile su Beogradske opštinske novine 1. decembra 1939. godine.

Kapetan Miša Anastasijević rođen je u Poreču na Dunavu 1803, a preminuo u Bukureštu 1885. godine. Poreč je bio izuzetno pogodan za trgovinu, njegovi stanovnici poznati kao vešti lađari, međutim, Mišina porodica se bavila zemljoradnjom i sitnom trgovinom, te mu je ostalo neznatno nasledstvo kada je sa samo tri godine ostao bez oca i majke.

O njemu se starala pomajka Milja, sa kojom je za vreme Prvog srpskog ustanka, 1805. godine, prebegao u Austriju. Miša i Milja se 1806. vraćaju u Poreč nakon što je oslobođen od Turaka, a zajedno sa njima dolazi i trgovac Stojan Matrošlija, sa kojim zajedno kreću da se bave trgovinom.

Nakon Stojanove smrti, Miša i Milja 1813. ponovo beže u Austriju zbog teške situacije sa Turcima, ali se ubrzo vraćaju nakon stvaranja uslova za povratak izbeglica. Miša je izvesno vreme radio kao učitelj, a onda i pisar, pa zatim i kao trgovački pomoćnik.

Nakon Drugog srpskog ustanka, Poreč postaje deo Beogradskog pašaluka i stvaraju se mnogo povoljniji i sigurniji uslovi za trgovinu. Od 1817. do 1822. Miša je radio kao đumrugdžija na skeli Dobrovačkoj, gde je upoznao viđene ljude i trgovce toga doba.

Odlučio je da se bavi trgovinom, a koliko je bio uspešan govori i činjenica da je na kraju prve godine zaradio 6.000 groša, što ga je svrstalo među najbogatije ljude u državi.

Nakon ženidbe sa Hristinom 1825, počeo je da sarađuje sa knezom Milošem i da se bavi trgovinom stoke, kasnije i trgovinom solju, što je znatno uvećalo njegovo bogatstvo. Knez Miloš je 1833. Mišu Anastasijevića imenovao za dunavskog kapetana, čime mu je otvorio vrata diplomatije i međunarodnog sudstva.

U Beogradskim opštinskim novinama iz 1939. navodi se da je kapetan Miša Anastasijević bio “veliki džentlmen, davao je svima i svakome. Sirotinja je u njemu imala velikog zaštitnika. Njegova pomoć se sastojala u punim šakama dukata. Davao je, a nije želeo da se to zna”.

Pomagao je ondašnjim piscima da objave knjige, a svojim prijateljima, pa čak i trgovcima, opraštao dugove. Bio je doživotni predsednik Čitališta i Građanske kasine, koje bi bez njegove novčane pomoći propale. Davao je dobrovoljne priloge za Narodno pozorište, crkve, škole. Naročito mu je bilo stalo da pomogne prosveti jer je smatrao da je to jedini način da se srpski narod uzdigne i opstane.

Godina 1863. bila je jedna od najznačajnijih za srpsku prosvetu jer su tada započele velike reforme najviše srpske škole, a one su umnogome osnažene velikim darom Miše Anastasijevića.

Naime, on je te godine državi poklonio svoju kuću na tadašnjoj Velikoj pijaci kako bi se u njoj smestile obrazovne institucije, a pre svega Velika škola, koja je tada osnovana. Ovu palatu prethodno je bio namenio svom zetu Đorđu Karađorđeviću, koga je želeo da postavi na presto, međutim, Svetoandrejska skupština je odlučila da vrati Obrenovića.

O ovom značajnom poklonu, prepiskama pre i posle darivanja, stečenom bogatstvu i mnogim detaljima iz porodičnog i poslovnog života kapetana Miše Anastasijevića može se saznati u kolekciji digitalizovanih novina Univerzitetske bibliotke “Svetozar Marković”.

Da je kapetan Miša zasluženo svrstan među najveće stvaraoce Srbije potvrđuje i citat iz Prosvetnog glasnika od 15. februara 1885. godine:

“Istorija, koja prikuplja imena zaslužnih ljudi i dobrotvora čovečanskih, uzeće i ime Miše Anastasijevića da sačuva potomstvu za ugled i poštovanje, jer on je dostojan da bude jedno i da mu se odaje drugo, jer je on ‘ljubio svoj narod i školu mu načinio’.”

Izvor: RTS/Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”/Milena Kostić

LEGENDA O SOKOGRADU

Ana Čizmar    Baština

Sokograd je nekada bio bastion Rimljana. Nastao je u periodu Justinijana za odbranu od Avara i Slovena od I do VI veka. Pominje se u vreme Stevana Nemanje oko proterivanja bogumila i tada je prvi put razaran. Na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je potpuno nova tvrđava koja nije imala dug vek. Obnovljen ostaje u sastavu srednjevekovne Srbije do 1413. godine, kada ga Bajazitov sin Musa Kesedžija konačno razara.

Neobicna legenda pripoveda se u narodu o nastanku Sokobanje, jacini i snazi njene mineralne vode.
„Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Soko-grada, jahaše sam kotlinom. Odjednom, smrači se nebo nad Ozrenom, sevnu munja s Oštre čuke. Pa, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplašeni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kad se gospodar Soko-grada osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže da vidi odakle to dopire i vide sokola slomljenog krila kako prilazi kladencu. Soko gurnu krilo u vodu i krilo zaceli. Videvši to, primače se kladencu pa desnicu ruku u vodu stavi, a snaga u njoj ožive. Kad to gospodar Soko-grada vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, dotle nepoznatom, ozdravi odmah pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve cetiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto - oni sto im duša u nosu bejaše da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže.
Ozdraviše mnogi od vode u kotlini izmedju Ozrena i Rtnja. Oni sto su najvise bolni bili, tu i domove podigoše.”

Sokobanja je dobila ime po Sokogradu koji se još nazivao i Sokolac, Sokolica i Sokolnik.

A.M.

KNJAŽEVČANI NEKAD - PUTOVANJA I KONTAKTI

Nebojša Đorđević    Baština, Kultura

Putovanja u inostranstvo nekadašnjih žitelja grada Knjaževca su bila retka.U prvoj polovini prošlog veka u Austriju, Francusku i Nemačku putovali su samo imućni poslovni ljudi, poput Dragog i Žike Atanaskovića, koji su nemačkom robom snabdevali zanatlije. U prekookeanske zemlje odlazili su brodovima samo oni, koji su «trbuhom za kruhom» tražili svoje parče neba na kugli zemaljskoj i to zauvek. Takvih je i u Srbiji bilo malo još manje iz ovog kraja.

Dosta Knjaževčana je išlo u susednu Rumuniju na rad, vođeni bujerima ili boljarima, po negde nazvani i dragomanima, koji su se bogatili na njihov račun. U Bugarsku se putovalo ređe zbog ranijih ratnih sukoba, a prelaz preko granice bio je moguć samo za vreme graničnih svečanosti, kao na primer, na dan sv Prokopija, na prelazu Kadibogaz, iznad sela Novog Korita, kada su tamo masovno odlazili ljudi svim prevoznim sredstvima, a neki na toj razdaljini (27 kilometara od Knjaževca) i pešice u jednom pravcu. .

Svečano otvaranje susreta građana obe zemlje bilo je na ničijoj zemlji, a po otvaranju je bio dozvoljen obostrani prelaz u dubinu strane teritorije do jednog kilometra. Na našoj strani bilo je puno trgovačkih štandova, mahom sa izloženim svilenim tkaninama, maramama, muškim košuljama, vunenim šalovima, obućom. Na bugarskoj strani bilo je predmeta od porcelana, cigareta, a najviše su se prodavali parfemi i ružina ulja, koja su naši građani masovno kupovali. Na svečanom otvaranju svirala je vojna muzika i na jednoj i na drugoj strani, a bilo je i govornika… Posebne dozvole za prelaz granice dobijali su građani koji su imali nepokretnu imovinu u drugoj teritorijii, zbog obrade zemlje.

Nakon Drugog svetskog rata, a i sada u XXI veku Knjaževčani putuju duž cele Evrope, a i sveta, što zbog posla, što turistički.. Najviše ih je u drugoj polovini XX veka radilo u Francuskoj, u fabrikama «Pežo» i «Reno» (preko 250 radnika), u Nemačkoj i Austriji (građevinski radinici -zidari i armirači), u Engleskoj i Švajcarskoj, medicinsko osoblje (lekari i sestre), u Holandiji (oko 50 radnica u proizvodnji cveća).

Danas putuju na turističke destinacije u Turskoj, Grčkoj, Egiptu, Španiji, a mnogi mladi pronalaze privremeni posao u SAD.

KRALJEVSKE BANJE SRBIJE

Ana Čizmar    Baština, Kultura, Vesti

Pod ovim naslovom nedavno je izašla ekskluzivna monografija o osam znamenitih lečilišta koja su, iz sopstvene ili državne kase, podizali pripadnici dve srpske dinastije - Karađorđevića i Obrenovića.

Put od lekovitih vrela do kraljevskih banja u Srbiji bio je duži od stoleća. Početkom 19. veka one su stasavale zajedno sa mladom srpskom državom i dve kraljevske loze - Karađorđevića i Obrenovića. Iako su kroz istoriju bili nepomirljivi protivnici, oni na vlasti nisu rušili ono što su njihovi prethodnici sagradili, već su nastavljali da ulažu u banje i iz svoje i iz državne kase. Podizali su banjska kupatila, fontane i česme, uporedo sa luksuznim vilama, letnjikovcima i dvorcima, tako da ta zdanja i danas predstavljaju simbole banja koje se mogu nazvati kraljevskim: Vrnjačke, Ribarske, Koviljače, Bukovičke, Niške, Vranjske, Brestovačke i Sokobanje.

Pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra II, izdavačka kuća „Gastro print” i redakcija časopisa „Turistički svet” nedavno su objavile ekskluzivnu monografiju „Kraljevske banje Srbije”, autora Zdravke Bubreško. U ovom dvojezičnom izdanju sa hologramom, uz obilje arhivskih i savremenih fotografija, faktografski i anegdotski ispričana je priča o osam znamenitih banja koje su svojevremeno bile mondenski i kulturni centri Srbije. To je deo šireg projekta afirmacije naših banja sa aristokratskim pedigreom, uz nadu da jednoga dana one uđu u grupaciju Kraljevske banje Evropske asocijacije banja.

Zubuni i libada

„Turistička sezona Sokobanje u Miloševo vreme počinjala je u proleće i trajala do prvih prohladnih dana. Banja je bila na glasu. Decenijama je u nju dolazio otmeniji svet, ugledni trgovci, činovnici, poznati glumci i pisci… Na banjskom šetalištu mešali su se zubuni i suknje seoskih žena sa libadama gradskih gospođa, a kasnije, pred kraj veka, i sa gošćama iz inostranstva obučenim po poslednjoj evropskoj modi. Na glavnom šetalištu i obližnjim ulicama bilo je 17 mehana i oko 40 zanatlijskih radnji.”

Osam srpskih banja u kojima su se svojevremeno odmarali članovi dinastija Obrenović i Karađorđević ima sve uslove da uđe u grupaciju Evropskih kraljevskih banja, izjavila je Ljiljana Rebronja, autorka knjige “Kraljevske banje Srbije”.

Na predstavljanju knjige u Belom dvoru, ona je rekla da Vrnjačka Banja, Banja Koviljača, Sokobanja, Ribarska, Vranjska, Bukovička, Niška i Brestovačka Banja treba da uđu u tu grupaciju, koja deluje u sastavu Evropskog udruženja banja.

Njihov ulazak među evropske kraljevske banje predstavljao bi izuzetnu marketinšku podršku na evropskom tržištu, rekla je Rebronja i pozvala javne ličnosti Srbije da deo odmora provedu u banjama i tako doprinesu njihovoj promociji na domaćem i inostranom tržištu.

Knjigu “Kraljevske banje Srbije” izdala je redakcija lista “Turistički svet” i izdavačko preduzeće “Gastroprint”.

A.M.